Svi Vulinovi planovi u budućnosti vezani su za „srpski svet“. Vulin je socijalista, kao što je i Mile Dodik socijaldemokrata, ali u ključu otvorenog nacionalnog pitanja nacionalna kriptolevica je ubojita desnica. Kao što, s druge strane, niko kao liberalna levica ne može da ide na ruku krupnom kapitalu. Vulinovo uverenje da neprijatelji Srbije i „srpskog sveta“ ne mogu da ga idejno i akciono promene direktno je proporcionalno nemogućnosti Vučićevog režima da se reformiše. I zato Srbija ne sme da stane.

Aktuelna izborna parola Vučićeve koalicije ustvari je samo još jedna varijacija starog, uspešnog, slogana SPS „Sa nama nema neizvesnosti“. Možda bi zaista radi relaksacije izbornog procesa u promene izbornog zakonodavstva mogla da se unese odredba prema kojoj bi SPS imala garantovan broj mandata i da zato kao siguran partner svake vlasti i ne izlazi na izbore. Ta maltene opšteprihvaćena pozicija socijalista od strane svih bitnih aktera na političkoj sceni dovela je i do toga da SPS na ove izbore izlazi prilično nonšalantno, što može nositi i određene rizike po partiju. Ništa ipak nije garantovano. To pokazuje i Vučić povišenom inkluzivnom budnošću da neki glas ne prokliza.  

Kad si Vučićev „saborac“ to je simbolički kao da imaš visok čin. I imaš specijalni status u sistemu subordinacije. Donedavni direktor Bezbednosno-informativne agencije (BIA) Aleksandar Vulin je baš to – Vučićev saborac. Nijanse su bitne: I lider socijalista Ivica Dačić, je pre neki dan rekao da su on i Vučić prijatelji i politički partneri, ali se ipak nije usudio da kaže „saborac“. Dačić i SPS imaju neuporedivo veći koalicioni potencijal od Vulina i njegovog Pokreta socijalista ali nemaju i istoriju Vulinovog principijelnog gađenja na samu ideju saradnje sa onima koji su Petog oktobra napravili istorijski incident i presedan u logičnom ustrojstvu i dinamici srpske nacionalne politike, misli i prakse. Differentia specifica – ono što određuje posebnost – a što je činilo i Dačićeve uslovno reformisane socijaliste, u odnosu na Vulinovu ideološku (slobističko-julovsku) besprekornu doktrinarnost sada je hendikep, jer nova Dačićeva promena strateškog koalicionog partnera je prilično maglovita stvar, iako retko ko sumnja da bi ta čin bio napravljen i podrazumevan ako bi ga situacija sutra omogućila. Zato Dačić mora stalno da se dokazuje. Kao i Vuk Jeremić na antibriselskoj desnici. Socijalisti ne koriste retoriku prema opoziciji baš kao naprednjaci i vulinovci, ne vređaju, ali su postali vidno agilniji u objašnjavanju ko je opozicija - ne toliko vlasti koliko Srbiji poistovećenoj sa Vučićem.  

Vulin je i u obrazloženju ostavke na mesto direktora BIA, dokazao da je možda najprincipijelniji srpski političar. E, sad, kakvi su ti principi, to je drugo pitanje. Tek je pitanje koliko su Vulinovi principi i Vučićevi principi.

Jedan od naprednjačkih uzora je svakako i Komunistička partija Kine. Reformator Deng Sjaoping je bio potvrdio partijski stav da veliki vođa - drug Mao Cendug nije bio u pravu trideset odsto, a da je bio u pravu sedamdeset odsto. I pragmatični Vučić verovatno misli da su Milošević i Šešelj bili u pravu sedamdeset odsto. Takođe, neće Vučić reći da je Vulin sto odsto bio u pravu, čak će i korigovati njegovu patetiku naglasivši da ostavka ne znači baš i njegovu (Vulinovu) glavu, kao što je Vulin bespogovorno daje na oltar Srbije, ali bi možda prava proporcija ipak bila neka „kineska“: Da je drug Vulin bio u pravu sedamdeset odsto, a da nije bio – trideset odsto. Samo što je Deng tu proporciju prihvatio u procesu uslovne demaoizacije Kine, dok Vulin, paradoksalno, odlazi u vreme finalizacije rešešeljizacije naprednjaka.

