srpski english

Kolumne / Zašto nema pokreta

Istraživanja javnog mnenja (i Demostat to može da potvrdi), pokazuju da brend SNS kod pripadnika i simpatizera dominantne srpske partije stoji prilično bolje od maglovitog brenda „pokreta za narod i državu“. U naprednjačkim masama nema euforije za „pokret“ kao što ni u strukturama stranačkih funkcionera nema entuzijazma.

Zašto nema pokreta
Foto: Printscreen Youtube

Kolumne / Zašto nema pokreta

Istraživanja javnog mnenja (i Demostat to može da potvrdi), pokazuju da brend SNS kod pripadnika i simpatizera dominantne srpske partije stoji prilično bolje od maglovitog brenda „pokreta za narod i državu“. U naprednjačkim masama nema euforije za „pokret“ kao što ni u strukturama stranačkih funkcionera nema entuzijazma.

autor teksta
Zoran Panović | Demostat | Beograd 10. Jul 2023 | Kolumne

Bilo je ne male opozicione zluradosti kad je Vučić odložio formiranje famoznog „pokreta za narod i državu“ za septembar, a čije je osnivanje na Vidovdan pompezno potvrdio na mitingu „Srbija nade“. Ali tim taktičkim potezom Vučić je i opoziciji dao još nekoliko meseci fore da se organizaciono uozbilji i iskoristi potencijal koji su pokazali protesti „Srbija protiv nasilja“. 

Mnogo je kafanskih i kuloarskih spekulacija (naklapanja) zašto je Vučić odložio stvari, a odgovor je izgleda vrlo prost: Istraživanja javnog mnenja (i Demostat to može da potvrdi), pokazuju da brend SNS kod pripadnika i simpatizera dominantne srpske partije stoji prilično bolje od maglovitog brenda „pokreta za narod i državu“. U naprednjačkim masama nema euforije za „pokret“ kao što ni u strukturama stranačkih funkcionera nema entuzijazma. Naravno, odradiće članstvo i funkcioneri sve što treba, ali bez žara kakav bi bio potreban „novoj vrednosti“. Cela priča oko pokreta je počela pre dva masakra koja su potresla Srbiju i potonje ogromne društvene i političke krize. I logično da se izvorna priča rekontekstualizovala, pa i donekle postala kontroverzna – upitna na zadatku rebrendiranja za rejting vlasti i Vučića kao „narodnog vođe“, a ne samo predsednika dela građana Srbije (nakon ostavke na mesto predsednika SNS). Na ruku ideji „pokreta“ nije išao ni relativni fijasko Vučićevog mitinga „Srbija nade“. Nema ni prevelike motivacije koalicionih partnera, jer bi sa ovakvom operetski postavljenom koalicijom gde su glavne parole „jedinstvo“, „narod“, „država“, koalicione kvote postale relativne, inkluzivne, ne participativne. Tek brend SPS među članstvom i funkcionerima SPS stoji neuporedivo bolje od brenda Vučićeve zamišljene koalicione skalamerije.

Olakšanje je reč koja najbolje opisuje stanje kod potencijalnih članova pokreta (stranke, organizacije i istaknuti pojedinci), nakon Vučićevog vidovdanskog prolongiranja cele priče za septembar. Trebalo je videti, čuti i osetiti to olakšanje kod nekih već viđenih suosnivača i abonenata pokreta. Ovoga puta je pametno procenjeno da korišćenje visokooktanske vidovdanske simbolike može biti kontraproduktivno. Čak sam stekao utisak da bi neki viđeniji ljudi pre bili, da mogu da biraju, učesnici Pinkove Zadruge broj sedam najavljene takođe sa septembar. Ova septembarska koincidencija i simbolika Pokreta i Zadruge je politički logičnija nego vidovdanska. Ionako se novi prkosni projekat Željka Mitrovića reklamira kao „Zadruga 7 elita“. U opoziciji ima političara koji imaju nelagodu da se dohvate mikrofona pred građanima.  Sad vidimo da takvih, u obrnutom smislu, ima i u vlasti u kontekstu njenog narodnog rebrendiranja. Više je onih, naravno, kojima nije blam, ali je Vučiću blam da se pojavi samo sa onima kojima nije blam, bez onih kojima je blam i bez kojih cela priča gubi smisao.  

