Rijaliti šou „Veliki Brat“ u Srbiji je prvu zvaničnu sezonu imao 2006. U produkciji srpske firme „Emoušn“ (Emotion) po licenci „Endemol“. Ta prva sezona „Velikog Brata“ u kojoj je pobedio pijanista Ivan Ljuba bila je „Kefalica“ za današnje rijaliti standarde u Srbiji. Vučićeva propaganda ima manir da spočitava Draganu Đilasu uvođenje „Velikog Brata“ u Srbiju, iako naprednjaci i njihovi medijski moguli  praksu nisu prekinuli već su je razvili do razmere medijske slike i metafore društva. Što se tiče rijalitija, naprednjaci još nemaju „Šapića“ za ovu temu, kao što je realni Šapić kao gradonačelnik doakao „Bus plusu“ (sistemu naplate karti u gradskom prevozu) koji je dugo godina bio dokaz kontinuiteta demokratske i naprednjačke vlasti u Beogradu.

Možda je, gledano s ove distance, najatraktivnija sezona „Velikog brata“ bila druga – 2007. kad je pobedio Saša Ćurčić – Đani, što je nedostižni standard i za potonje rijalitije koji napadnošću nisu mogli da prikriju odsustvo invencije. Sem možda ako izumemo „Farmu“ sa Milošem Bojanićem, Macom i Firčijem. Rijaliti u kome je podvižnički pobedio Miloš Bojanić.

No dobro: Sećam se ne tako davno kad sam, nekim marketinškim poslom, sreo jednu curu koja radi u industriji korporativne svesti i koja je mnogo volela pesmu Željka Joksimovića „Mišel“ (nisi više ista kao pre), ali se prilično iznenadila kad sam joj rekao da postoji još jedna – poznatija Michelle, ona The Beatles. Koliko je, realno, učesnika i gledalaca srpskog „Velikog brata“ bilo pročitalo Orvelovu „1984“? I znalo da je to lik i metafora iz distopijske literature Džordža Orvela? Imao sam uvid u jedno korporativno istraživanje iz vremena ekspanzije „Velikog brata“ u Srbiji i rezultati su da je taj rijaliti za preko sedamdeset odsto ispitanika bio prvi susret sa pojmom „Veliki Brat“. Čak su neki ispitanici mislili da je Orvel nešto kao „Rover“ – marka automobila ili džipova. Emitovanja rijalitija ipak je probudilo interesovanje za knjigu. Doduše ona nije stekla popularnost „Imena ruže“ Umberta Eka, najposedovanije a najnepročitanije knjige u srpskim kućama jer su je uz kupljenje novine 2004. poklanjale „Večernje novosti“ dok ih je vodio Manojlo Vukotić. 

Opet, u jednom istraživanju s jeseni 2013, kad je tada prvi potpredsednik Vlade Srbije Aleksandar Vučić u intervjuu za „Kurir“, u naletu svoje reformske faze, najavio „Maršalov plan“ za Srbiju, preko osamdeset odsto ispitanika nije znalo za pravi „Maršalov plan“, odnosno službeno nazvan „Plan evropske obnove,“ kojim su SAD planirale obnovu posleratne Evrope (zapadne Nemačke naročito) i suzbijanje uticaja komunizma. Zadatak izrade plana dobio je Džordž Maršal (pa otuda i ime plana) i njegove kolege iz Stejt departmenta, naročito Vilijam Klejton i Džordž Kenan. Skoro pedeset odsto ispitanika „maršala“ je povezivalo sa Titom, pa su se neki začudili šta to Vučić petlja prizivajući Tita? Inače, pravi Tito je odbio „Maršalov plan“ za Jugoslaviju jer je kominternovskim instiktom samoodržanja osećao da on povlači dugoročno bitne ideološke kompromise i koncesije. 

Ove godine navršiće se četiri decenije od 1984. godine. Istoimeni roman, Orvel je napisao 1948. godine, a naslov je nastao inverzijom poslednja dva broja. Radnja romana objavljenog 8. juna 1949. godine odavno je opšte mesto: Distopijska budućnost u kojoj Partija vlada totalitarnom državom pod inkvizitorskim okom Velikog brata. Istorija i stvarnost se falsifikuju a bilo kakva kritička misao u korenu (primisli) se satire. 