Upravo zbog pragmatičnih proporcija, Šešelj i radikali idu koaliciono sa naprednjacima samo na beogradskim i lokalnim izborima. To je pitanje inkluzivnosti – sabiranja svakog glasa. To je najelegantniji način da se do kraja završi proces višegodišnje inkluzije radikala u naprednjake. Takozvano „vraćanje izvornim principima“. Naravo, ne onim proevropskim SNS iz 2011/12. već uslovno radikalsko-julovskim. Ali, recidiviranje, odnosno puštanje duši na volju je limitirano – samo do tačke preko koje ne bi isprovociralo ono što Vučić pažljivo uvek izbegava, a što je bila osnovna greška Slobodana Miloševića – iracionalni sukob sa Zapadom. Otuda ni Nikola Šainović neće od Vučića dobiti mandat za sastav vlade (da sad uz pomoć BRIKS-a proba ono što nije mogao 1993), niti će Šešelj biti novi gradonačelnik Beograda. Što ne znači da Šešelj ne bi mogao da Šapića inauguriše u vojvodu. Pa da Beograd ima vojvodu (vojvodu Šapiča) za gradonačelnika. Uostalom, Šapićeve simpatije prema četničkom pokretu su neskrivene. Za Vučića je verovatno donekle iritantan slogan „Dačić-premijer“, ali „Šainović-premijer“, ne bi bio. Samo kad bi moglo. Vulin je otišao samo zato da bi se vratio. Ako se stvori jedan bolji i pravedniji, još policentričniji svet, kad se onaj vazduh slobode koji je Vučić udisao na Ist Riveru (sednica Generalne skupštine UN) proširi planetom.

Sigurno samo Vulin zna kako mu je bilo teško dok je zbog prirode posla šefa BIA morao da ćuti – da ne replicira „ustašama“. I onim u Zagrebu, ali i „žutim ustašama“, kako to interno voli da kaže Vučić. Ili „žutom ološu“, kako Vulin to ume da kaže. Neinterno. Sad više ne mora da ćuti. Tekst ostavke je stilska vežba. Iako je Vučić više puta pomenuo reč „demokratija“ u obraćanju povodom raspisivanja izbora, Vulin to nije morao. A i da je rekao bilo bi nezgrapno, neuverljivo. Vulin se držao vulinovskih čvornih tačaka. Sam Vulin kao bitan simbol vlasti (ministar) je, kako smo već pisali, Vučićeva hladno servirana osveta petooktobarcima, dok je Vulin na mestu prvog čoveka BIA i operacionalizacija Vučićevog zaveta Rusima iz 2019: „Nikad više četr’es osma“, a povodom jedne špijunske afere gde su i Rusi bili umešani. Taktički ustupci SAD, a ostavka Vulina je to, ne znače baš i „novu četr’es osmu“, ali su na liniji izbegavanja iracionalnog sukoba sa Zapadom. To kako će ostavka biti interpretirana verovatno nije najbitnije „kolektivnom Zapadu“. Bar mi tako kažu oni koji su upućeni u te stvari.

