Na proslavi povodom šezdeset godina Večernjih novosti oktobra 2013. prisustvovao sam razgovoru Ivice Dačića i Vuka Draškovića. Dobro ga pamtim, jer je poučan i danas. Dakle, ćaskam s Vukom o „Lelejskoj gori“ Mihaila Lalića, prilazi nam tadašnji premijer Dačić, on i Vuk se jako ljubazno pozdrave. Ivica kaže da ovo sa Evropom (integracije) ide solidno. Vuk kaže da moramo da ispunimo tri uslova da bi nam bilo bolje: Da ne negiramo poraz koji smo doživeli (devedesetih), da pobednike ne tretiramo na stari način, i da vodimo novu politiku u kojoj neće biti grešaka koje su nas dovele do poraza. Tako je, reče Dačić, dal’ više kurtoazno, dal’ više zamišljeno ne bih znao reći. Reče još - odoh u Rumuniju - i pozdravi se. Danas teško da bi se Vuk i Ivica sreli na takvoj proslavi. 

Međutim, zbog takvih stavova koji su 2013. još delovali i kao državna politika, Vuk Drašković je i danas „kontroverzan“, a ne toliko zbog toga „na kojoj je strani bio Petog oktobra“. A bio je u Budvi gde se oporavljao od još jednog pokušaja atentata na njega od strane Miloševićevih eskadrona smrti.

Predsednik Vučić nam kaže da nas možda očekuje vreme teško kao devedesete. Ali, zašto devedesete a ne teško kao dvehiljadite, jer tada je prema Vučićevoj propagandi i njemu izgleda bilo najgore. Vučić kao da sumnja da nove devedesete neće biti onako prkosne kao što su bile stare. Propaganda po kojoj je i Deveti mart „obojena revolucija“, a kamoli Peti oktobar učinila je da vremenom i sam Vučić postane zatočenik sopstvene propagande. To je vrzino kolo. Iz koga ni Vučiću nije lako da se iskobelja. I kad se ponekad učini kao da poželi.

Neposredno nakon otvaranja gasnog interkonektora između Bugarske i Grčke u Sofiji, Vučić je izjavio da će nova dešavanja na geopolitičkoj sceni imati ozbiljne posledice po Srbiju koja će biti pod velikim političkim pritiskom. „Neophodno je da se rukovodstvo rukovodi zdravim razumom i da spase svoju zemlju“, a upravo je zdrav razum bio najdeficitarniji srpski politički resur od poznih osamdesetih do kraja devedesetih. Možda su pritisci zaista tako gadni, jer predsednik govori o „rukovodstvu“. A ne o samom sebi. Kao da se očekuje neka podela odgovornosti. 

Vučić ima industriju istraživanja javnog mnenja. Verovatno i na osnovu njenog rada došao je do zaključka, obznanjenog u Sofiji, da u Srbiji postoji navijački diskurs u kojem osamdeset odsto ljudi podržava rusku stranu, a dvadeset odsto ukrajinsku. Od opredeljenih građana prema ukrajinskom ratu. Ali, Vučić je istakao da pored onih koji su izabrali jednu stranu, ima i deset odsto onih koji gledaju kako Srbija treba da se ponaša da bi opstala. Za Putina sigurno ne bi bilo osamdeset odsto da Vučić nije svoj kult gradio kroz jačanje Putinovog kulta u Srbiji (koji je, doduše, na Marakani – stadionu „Rajko Mitić“ i u „srpskim zemljama“ postojao i pre Vučića), odnosno da nije autobusima dovozio narod na revers pred vračarski hram Svetog Save da kliče ruskom vođi. I zbog tih osamdeset odsto, Vučić je zatočenik sopstvne propagande, da je čak i pitanje da li bi medijskim blickrigom mogao da tako efikasno izvrši delobotomizaciju javnog mnenja u Srbiji. Ko se seća stare TV emisije „Dozvolite da se obratimo“ posvećene životu i radu u JNA, vidi da slična emisija posvećena ruskoj vojsci u ratu ima i na nacionalnoj frekvenciji u Srbiji i jedna je od najgledanijih. Taj auditorijum uz svu Vučićevu medijsku i marketinšku veštinu i znanje nije lako preumiti. 

Nekad je od poražavajuće srpske sklonosti prihvatanju kulta ličnosti, mnogo dirljiviji naivni srpski idealizam. Eto, meštani sela Ljubomir kod Trebinja su još u vreme kad se Boris Tadić u najvećoj svojoj moći u Srbiji zanosio podizanjem Teslinog tornja na Slaviji, sagradili preko rečice Brove mostić koji su nazvali „Putinov most“. Poslali i slike mosta Putinu i Lužkovu, tadašnjem gradonačelniku Moskve. Fotografiju ćuprije dobio je bio i tadašnji ambasador Rusije u Bosni i Hercegovini Konstantin Šuvalov.

