Sad se već jasno nazire evolutivni niz: Radikali – naprednjaci – zavetnici. Formalno, partija na čijem čelu je Milica Đurđević Stamenkovski nosi brend Zavetnika, ali to je svakako širi pojam i obuhvata sve partije i entitete zajedničke liste na čelu sa Srpskom naprednom strankom za nove beogradske izbore koje je predsednica Skupštine Srbije Ana Brnabić raspisala za 2. jun. Zavetnike – od Miloša Vučevića do Ivice Dačića, preko Šešelja juniora i Aleksandra Šapića, do Aleksandra Vulina i Milana Stamatovića, vezuje ideologija „zavetništva“. Glavni zavetnik je naravno Aleksandar Vučić koji je opet pozajmio ime svojoj stranci, ali prvi put i zajedničkoj zavetničkoj listi. Ako ga i bude, Vučićev tri puta navaljeni pokret za narod i državu biće upravo to – ova lista kao kičma pokreta zavetnika.

Iako Socijalistička partija Srbije ima elemente „slavke levice“, ona sigurno neće biti avangarda zavetništva. Već će to biti Vulinov Pokret socijalista i izvorni Zavetnici Milice Đurđević Stamenkovski koju je prvi čovek Izvršnog odbora SNS Darko Glišić, svojevremeno samo taktički nazvao „Mica transformesica“, kako bi je nekako uglavio na isti poster sa predsednikom Pokreta slobodnih građana Pavlom Grbovićem u ustaškoj uniformi i Milošem „Francuzom“  Jovanovićem, liderom Nove DSS sa francuskom beretkom na glavi. Na drugom plakatu Jovanović je sa albanskim kečetom na glavi i albanskom zastavom na njemu, ali su naprednjački propagandisti tada keče na glavu taktički stavili i Milici Zavetnici i Bošku Obradoviću. Lako bi Miloš Jovanović mogao ono „Francuz“ da pretvori u komparativnu prednost. Tek nakon Vučićeve posete Makronu. Još kad bi nam stigli francuski borbeni avioni „rafali“. Pa da se sa Hrvatskom, koja je već kupila eskadrilu „rafala“, igramo Indije i Pakistana.

Iako se činilo da su Zavetnici samo projekat za razbucavanje desnice i dovođenje njenih glasača u zabludu, pokazalo se da se radi o znatnom širem Vučićevom projektu – o stožernoj tački oko koje će se vrednosno i akciono okupiti i SNS i svi njeni saveznici. Milica Zavetnica možda jeste taktička transformersica, ali nije nikakva preletačica, jer ona nigde nije ni otišla od svog tvorca. Naoko paradoksalno, političarka koja je završila ispod cenzusa ima šanse da postane ministarka. Pa i Stipe Mesić, na neuporedivo većim gabaritima je bio neuspešni predsednik SFRJ, ali uspešni tuđmanista koji je izvršio zadatak – dao bitan doprinos da SFRJ više ne postoji. Tako je i Milica, po političkom biću radikalka, izvršila zadatak i razbucala desnicu, odnosno njenu zajedničku listu. Da li je hit decembarskih izbora, pulmolog Branimir Nestorović zavetnik? Naravno. Pa, zašto onda nije na zajedničkoj izbornoj listi sa SNS? Pa zato što još ima kapacitet da ide sam (sa svojim pokretom) i da tako bude efikasniji za zavetništvo. U istraživanjima javnog mnenja ne stoji loše. Za razliku od Milice Zavetnice njemu još poneko, ko i nije baš za Vučića, može da poveruje. Da mu se Nestorovićeva ezoterija učini realnijom od Vučićevih letećih autombila i taksi vozila koje ćemo videti na EXPO 2027. u Beogradu. Još malo pa kao u Besonovom filmu „Peti element“. Kad se učvrsti nacionalno jedinstvo, kad mine hibridni rat protiv Srbije, kad se konačno porazi unutrašnji neprijatelj i skockaju se međunarodne prilike, tek se onda može videti koliki je Nestorović zaista bio zavetnik. Možda i ranije ako okolnosti budu nalagale. Kad je bila korona, medijska zvezda u usponu – Nestorović je predlagao ljudima u lokdaunu da iskorite vreme za korisne stvari, na primer da uče strane jezike ili čitaju knjige. Kad ga je novinarka pitala a koju bi knjigu on prepručio, Nestorović je rekao – nešto od Dragoša Kalajića. I stvari su postale još jasnije.