Vulin odbija da zbog bilo kog položaja postane deo antiruske i antisrpske histerije, odbija da prestane da veruje u neminovnost ujedinjenja Srba i stvaranje „srpskog sveta“. Vulin je najbolje demantovao one koji su probali da racionalizuju (pacifikuju) takozvani srpski svet i negiraju da to podrazumeva i novo prekrajanje granica. Već tobože neki kulturni prostor (antipod „jedinstvenom ex YU kulturnom prostoru“), duhovno jedinstvo Srba i tako to. Ne, Vulin je konkretan, nimalo dvosmislen. Svi Srbi u takozvanom Regionu treba da zajednički odlučuju, definišu i usmeravaju politiku, a da je tu prvi i najpozvaniji „predsednik svih Srba“ – Vučić. Po toj vulinovskoj logici i „vrhovni komandant“ svih Srba. Da li je moguće da je samo zbog kaprica Vučić kao srpski lider koji priznaje teritorijalni integritet država nastalih na razvalinama Titolenda (sem lažne države Kosovo), postavio Vulina na mesto prvog čoveka institucije za koju upućeni kažu cinično da je njena „privatizacija“ bila najbolja u Srbiji posle privatizacije Apatinske pivare. Vulin odbija da odustane od politike vojne neutralnosti i bratstva sa Rusijom i Kinom. „Ovo je mala pobeda za SAD i EU, ali i moja velika pobeda jer sam dokazao da su Srbija i srpski narod vredni svake žrtve“, naglasio je Vulin i čak citirao Ljubu Simovića (odnosno kneza Lazara) iz „Boja na Kosovu“ – mala je moja žrtva u odnosu na veličinu svetinje koju branim. Ako bi se neko stručan pozabavio opsesivnom Vučićevom temom – autoprojekcijama – u ovom Vulinovom obrazloženju bi našao dobar materijal. Za Vulina je Vučić „poslednji slobodni vođa u Evropi“. Pošto je Lukašenko već nepovratno deo Evroazije. Pa onda bi bilo glupo da jedan takav vođa uvede zemlju u društvo zemalja koje vode neslobodne vođe (EU), na čelu neslobodnih naroda i država. A Orban? Sloboda nema cenu. Lepo je što nas je Vulin podvižničkom ostavkom spasao uvođenja sankcija, što ipak znači da Vučić sumnja da li bi ovo potrošačko društvo koje je stvorio (zahvaljujući i Briselskom sporazumu iz 2013), prihvatilo da se žrtvuje i podnosi sankcije kao što je to mogla baza podrške Slobodanu Miloševiću devedesetih. Opozicija ne razume promenu socijalne slike srpskog društva izvršenu pod Vučićem.

Sadašnji pritisci na Srbiju, smatra Vulin mogu se porediti samo sa austro-ugarskim ultimatumom iz 1914. Što ne znači da su Vulin i Vučić baš sigurni da bi ih narod pratio u još jednoj epopeji. Demostatova istraživanja javnog mnenja pokazuju da devedesete ne inspirušu baš toliko narod. To Vučić zna.

Kad tadašnji ministar prosvete Branko Ružić, u onakvoj situaciji posle masakra u osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“nije propustio da pomene u negativnom kontekstu „zapadne vrednosti“, kako bi to tek u tekstu ostavke propustio Aleksandar Vulin. Logično, Milorad Dodik je podržao Vulina koji „nije pokleknuo“. 

Sigurno ne bi Vulin toliko bio gord da zbog njega Srbija nema veću stopu privrednog rasta koja znači i veće plate i penzije. Otuda, kad mu je Vučić rekao da odluči po svojoj savesti, Vulin je postupio po državnom razlogu. Sad može da se posveti izbornoj kampanji. Možda je čin njegove ostavke, a posebno obrazložeje ostavke i pravi simbolički početak kampanje. Mirne savesti ali i za svoju (Vulinovu) i Vučićevu dušu. Jer već u prvom javnom pojavljivanju na Pinku u emisiji „Hit tvit“ Vulin je ekspresno pomenu „žuti ološ“ i ozaren rekao da će ga tek sad čuti oni koji su insistirali na njegovoj smeni. Vulinova uverenja su čvrsta, to se vidi. Obrazloženje njegove ostavke maltene ima težinu manifesta – programskog teksta – kondenzovanog, esencijalnog. U „Hit tvitu“ je Vulin više puta ponovio ono najbitnije - da su Vučić i on saborci. Da je lojalnost ključno pitanje (i što realno jeste veliki hendikep opozicije), a ne partikularni stranački interesi. Iako je srpski režim, režim uzajamno funkcionalnih paradoksa, Vulin sam po sebi nije kontroverzan. Ako ne računamo izvesni raskorak između uverenja i lifestyle navika, ali koji je levičar imun na to.