Tužno je bilo na Marakani marta 2011. gledati srpskog premijera Mirka Cvetkovića dok Putin doživljava frenetične ovacije idolopoklonstva. Bocan Harčenko bar nema hariizmu Konuzina da pita „Ima li ovde Srba“? Uz sve realne pritiske Zapada, danas ipak nema zahteva kosovskih Srba da dobiju rusko državljanstvo kao 2011. Ne samo da je tada stalni ruski predstavnik pri NATO Dmitrij Rogozin, podržao takav zahtev, već je podržao ako treba i preseljenjja Srba u Rusiju koja oseća velike demografske probleme. Uz svu putinofiliju možda danas broj kosovskih Srba koji bi tražili rusko državljanstvo ne bi bio veći od broja tamošnjih Srba koji će da preregistruju tablice na automobilima? Ili bi?

Uz svu i realnu bliskost Srba s Rusima uvek se setim reči jednog poznavaoca Rusije kad mi je prilikom prodaje NIS-a Rusima citirao sovjetskog političara Jeremenina Anastasa Mikojana koji je kao trgovački pregovarač Sovjetskog Saveza uvek govorio surovo iskreno potencijalnim partnerima: „Cilj mi je da napravim što povoljniji ugovor za svoju zemlju, i što nepovoljniji za vašu“. Parafraziranje ovog sovjetskog političara u današnjim konstelacijama uvek je lakše ako neka država i bitan deo njenih građana dobrovoljno pristaju na obnovljenu Brežnjevljevu doktrinu „ograničenog suvereniteta“, samo u drugoj narativnoj odori. Koja je, doduše, i osnova zapadnjačke politike prema konfuznoj evropskoj poluperiferiji, ali u konačnici ipak možda isplativija i za Srbiju. 

Osećaj srpske dekompenzovanosti na razvalinama SFRJ, sve više širi stanje nihilizma – odnosno razumevanje za Putinov preventivni nuklearni udar nezavisno kako će to da se odrazi na nas – ne samo politički već i po „biološku supstancu“ da upotrebim tu kretensku sintagmu srpskih ojađenih nacionalista.

U suštini, ako je Vučiću Srbija ispred svega, on ima realnu podršku od deset odsto onih građana kojima je takođe Srbija na prvom mestu i koje je malo i stidljivo pomenuo u Sofiji. Tih deset odsto veličanstvenih treba da budu valjda i embrion najavljenog „srpskog bloka“. Da bi na ovih deset odsto namikario dvotrećinski konsenzus, pre svega od onih osamdeset odsto koji su za Ruse, a malo i da ćapi od ovih dvadeset koji su za Ukrajince, Vučić će morati da formuliše svoje „srpsko stanovište“ veštije i od Crnjanskog i od Mila Lompara.

Dilema je prosta: Ako bi Vučić radikalno povukao zemlju ka Zapadu (uz bitne ustupke na temi Kosova, i uz neki vid sankcija Rusiji), da li bi dobio svoj 27. mart – pa bi onda Putin citirao Čerčila – kako je Srbija „pronašla svoju dušu“, ili bi dobio demonstracije manje-više nalik onima nakon potpisivanja Briselskog sporazuma, koje bi sad u brojnosti političko litijaškog protesta protiv Europrajda predvodili lideri Proglasa za okupljanje u odbrani Kosova i Metohije i sveštena lica uz parole o izdaji i kletve, ali bez potencijala da se ponove na srpski kosovizirani način crnogorske litije.

Sigurno da bi psihološko olakšanje bio i prekid evropskih integracije Srbije od strane EU. Čak i za Vučića ako se to ne bi odnosilo na evropske investicije i ne bi značilo sankcije EU prema Srbiji. Procene Demostata na osnovu uvida u javno mnenje pokazuju da bi eventulane sankcije EU (pre puzeće nego paket), na kratki rok čak i ojačale Vučića, ali da bi mu podrška građana opadala na srednji i duži rok kako bi se građani polako suočavali sa sopstvenim licemerjem – da im je raj Vučićevog potrošačkog društva ipak draži od prkosa protiv nepravednog Zapada i statista u ulozi balkanske Belorusije kako upozorava Dragan Đilas. Pad podrške na srednje i duže staze bi se najviše osetio među populacijom od 19 do 30 godina, kao i među glasačima srednje dobi, srednjeg i višeg obrazovanja u gradskim i prigradskim sredinama. Taj proces bi bio najsporiji kod najstarijih penzionera i u ruralnim područjima. 