No dobro, Gradski odbor SPS  u Beogradu doneo je jednoglasno odluku o zajedničkom nastupu sa SNS na beogradskim junskim izborima. Na decembarskim prestoničkim izborima 2023, SPS i SNS, inače dugogodišnji koaliconi partneri, su nastupili na dve izborne liste. Možda su se sa ovom listom socijalisti spasili blamaže – da ostanu ispod cenzusa u Beogradu, ali sad kao da su i formalno prešli liniju horizonta događaja i definitivno ulaze u naprednjačku crnu rupu – čija gravitacija od nekda velike Miloševićeve partije može da napravi froncle. Da SPS postane „suvišna partija“, samo ljuštura nekda velike partije u zavetničkom patriotskom savezu. Jer kako vreme prolazi, sve je logičnije pitanje – zašto bi neko glasao za SPS kad može za SNS. Čak i u socijalnoj sferi, PUPS znači više od SPS. Milan Krkobabić i PUPS su uspeli da ugrade svoja načela u koaliciju sa SNS. Vučić je preuzeo penzionu politiku PUPS, a Milan Krkobabić je u fokus grupama uvek jedan od bolje ocenjenih ministara i zbog svog resora brige o selu i naročito zbog kampanje subvencionisanja – dodele bespovratnih sredstava za kupovinu seoske kuće sa okućnicom. Veliki udarac za SPS je bio odlazak PUPS-a iz koalicije i sklapanje saveza sa Vučićem. Dačić je pomalo nonšalatno prešao preko tog razlaza, ali je vreme pokazalo da je Dačić tu mnogo izgubio a Vučić dobio. 

Inače, kad pominjemo „zavetnički patriotski savez“, postojao je već jedan Patriotski savez – baš sa tim imenom - kao pokušaj inženjeringa JUL-a i Mire Marković. Nije se omasovio. Vučić sad ima šansu da tu ideju rehabilituje i omasovi kroz ideološku i akcionu platformu zavetništva. Ima socijalista koji gunđaju u sebi, jer znaju koliko je JUL naneo bio štete SPS, znaju kako je JUL koristio resurse SPS i države, kako je Milošević udovoljavao hirovima svoje žene koja je htela svoju privatnu, kriptolevičarsku partiju – Jugoslovensku levicu. Kažu mi neki SPS veterani da ih homogenizacija kroz zavetništvo podseća na pravljenje JUL-a. Iako izuzetno ceni Miloševića, Vučić je najbliži konceptu radikalsko-julovskog čeličnog jedinstva kroz vladu „patriotskog jedinstva“ Mirka Marjanovića. Jeste SNS Tomislava Nikolića 2011/12. nastupala i kao proevropska partija, ali i kao široki socijalni pokret žrtava tranzicije i svetske ekonomske krize koja je počela 2008. Ali i ta uslovno reformska SNS je imala tvrdo, doktrinarno i revanšističko jezgro kadrova Mirka Marjanovića. Današnja opozicija teško može da se predstavi kao socijalni pokret. Pre svega iz strukturalnih razloga koji idu Vučiću u prilog. On je proširio niži srednji sloj kao glavnu bazu podrške u stratifikaciji društva, dok za opoziciju glasaju više oni rezignirani korupcijom, medijskom huntom, bahatošću, recidivima devedesetih, geopolitičkim avanturizmom, ali od njih dvotrećinska većina nije ekonomski ugrožena. 

Prilikom čina predaje izborne liste za Beograd koalicije oko SNS  Gradskoj izbornoj komisiji, predsednik naprednjaka Miloš Vučević, je naveo da će se u izbornoj kampanji baviti komunalnim temama i svim onim temama koji ovaj grad čine boljim, ali da tokom kampanje neće izbegavati razgovore po pitanju nacionalnih interesa i identiteta. Aleksandar Šapić, novi/stari Vučićev kandidat za gradonačelnika Beograda samo što nije rekao da će to biti „nacionalno okupljanje“, lepenovski termin koji je kao zvuk sirena zaveo Boška Obradovića. Ono kompromitovano Nacionalno okupljanje – Zavetnici i Dveri – bilo je samo fora, sad dolazi ono pravo nacionalno okupljanje. Nije Dačić viđen  u nacionalnom okupljanju zbog  socijalne pravde, već zbog inercije Miloševićeve borbe za nacionalne interese (kako to vide omasovljeni zavetnici) koja nikad nije usahla ni u „reformisanoj“ SPS, posebno sada kad opozicija zastupa, kako Dačić kaže, antisrpske interese  – od pitanja Kosova, Srebrenice i uvođenja sankcija Rusiji.