Prvi čovek (zbog BIA funkcije ne i predsednik) Pokreta socijalista je istakao da zna za mučki plan da se Vučić svede na 20 odsto podrške. Iako Vučić tvrdi da hoće da ga svedu na 35 odsto. Uprkos preventivnoj dramatizaciji koja mobiliše pristalice, realan rezultat naprednjaka bez izborne patologije (sve sa medijskom huntom i poistovećivanjem sa državom), pre bi bio jako bliži Vučićevim nego Vulinovim zebnjama.

Kao što Vučić ima nameru da listu „Srbija protiv nasilja“ zadrži psihološki bar jedan procenat ispod 20 odsto. Sa 25 odsto, ta lista bi već bila alternativa. Bar bi to bio simbolički efekat. Kao što je dvocifren rezultat i simbolička crvena linija za socijaliste i njihov koalicioni potencijal. Aktiviran je kontrolni paket akcija: Desnica je već razbucana dovoljno da ne prebaci 15 odsto, iako istraživanja Demostata pokazuju da bi to bio sinergetski efekat zajedničke desne liste.

Vučić ni sad u kampanji ne može da preterano da oduška u globalnom smislu, da sovjetizuje kampanju, jer je ipak i predsednik države koja zavisi od Zapada. Ali, Vučić ima dovoljno motivisanih kadrovskih resursa da uvek može da parira Dačiću i zauzdava njegovu zavodljivost.

Za Srbiju je paradoks da na čelo BIA Vučić postavlja i godinu dana drži dokazanog i principijelnog evroskeptika, dok je istovremeno država bar formalno na evropskom putu. Vulin je doduše pojasnio da nije čovek ni Moskve ni Vašingtona, ali je naglasio i da „pogotovo nisam čovek Brisela“. On se nada da će na čelo BIA posle njega doći neki dokazani patriota, da li i dokazani evroskeptik (iako je to blaga reč za Vulinove stavove), to će zavisiti i od Vučićeve procene. Možda to neće biti kadar Pokreta socijalista jer nije poznato da postoji koalicioni sporazum overen kod notara po kome mesto šefa BIA pripada ovoj partiji. 

Čim Srbija zaigra na nostalgiju za devedesetim, čim se prepusti resantimanima, tako pokaže svoj meki trbuh u koji udaraju iz takozvanog Regiona. Pa je tako ovih dana, primera radi, i dekan Fakulteta političkih nauka u Sarajevu Sead Turčalo, ocenio da je u regionu na delu „velikosrpska“ politika koja se danas zove „srpski svet“ kao „sofisticirana verzija“ onoga što joj nije kroz ratove uspelo na prostoru Jugoslavije. Lako je Vučiću naći pres kliping iz devedesetih, lako ga je optužiti i da je autokrata, ali Boris Tadić nije bio ništa od toga – pa opet nije išlo. Đukanovićeva Crna Gora je sa olakšanjem dočekala pobedu Tomislava Nikolića i naprednjačku vladu. U Srebrenici je Vučić gotovo linčovan (iako je iskreno želeo da popravi odnose sa Bošnjacima), ali su i Tadiću tamo prigušeno govorili –  što si došao. I pre pojave Slobodana Miloševića čija je kardinala „antibirokratska revolucija“ sa ratnim epilozima dala legitimacijsko opravdanje paklenim nacionalizmima Hrvata, Albanaca i ostalih, dakle od smene Aleksandra Rankovića, Ljubljana, Zagreb i Sarajevo prihvatali su bez gunđanja i sumnji samo Miloša Minića kao funkcionera iz Srbije kad je u pitanju savezni nivo vlasti. I Draža Marković i Petar Stambolić, iako dovoljno kooperativni i samokritični prema „nacionalizmu najvećeg naroda“ su im bili sumnjivi. 