Potpisnici Proglasa za okupljanje u odbrani Kosova i Metohije (Deklaraciju o reintegraciji pokrajine u ustavno-pravni poredak Srbije), imaju jedinstvenu šansu da naprave veliku partiju desnice, odnosno da dokažu paradoks – da Vučić kontroliše samo ekstremnu desnicu, što je odrednica koju oni žele da izbegnu. Iako je teško biti za demokratiju u Srbiji, a podržavati istovremeno Putina. Narodna stranke, Dveri, Zavetnici, koalicija NADA, grupa profesora i akademika, imaju sve uslove za integraciju - visok stepen istomišljeništva, uticajnog ideologa – Miloša Kovića, dok bi Matija Bećković mogao da bude ono što je Latinka Perović bila za LDP – predsednik nekog političkog saveta. Uvidi Demostata pokazuju da ove stranke imaju i visok stepen sinergerskog efekta. I da većina članstva više ceni Putina od Vučića. Iako Vučić nije bez političkih akcija u toj projektu. Mada možda nema baš kontrolni paket. Kao politički lider te grupacije u javnom mnenju nameće se Miloš Jovanović. E sad, pitanje je strategije za koji će se hrvatski model reintegracije Kosova ova grupacija opredeliti. Bilo bi najbolje za Erdutski model, ali njega nema bez prethodnog „Bljeska“ ili bar parcijalne „Oluje“ na Kosovu. Naravno, velike su šanse da ova grupacija ostane na nivou vođenja politike putem spiskova (potpisivanja deklaracija) umesto izgradnje jake političke partije danas sa 43 poslanika, a sutra i sa najmanje dvadeset odsto glasova na izborima. Kad Vučić više nikom od njih neće morati da skuplja potpise. 

Vučić nikada ne govoro o punom povratku Kosova u ustavno-pravni poredak Srbije. Već govori o kompromisu. Vučić nikada nije rekao javno „Dogodine u Prizrenu“.

Istog dana u beogradskom Medija centru u razmaku od par sati nastup su imali promoteri  Deklaracije o reintegraciji pokrajine u ustavno-pravni poredak Srbije i učesnici okruglog stola Građanskog demokratskog foruma o Zoranu Đinđiću povodom knjige Mijata Lakićevića „Zoran Đinđić: Prosvet(l)itelj“. Ta dva skupa su indikativna jer pokazuju, da bi između njihovih učesnika, i moglo biti civilizovanog dijaloga, ali nikako političkog saveza, a bez saveza građanske desnice (bilo je ostataka toga i među promoterima Apela) i liberalne levice poraz Vučića od unutrašnjih faktora je teško zamisliv. Taj savez je postojao devedesetih jer je opoziciona desnica većinski bila demokratska – prozapadna. Polje takozvanog demokratskog nacionalizma koje je simbolizovao Koštunica pomerilo se u Putinovu stranu, a evroatlansko polje SPO je nestalo. Liberalna levica i centar ušli su u fragmentiranu fazu rezignacije i malodušnosti.

Kosovski zavetni skup u Medija centru otvorio je manevarski prostor Zdravku Ponošu da ambicioznije proba da zauzme mesto i na desnom centru. Đilas je valjda još raspoložen da savez sa Ponošem ponovi i na prvim sledećim izborima, ali je pitanje da li Ponoš ima isti model stava da ne smete biti opozicija Srbiji, ako ste već opozicija Vučiću. Stvari su još prilično maglovite, ne samo za Ponoša: Đilas je ponekad i upadljivo „gospodin“ za naprednjake, dok Boško Obradović još nije povratio status „ljotićevca“. 

Iako se o karakteru Vučićeve vlasti negativno govorilo i na skupu o Đinđiću, moj utisak je, kad bi morao da bira, da bi se Vučić pre opredelio za termin u Medija centru posvećen Đinđiću (sve sa Boškom Jakšićem, Žarkom Koraćem, Zoranom Vuletićem, odnosno Vladimirom Gligorovim i Latinkom Perović putem skajpa…). Tu bar ne bi morao da se pravda na način koji najmanje voli. Lakše mu je da nije demokrata nego da nije patriota. Jer za Vučića jedina prava opasnost je ona sa desnice. Njegovi su posle ove s Proglasa proglasili „makijato patriotima“ (ratuju iz beogradskih kafića), dok je opozicionim medijima bio sasvim logično interesantniji kosovski skup u Medija centru jer je imao produktivnu antivučićevsku intenciju, od zanimljivog, analitičnog, introspektivnog, takođe emotivnog, izrazito antivučićevskog, ali politički neproduktivnog skupa o Đinđiću. Uostalom, to je samo bila dobra promocija jedne dobre knjige. 

Na skupu o Đinđiću većina učesnika se složila da je tvrdnja kako je Đinđić ubijen zbog Kosova perfidna podvala, ali se tu bar moglo debatovati o opcijama da je Đinđić u razgovorima sa Dobricom Ćosićem možda i prihvatio ideju o podeli Kosova (na izbore nije hteo da ide sa otvorenim pitanjem Kosova), dok bi ta ćosićevska ideja u terminu Medija centra pre skupa o Đinđiću bila rezolutno odbačena.