Sad je jubilej jasniji. Onaj prošli okrugli - tri decenije od simbolike 1984, pre deset godina, bio je u senci obeležavanja sto godina od izbijanja Prvog svetskog rata. Tada je delovalo nerealno da bi najspektakularnije „pirotehničko“, obeležavanje sto godina od izbijanja Prvog svetskog rata zapravo bio novi rat u Evropi. Rat je stigao ipak malo kasnije. Sećam se kao klinac kako su seljaci u požeškim selima prepričavali „Kremansko proročanstvo“, posebno onaj deo kad razgovaraju Mitar Tarabić i prota Zaharije vraćajući se sa vašara u Požezi, pa na izmaku iz polja, u nebo zagledani Mitar reče kako je veliko Požeško polje i kako će jednog dana biti puno zapaljenih ljudi koji će „buktati kao luč“ i padati odozgo. Biće i „letećih lađa sa topovima“. Sumnjajući da mu je kum Mitar poludeo, prota ga je pitao a ko će se tući: „Rusi i Talijani“, dobio je odgovor. A Srba neće biti, kao da su nestali. Mitar nije mogao znati za NATO pakt, pa ni za bazu kao što je Aviano, pa vam otuda možda ova priča deluje malo i nelogično. Zbog Italijana. Ali, nakon rasplamsavnja rata u Ukrajini i moguće sinergije sa drugim konfliktima, ovo više ne zvuči tako nemoguće.

Ali ko kaže da sto godina od izbijanja Prvog svetkog rata nije baš te 2014. obeleženo najatraktivnije – novim ratom, jer to je godina Putinove anticipacije - aneksije Krima i to pre Vidovdana 2014. kad se navršio vek od kada je Gavrilo Princip ubio Ferdinanda i Sofiju u Sarajevu. Sad baš deluje romantično kad se Božidar Đelić, Đinđićev ministar finansija, ponadao da će Srbija simbolički akt pristupanju EU, potpisati baš na Vidovdan 2014. u Sarajevu i tako se izmiriti sa Evropom i vratiti se kući. Kao što deluju romantično i Vučićeve reči iz intervjua „Kuriru“ kad je najavio „Maršalov plna“ za Srbiju, i naglasio da je ideja da se dovedu u Vladu najbolji iz Srbije i sveta, pa je tako stigao i Vučićev Boža Đelić – Lazar Krstić, onaj simpatični, i prilično zaboravljeni dečko sa izgledom šiitskog teologa za koga je Vučić u politički intimnijim razgovorima govorio da mu je uz Nikolu Selakovića najbolji ministar.

Ako smo zbog Gavrila Principa, koji verovatno nije mogao da zamisli da će jedan srpski predsednik voleti muzičku grupu po imenu „Franc Ferdinad“ (a to je Vučić davno izjavio), nedovoljno obeležili tri decenije od 1984, paradigmatične godine i knjige, sad zaista četiri decenije mogu da se obeleže spektakularno – sukobom Okeanije, Evroazije i Istazije – tri globalne sile u Orvelovoj distopiji. Beogradsko dramsko pozorište je sa predstavom „1984“ - čija je premijera bila prošle godine - već dalo svoj doprinos jubileju. U srpskim knjižarama dostupna je u izdanju „Komika“ i izuzetna strip adaptacija romana Džordža Orvela u grafičkoj noveli francuskog umetnika Gzavijea Kosta sa atmosferom teskobe i otuđenja. 

Ali, prava 1984. spada u one „zlatne godine“ terminalne faze Titolenda. Negde na pola puta od Titove smrti do Osme sednice srpskih komunista i pobede frakcije Slobodana Miloševića. To je bitna godina decenije paradoksa – „zlatnog vremena“ – stalne nestašice (struje, kafe, benzina, banana…)  i otvaranja pitanja sudbine SFRJ nakon albanskih demonstracija na Kosovu 1981. godine. Hajde da vidimo čega je sve, između ostalog, bilo u toj 1984. godini: Stiv Džobs je predstavio Apple Macintosh – prvi komercijalno uspešan računar sa mišom i grafičkim interfejsom. Predsednik Predsedništva SFRJ Mika Špiljak, boravio je u SAD. Černjenko je nasledio Andropova na mestu generalnog sekretara Komunističke partije Sovjetskog Saveza (SAD se tek poslednjih godina sa Bajdenom i Trampom nalaze u gerontokratskoj fazi). Bajaga je objavio „Pozitivnu geografiju“. Otkazana je poseta pape Ivana Pavla Drugog Hrvatskoj planirana za septembar. Na „Evroviziju“ odlaze Vlado Kalember i Izolda Barudžija sa „Ćao amore, ćao ljubavi“, iako će u narodu ostati poznatija „Princeza“ Dade Topića i Slađane Milošević.