Kancelarka Angela Merkel je bila Burda Tito jer je želela da arbitrira na ovim prostorima i da stanje vrati na nultu tačku iz 1990. apstrahujući presudne ratne narative, dok predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen, ostavlja utisak profesorke biologije kojoj samo fali dnevnik ispod miške. Sa utiskom promenjive strogoće u ocenjivanju. Prema tumačenju poznavalaca prilika koje je konsultovao Demostat, izjava Fon der Lajen o “de fakto priznanju” (sa izvesnom korektivnom senzibilnošu prilikom poslednje iznenadne posete Beogradu), je kovanica koju je Zapad pre svega namenio kosovskom premijeru Aljbinu Kurtiju, jer će mu na taj način biti lakše da na domaćem terenu objasni da je neophodno da konačno bude formirana Zajednica srpskih opština.

Vulin tvrdi da su Amerikanci ujedinili opoziciju na jednoj listi, svesno ignorišući podršku Zapada koji je 2011/12. prihvatio naprednjake koa partnere, pomogao im i čestitao Nikoliću pobedu pre nego što su i biračka mesta zatvorena. Ko se danas seća predsednika Evropskog saveta Hermana van Rompeja i predsednika Evropske komisije Hosea Manuela Barosa. Ali upravo su ta dvojica evrobirokrata u zajedničkom saopštenju „proglasili“ Tomislav Nikolić tri sata pre zatvaranja birališta pobednikom predsedničkih izbora u Srbiji.

E, dobro sad: Na jednu stranu sve bitne teze iz Vulinovog obrazloženja svoje ostavke na mesto direktora BIA (srpski svet, ujedinjenje Srba, Rusija i Kina, nepristajanje na zapadne vrednosti…), a na drugu stranu ključne teze premijerke Ane Brnabić u Briselu koji dan pre Vulinove ostavke: „Srbija je u mnogim aspektima već sada jednako spremna kao svojevremeno zemlje članice EU koje su primljene tokom poslednjeg proširenja“. Brnabić je u Briselu držala brifing u Centru za evropske politike. Pazite, samo ime – Centar za evropske politike – koliko antivulinovski zvuči, zar ne? Tek deluje s vulinovskih svetonazora sablažnjavajuće da je Brnabić u Briselu informisala brojne članove civilnog društva i nevladinih organizacija o evropskom putu Srbije i aktuelnim reformama. Za premijerku je bitniji standard građana nego puko ispunjavanje normi. Zato smo na EU putu. Brnabić je naglasila kako se nada da će sve reforme koje smo sproveli biti prepoznate na pravi način. Da li je Brnabić donekle anticipirala stvari (ako je bila obaveštena), pa se cinično neko može zapitati da li će i Vulinova ostavka biti prepoznata kao uslovni reformski potez, ili samo kao iznuđeni taktički ustupak.

Brnabić i Vulin se u detekciji „unutrašnjeg neprijatelja“ sigurno slažu da srpska opozicija ide na ruku Kurtijevim naporima, pa otuda i propagandni temin „kurtijevci“. Ako to apstrahujemo i pogledamo terminologiju i simboliku Vulinovog obrazloženja ostavke, i Brnabićkinog nastupa u Briselu, neko ko nije obavešten, teško da bi zaključio da se radi o osobama, i to jako bitnim, koje su deo iste vlasti.

I vlast i opozicija su odraz temeljnih konfuzija srpskog društva, s tim što je konfuzija vlasti uvek po prirodi rizičnija za društvo. Oba pomenuta medijska slučaja, i Vulin i Brnabić, biće integralni deo naprednjačke kampanje za izbore, ali za sada je vidljivo da će se kampanja više vulinizovati. Jer ni premijerka nije baš neka liberalna frakcija u odnosu na Vulina, već je i ona po svom političkom biću nakon uspešne naprednjačke inicijacije dovoljno vulinizovana. Više nego što se Vulin „digitalizovao“.  Dosta je tu još julovske analogne svesti. 

Ana Brnabić se ne oseća neugodno u društvu američkog ambasadora Kristofera Hila. Naprotiv, pokušava da rekonstruiše američko - srpski saveznički potencijal, dok Vulin smatra (koristeci hitlerovsku organizacionu terminologiju nacističke partije), da se ambasador Hil ponaša kao „okupacioni gaulajter“ Srbije. 

Vućićev kečolovski sistem uzajamno-funkcionalnih paradoksa radi punom parom.