Nakon otkazivanja formiranja bar inicijativnog odbora pokreta za narod i državu, lider socijalista Ivica Dačić je izjavio da je SPS spremna za razgovor o učešću u narodnom pokretu. Kako, bre, spremna? Jel’ to znači da do Vidovdana uopšte nije bilo razgovora? Odnosno, da nije bilo spremnosti za njih? Ili je ipak bilo nekakvih razgovora, ali su oni izgleda propali? Izjavljujući da je „spreman za razgovore“, Dačić je pojasnio da prethodno treba razjasniti pitanje „orijentacije“ i „organizacije“ tog učešća. Što znači da do Vidovdana nije bilo razjašnjeno ni pitanje „orijentacije“, ni pitanje „organizacije“ famoznog pokreta. Treba razjasniti, kako smatra Dačić, da li ideja učešća SPS u Vučićevom narodnom pokretu podrazumeva da bi to bila koalicija za zajednički izlazak na izbore, ili nešto drugo. Ako je to jasno definisana koalicija, sa jasnim kvotama, onda je za SPS to i relativno prihvatljivo, jer pitanje samostalnog (uz Jedinstvenu Srbiju) izlaska SPS na izbore, je stvar konjukture. Iako proputinovskog raspoloženja u Srbiji ne manjka, možda Dačić ne bi sa pozicije ministra spoljnih poslova mogao da ponovo onako uverljivo odigra prorusku kampanju kao za aprilske izbore prošle godine. Da li bi to sad ili sutra donelo dvocifren rezultat? Ako ne bi, koja bi to bila druga fora? Nije lako je osmisliti, a da to nisu otrcane levičarske fraze, odnosno koketiranje sa titoizmom i slobizmom – briga za čoveka i nacionalne interese slavske levice. Da to bude neka tema koju Vučić ne može da preuzme kao predsednik države (kao što nije lane mogao baš tako putinovanje), a da se Dačić na njoj razmahne? Zato bi SPS u predizbornoj koaliciji sa SNS možda dobila više garantovanih mandata. Pa bi Vučić prema Dačiću bio kao Đilas prema Vuku Jeremiću svojevremeno.

Problem je, ako je u smislu „organizacije“, narodni pokret ono „nešto drugo“ na šta upozorava Dačić, a to znači da bi „jedinstvena lista“ podrazumevala eutanaziju SPS upakovanu u zavodljivo „jedinstvo“ i „interese države i naroda“. Pa bi SPS postala visokobudžetnija i ne toliko dobrovoljna verzija utapanja Šapićevog SPAS-a. Pri čemu bi „Mrkonjićeva obilaznica“ i slične počasti bili scenski efekti za utapanje (nestanak) SPS uz fanfare. Uostalom, Vučić smatra da ima dobar deo akcija u SPS. Ne samo koga tamo kontroliše. Već i što se nasleđa tiče. Miloševićevog, naravno. Odnosno da baštini idejnu snagu vlada Mirka Marjanovića, kao što bi i neradikalski članovi Marjanovićevog kabineta „patriotskog jedinstva“ prednost ipak dali pre Vučiću nego Dačiću. 

Da nije bilo Dačića (odustajanje od kandidature i podrška Vučiću), ovaj ne bi u prvom krugu bio ponovo izabran za predsednika Srbije. Ali to je politika u kojoj zahvalnost nije večna kategorija i Vučićev nerafinisani makijavelizam instiktivno govori da se Dačiću i SPS treba izbiti snaga da u nekim sutrašnjim raspletima imaju spefičnu težinu koja može da presaldumi na ovu ili onu stranu. Jer uprkos „jedinstvu“ koje nam uvek očajnički treba, da se sad postave pred Dačića dileme iz 2012. ne isključuje se da bi zov sirena bio drugog tonaliteta. 

Uglavnom, lider SPS ističe da postoji „potreba neke vrste zajedničkog nastupa“ na izborima, u uslovima kad se deo opozicije ujedinjuje i kada postaje „jedan blok“. Pri čemu iskusni Dačić izgleda bolje razume kojim bi pravcem morala da ide opozicija za razliku od nekih njenih tobožnjih lidera i nestranačkih ličnosti koji su i dalje u priči o „kolonama“. Dubinska politička psihoanaliza ovde bi lako prepoznala pre izvesnu Dačićevu osokoljenost (koju ne može da iskaže otvoreno), čak izvestan ucenjivački potencijal ispod pokunjene face, pre nego goli strah za mrvice vlasti. Razgovori o narodnom pokretu za Dačića su još samo „ideja“ koja „nam nije strana“, što zvuči i kao blagi prkosni cinizam, baš kao i „načelna spremnost“ SPS za sve to. I tako to. 

Razgovarao sam s jednim starim članom SPS koji mi kaže da cela priča o formiranju narodnog pokreta prilično podseća na formiranje JUL-a, što je dobar deo SPS doživeo kao jedan od uzroka urušavanja SPS. Sad je paradoksalno da SNS kao dominantna partija, izgrađena i brendirana sebe utapa u magloviti pokret. Pri čemu ona sama neće biti baš veliki JUL, već će i ona i SPS biti ono što su u opoziciji davne 1992. Matija Bećković i SANU ekipa smatrali kao podelu rada unutar  DEPOS-a: Partije će biti mišići, a nestranačke ličnosti – mozak. Taj „bord“ (neki kao kolegijum) Vučićevog pokreta neće biti baš puki odraz SNS već destilovani proizvod postepene, ali gotovo suštinske, promene političke i ideološke DNK vladajuće partije.