Pojavila se „Bela knjiga“ Stipe Šuvara – spisak „zloupotrebe“ kulture i stvaralaštva. Umanjena je kazna Aliji Izetbegoviću i grupi „islamista“. U Sarajevu je uhapšen Vojislav Šešelj, koji tvrdi da je samoupravljanje promašaj. U Sarajevu održana i Olimpijada. Vidoje Žarković, član predsedništva Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije, tvrdi da neprijatelji vlade pokušavaju da „eliminišu SKJ i uspostave buržoaski demokratski sistem“ koristeći ekonomske probleme. Prva dodela MTV nagrada upamćena po Madoninoj Like a Virgin. Predstavom „Mrešćenje šarana“ Aleksandra Popovića otvoren „Zvezdara teatar“. Ubijena Indira Gandi. U SAD se pojavio crack – kokain za pušenje. Incident na koncertu Zabranjenog pušenja u Rijeci: Nele Karajlić rekao – „Crko Maršal. Mislim na pojačalo“. Regan izabran za predsednika. Olimpijada u Los Anđelesu. Slovenačka omladina počinje da kritikuje JNA.

Aprila 1984. Slobodan Milošević je izabran za predsednika Gradskog komiteta SK Beograda, a već u novembru u svom govoru Milošević kaže da bi srpski komunisti trebalo da se oslobode „kompleksa unitarizma“. Te 1984. se pojavila i knjiga Jovana Mirića „Sistem i kriza“, koja je ukazivala na strukturalne probleme funkcionisanja Jugoslavije. Slom je ugrađen u sistem, aludirala je knjiga. Otuda je u konsekvenci i neizbežan. U zapadnim republikama knjiga je ocenjena kao „centralistička“ i „unitaristička“. Nije bila u saglasju sa famoznim „konfederalnim“ Ustavom iz 1974. godine i neformalnom sintagmom Vladimira Bakarića o „federiranju federacije“.

I mnogo pre Vučića i njegove tehnologije vlasti bilo je ovde rekonstrukcija vlade (Vučićev manir u prvoj fazi režima). I te „paradigmatične“ godine u SFRJ – desila se rekonstrukcija Saveznog izvršnog veća (SIV) „kancelarke“ Milke Planinc kad je ubačeno devet novih članova, a Raif Dizdarević je na mestu ministra spoljnih poslova zamenio Lazara Mojsova, dok je Dobrosav Ćulafić zamenio Staneta Dolanca na mestu ministra unutrašnjih poslova. Danas verovatno mnogi mladi nacionalisti u Srbiji ne bi poverovali kako su slovenački i hrvatski panduri iz združene jedinice Saveznog SUP-a, pod Dolančevom komandom, pendrečili iredentiste na Kosmetu. Kao što u vremenu borbe protiv pušenja, uključujući i neuspeh Danice Grujičić da zabrani definitivno pušenje u kafanama i kafićima, slabo ko može da zamisli situaciju kada Stane Dolanc daje intervju Televiziji Beograd: U studiju na stolu piksla, a pored paklica Kenta 100 S, i Dolanc ne gasi. S tim što ovi iz Saveznog SUP-a ni onda nisu mogli lako u Drenicu. Tako su mi bar pričali penzioneri Saveznog SUP-a.

Prilično interesantna je ta 1984. godina bila za političke i društvene prognoze. Ali, sa naknadnom pameću lakše je biti pametniji. Iz pobrojanih događaja bar se može zaključiti da su šanse za demokratizaciju zemlje i dogovor bile bar pola kao za krvavi raspad, jer podsetimo, te godine ni vodeći kremljolozi na Zapadu, uključujući i famoznog Bžežinskog, nisu predviđali tako skori slom SSSR. Za nas u Titolendu je u stvari „hladni rat“ bio „kraj istorije“.

Jedna vrsta intelektualne razonode i egzibicije te 1984. bilo je tumačenje „prognoza“ Džordža Orvela iz njegovog istoimenog romana. Uz Hakslijev „Vrli novi svet“ i „Farenhajt 451“ Reja Bredberija, Orvelov roman je dugo bio najpoznatija literarna antiutopija. Danas je takvih knjiga obilje. I mnoge su već klasici. Na primer, preporučujemo „Igre gladi“ Suzan Kolins. Evo sad je stigao još jedan film iz franšize. Dok je u središtu „1984“ marginalni pojedinac Vinston Smit, koji radi u ministarstvu totalitarne Okeanije, u „Igrama gladi“ glavni lik je šesnaestogodišnja provincijalka Ketnis Everdin iz jednog od potlačenih okruga (njih je 12) totalitarne zemlje Panem. Njen glavni grad Kapitol je artificijelno okrutan i dekadentno hedonističan. Svake godine po jedan dečak i devojčica iz svakog okruga učestvuju u Igrama gladi – borbama na smrt koje prenosi televizija. Za razliku od istoimenog kriptoorvelijanskog rijalitija,  „Igre gladi“ su nekako bliže „Farmi“.