Postoji i problem sa nestranačkim ličnostima, jer one nisu neograničeni resurs. Vučiću tu trebaju novi hitovi koje nije lako komponovati. Izvesnu nelagodu osećaju i koalicioni partneri jer dobro znaju znaju ko su Vučićevi ideolozi.

Kad Dačić i javno kaže da ga je Vučić pitao kad sam te to kao pritiskao, i naglašava medijske fame i spinovanje nesporazuma koji ne postoje, nemoguće da Dačić ne zna na primer, kako je pre par meseci sa jedne nacionalne frekvencije krenuo napad na visokog funkcionera SPS Vladana Zagrađanina, što je lako kontekstualizovati u pravcu Dačića. I da nije došlo do krize u Srbiji pitanje je koji bi bio smisao tog jutarnjeg napada. Da ne pominjemo one manje kafkijanske. Da bi se razumeli procesi potrebna je „dijalektička teorija značenja“, maltene, kako se i zove čuvena knjiga akademika Mihaila Markovića, osnivača SPS. To osnivač je malo varljivo. Jer, upravo je isti akademik revoltiran navodnim revizionizmom SPS napisao bio program za Vulinov Pokret socijalista. Tu je i ključ kakve socijaliste najviše poštuje Vučić, a koji su mu uvek ideološki sumnjivi, i to ne treba banalizovati nekakvom večnom Vućićevom frustracijom „Kalemegdanskom terasom“, odnosno aferom kad je Dačić izigrao dogovor postignut u tom prestižnom prestoničkom restorana po kome je Vučić trebalo da postane gradonačelnik Beograda. Isto od jednog socijaliste koji je bio dobar s Miloševićem sam čuo da je Mihailo Marković nepogrešivo u SPS bio za svaku konzervativnu kadrovsku opciju, protiv bilo kakvog reformskog potencijala, i inicijativa koje su postojale u SPS, da partija krene putem moderne evropske levice, odnosno socijaldemokratije.

Pored nedoumica „organizacije“, Dačić je naglasio i nedoumice “orijentacije“ pokreta koji možda ubrzo bude stavljen ad akta. Zaboravljene su u Srbiji i mnogo bitnije stvari, neke i od onih koje je Vučić obećavao. Jer pokret je izgubio tempo, i svoj vidovdanski meritum. Što je možda i dobro jer da se sve desilo na Vidovdan bilo bi teško izbeći simboliku koja bi možda zaličila na estradno-klerikalnu. Iako sa Crkvom ima razgranate odnose, taj imidž na Vučiću bi stajao nekako nakalemljen. Tek bi bilo nestvarno da bi pored Šešelja I Bokana pokret osnovan na Vidovdan Vučić krstio „pokretom za evropsku Srbiju“. Pa zašto bi onda proevropski Rade Basta bio isključen iz Vlade? Politički bi bilo realno, ali marketinški preuranjeno, neoptimalno da se na prošli Vidovdan videlo da je novoosnovani pokret ustvari veliki reunion Srpske radikalne stranke. Radikali bi postali i oni nenaprednjaci sa liste SNS, ali i SPS i Jedinstvena Srbija. Tu bi došli i novi elementi – jedni sa neoljotićevske proputinovske desnice, a drugi sa kvote žute ološ elite (oni koje je Vučić prihvatio), koja je naravno širi pojam od nekadašnjeg članstva u DS, iako su i ti među neoradikalima. 

Na Vidovdan se desio banket SNS, Vidovdanu u čast, ali je čak izostao i  „proglas malog broja ljudi“. Taj „mali broj ljudi“ mogao je biti i onaj „vrh“ SNS koji je februara ove godine samo tako optužio Dačića i SPS da flertuju sa ološem iz opozicije. „Vrh“ u toj erupciji žuči nije bio eufemizam za stranački organ - glavni ili izvršni odbor koji tog dana nije imao sednicu. Tada je neformalni „vrh“ obznanio da je SNS ostao sam i da će u opoziciju ako treba. Dačić izgleda ni to nije pomenuo Vučiću kad ga je ovaj pitao kad sam te to pritiskao. Dobro, teško je to porediti sa tretmanom pripadnika opozicije na lokalu, ali socijalisti na lokalu umeju da se požale kako im nije lako, kako su naprednjaci bahati i „kako nam daju samo mrvice sa stola“. Maltene da ti se javi nostalgija za Tadićem i Koštunicom. Tako su mi se bar neki jadali. 

Za svoj narodni pokret Vučić je povodom prolongiranja osnivanja naglasio kako je „potrebno da to bude nova vrednost, novi sadržaj, da bi ljudi u to verovali, da se bore uz taj pokret", Znači, imamo četiri ključne reči (pojma): „nova vrednost“, „novi sadržaj“, „verovanje“, „borba“. Izgleda da za sada nema ni nove vrednosti, ni novog sadržaja, pa otuda fali i vere i motiva za borbu. Jer taj „mali broj ljudi“ koji bi potpisao nesuđeni proglas, teško da bi mogao biti neko sem „vrha“ i onih koji dolaze u udarni propagandni program dve glavne prorežimske televizije sa nacionalnom frekvekcijom. A da njim nema, ne bi bilo fer. Tu je teško naći i novi sadržaj i novu vrednost, sem onih već toliko puta utvrđenih. Možda ćemo se sutra ovog pokreta sećati kao što se danas sećamo one nikad objavljene, a najavljene platforme o Kosovu Tomislava Nikolića ili predloga Borisa Tadića za izgradnju „Teslinog tornja“ na Slaviji. 

Protesti „Srbija protiv nasilja“ nisu pokazali toliko snagu opozicije koliko potencijal antivučićevskog raspoloženja, koji opozicija tek treba da artikuliše sinergetskim oganizacionim pregrupisavanjima. Umesto promocije „narodnog jedinstva“, odloženo formiranje narodnog pokreta pokazalo je da vlast nije baš toliko homogena i da njoj nisu strane tradionalne opozicione priče – koliko ima kolona? Tih kolona naravno nema ni približno kao u opoziciji, uglavnom su prigušene iz prostog razloga što vlast za razilku od opozcije nema krizu liderstva jer Vučić je i dalje neprikosnoveni lider. I uprkos protestima i dalje najjača politička ličnost u zemlji, kako ukazuju istraživanja javnog mnenja. Cela gungula oko pokreta pokazala je da je vlast utemeljenija u partizmu (koji ne treba uvek poistovećivati sa partokratijom), i da opoziciji upravo trebaju partijski brendovi i lideri koje će građani povezivati jače sa partijama na čijem su čelu. 

U Srbiji i dalje mnogo toga više zavisi od  Vučićeve racionalnosti nego od snage opozicije. Odluka da se do septembra odloži formiranje narodnog pokreta (čak i da se odustane od proglasa „malog broja ljudi“), a da se politički i marketinški fokus usmeri na otvaranje dugo čekane obilaznice oko Beograda, dokaz je da racionalnosti još ima u režimu i da taj pristup ume da postigne efekat.

Komentari

Poštovani pre kontaktiranja najljubaznije vas molimo da se upoznate sa našom politikom o privatnosti.

Kolumne
Sabor zavetnika
Sabor zavetnika

Na Vidovdanskom saboru 1992. koji je organizovala opozicija ponuđeno je novo dr...

Ujedinjenje
Ujedinjenje

U finišu izborne kampanje završeno je još jedno emitovanje ...

Uzajmno funkcionalni paradoksi
Uzajmno funkcionalni paradoksi

Sistem uzajamno funkcionalnih paradoksa kao jedan od temeljnih principa Vučiće...

Sabornost
Sabornost

Februara 1989. izbija štrajk u rudniku Stari trg. Slobodan Milošev...

Zavetnici
Zavetnici

Sad se već jasno nazire evolutivni niz: Radikali – naprednjaci – za...

demostav
NAJČITANIJE
Ko koliko zarađuje u Evropi
Ko koliko zarađuje u Evropi

Plate  zaposlenih u  Srbiji među najnižima u regionu i Evropi Prose...

NATO od Srbije udaljen tri godine
NATO od Srbije udaljen tri godine

  U svakom društvu, postoje teme koje se radije preskaču. Određen...

Albanija: Izbori na najvećoj evropskoj plantaži marihuane
Albanija: Izbori na najvećoj evropskoj plantaži marihuane

Na ulice Tirane je 13. maja izašlo više desetina hiljada ljudi koj...

Predsednik Demokrata Crne Gore ekskluzivno za Demostat
Predsednik Demokrata Crne Gore ekskluzivno za Demostat

  U junskom istraživanju crnogorskog Centra za demokratiju i ljudska pr...

Izgradnja autoputa Pakovraće - Požega do kraja godine pod znakom pitanja
Izgradnja autoputa Pakovraće - Požega do kraja godine pod znakom pitanja

* Pomeranje zadatih rokova za završetak deonice Preljina - Požega je u...

2024. Sva prava zadržana.
Zabranjeno je svako kopiranje sadržaja sajta.

UŽIVO
Ovaj sajt koristi "kolačiće" kako bi se obezbedilo bolje korisničko iskustvo. Ako želite da blokirate "kolačiće", molimo podesite svoj pretraživač.
Više informacija možete naći na našoj stranici Politika privatnosti