Nije Putin baš Staljin (ili još nije), ali zar vam „Evroazija“ ne zvuči orvelijanski? Inače, i ovdašnji komunistički intelektualci su po Beogradu te 1984. govorili da je Orvel „promašio“. Mada njegova knjiga nije proročanstvo već alegorija. Niti je Orvel znao za internet. A videćemo šta će na kraju ispasti.

Prave 1984. prikazan je solidan film „1984“, kao deo konceptualnog obeležavanja tog jubileja. Bila je to i poslednja uloga Ričarda Bartona. Godinu dana ranije Juritmiks je objavio Sweet Dreams (Are Made of This) album. Androgina pojava Eni Lenoks u muškom odelu i sa kratko ošišanom narandžastom kosom, na polju među kravama, bila je, slažu se mnogi kritičari epohe, subverzija seksističke kulture osamdesetih diktirane profitom. Impresivna naslovna numera postala je ultimativni svetski hit – prvo mesto u Americi, drugo u Britaniji. Video je bio presudan za toliki uspeh. Fascinantan je bio efekat sinteze bivših ljubavnika – postpankera, gitariste Dejva Stjuarta i emotivnog tenora Eni Lenoks. Video za dirljiv singl o opsesiji Love is Stranger američki cenzori su hitro zabranili. Lenoksova je postala „transvestit koji kvari omladinu“. U Jugoslaviji Milke Planinc i Mike Špiljka sve je to bio samo „disko“ i ništa više. Spot za „Nedeljno popodne“ Saše Zalepugina na TV Zagreb. 

Upravo je takav sintetizovan Eurythmics bio pravi izbor da uradi muziku za film „1984“. Poslušajte For the love of Big Brother. Odnosno Sexcrime (Nineteen Eighty-Four).

Svetska ekonomska kriza (SEKA) 2017/18. napravila je bila od Marksovog „Kapitala“ ponovo bestseler. Dobili smo tada i neomarksistički bestseler – „Kapital u 21. veku“ Tome Piketija. Tako je i pobeda Trampa pogodovala je jačanju interesovanja za Orvelovu „1984’“. Trend takozvanog desnog populizma, putinizam sa svojim satelitima i derivatima, islamski fašizam, neuroza globalnog juga, enigma Kina, ideologija policentrizma, sile u usponu od Indije i Pakistana do Turske, kao i odsustvo jake alternative – pre svega levičarske – ovim trendovima, unose zebnju još intezivnije na početku 2024. Jača zlosutni pesimizam 21. veka.

Dobro, Orvel nikad nije ni bio zaboravljeni pisac, kao što se desilo velikim piscima tipa Mihaila Lalića ili Miodraga Bulatovića, niti je „1984“ ikad postala neaktuelna, ili zaboravljena kao „Lelejska gora“ koju danas treba čitati više nego ikada, moja vam je dobronamerna preporuka. Ali, danas je „1984“ popularna da možemo reći da je sazrelo vreme i za novi film – adaptaciju shodno totalitarnim mogućnostima tehnofeudalizma. 

I za Orvelovo računanje vremena 2024. je bila visok datum. On je omanuo u prognozama uspostavljanja globalnog totalitarizma, bar onoliko koliko je Artur Klark omanuo u previđanjima kontakta s vanzemaljskim civilizacijama. Izgleda da stvari posthumno sad idu „naruku“ više Orvelu nego Klarku – više ovom prvom zbog ubrzanja istorije nego ovom drugom zbog NASA otkrića egzoplaneta (sa mogućnošću života), na primer u sistemu Trapist-1, na 40 svetlosnih godina od Zemlje. Ili šta sve sad svemirski teleskop „Džejms Veb“ može otkriti.

Pre nekih godina na „Domu sindikata“ u Beogradu stajao je odličan grafit – Orvelova misao: „Sloboda je pravo da se kaže ljudima ono što oni ne žele da čuju’“ Grafit je bio išaran kukastim krstom. Simbolika je dovoljna.

Ali, što reče jedna moja drugarica, ne znam šta bih pre bila da moram da biram – Julija iz „1984“ (takođe odlična prigodna pesma Eurythmics) ili Džun Osborn, žena heroina iz Republike Gilead – fašističko teokratske diktature iz literature Margaret Atvud („Sluškinjina priča“). Relativna nezainteresovanost većine građana, to je ono što je suštinski doprinelo pobedi religioznih fašista u Gileadu. Poučno. 

Možda će 1984. godina ipak biti najlepše zapamćena uz melanholiju pesme  „Za Esmu“ Bijelog dugmeta (Osamdeset četvrta se vuče, O, moj Bože, kakvo grozno vreme …). Iako to vreme uopšte nije bilo grozno.

Šta mislite, da li bi se Gavrilu Principu sa korica „Istorije Republike Srpske“ Čedomira Antića i Nenada Kecmanovića dopala ta pesma?