Uglavnom, za junske beogradske izbore vlast izgleda  sprema „Mionicu na steroidima“. Ona primordijalna Mionica kao političa metafora i praksa desila se 2017. kad je na tamošnjim lokalnim izborima uspostavljena pilot koalicija Šešelj-Dačić-Palma. Nikako Šešelj nije gubitnik prethodnih izbora (decembar 2023), tek je površno ako Šešeljeve radikale banalizujete na partnera Vučiću na beogradskoj listi za prošle i predstojeće izbore, što nekome može da zaliči na inkluzivnu milostinju. Vučić je sistematski rešešeljizovao naprednjake, obnovio duh Šešeljeve Srpske radikalne stranke, pa je zato „slučaj Mionica“ model za ponovljene prestoničke izbore: Savez Šešelja (Vučića) i Dačića, Palmina podrška kao patriotske snage za beogradsku bitku, a u „beogradsku Mionicu“ – listu „Aleksandar Vučić - Beograd sutra“ - dolazi i Milica Zavetnica. O značaju inkluzije svedoče na Vučićevoj listi i Nenad Popović - Srpska narodna partija (SNP), Ivan Karić - Zeleni Srbije, Andreja Mladenović - Samostalna srpska stranka, Saša Borojević - Porodični alarm.  Zavetnik je, na stari principijelni koalicioni način, i dr Balit Pastor - Savez vojvođanskih Mađara (SVM). Kao i Rasim Ljajić sa svojim socijaldemokratama. 

I upravo bi taj Vučićev pokret-lista  mogao da uzme za moto Dačićeve reči za lokalne izbore u Mionici 24. decembra 2017: „Možda se ponekad nismo slagali, ali jedno je sigurno - nikada nismo bili izdajnici”. Još tada je Dačić anticipirao Vučićev pokret za narod i državu naglašavajući da su izbori u Mionici simbolički važni i iz ugla potrebe jačanja „patriotskog bloka”, jer, kako je primetio, sve je više onih koji bi da destabilizuju Srbiju i region. Šešelj se složio s tim i dodao da bi bila dobra i neka šira patriotska koalicija na republičkim izborima. Evo, dolazi takvo vreme. Vreme jedinstva i prkosa. Dragan Marković Plama je pred bitku za Mionicu bio naglasio da je protiv Haškog tribunala, protiv nezavisnog Kosova i da dva muškarca ulaze u brak. Posle tri premijrska mandata Ane Brnabić evolucija svesti u Srbiji je stigla do toga da Palma ipak izgleda dozvoljava da to žena može da radi sa ženom. 

Na Devetom kongresu SPS, decembra 2014. pod sloganom „Odgovorno za budućnost“ (ukpala se sa ovim aktuelnim „Aleksandar Vučić – Beograd sutra“), Dačić je diskretno uveo „demokratski centralizam“ kao princip. I još nešto bitno: Pazite sad na formulaciju – „šešeljevcima“ u SPS Ivica je tada uputio javni ukor pred isključenje. Oni su ostali potuljeni i mogli su se tek osetiti u polovičnom aplauzu kad je Dačić kurtoazno pomenuo Miloševića. Kao što su se „reformisti“ mogli osetiti (ništa manje stidljivo) u drugom polovičnom aplauzu kad je Ivica rekao da se, eto, nekad (pod Miloševićem) održavao referendum protiv prisustva posmatrača OEBS na Kosovu, a da će od Nove godine (2015) oni (tačnije on) predsedavati OEBS skalameriji. Eh, kad bi sad Srbija mogla da odigra u duhu Samita OEBS-a 2015, kad su se u Beogradu sreli Džon Keri i Sergej Lavrov. To je bio veliki Dačićev i Vučićev uspeh. 

A pazite tek sad ovo – na Devetom kongresu Dačić je precizirao kako je Šešelj najveći promašaj Miloševića. Ali, Milošević je u Hagu ideološki umro više kao radikal nego kao socijalista. Danas, da je živ, možda Milošević ne bi bio baš u naprednjacima, ali bi verovatno pre bio u Vulinovom Pokretu socijalista nego u Dačićevoj SPS. Svakako bi bio zavetnik. Njegovi, rado citirani govori u „patriotskim snagama“, jesu zavetnički, samo se to tako tada nije zvalo. Stvarno, ko kod da se setio reči Zavetnici, imao je kreativni trenutak lucidnosti. Jedna reč koja toliko toga govori. I pokazuje da zlokobnost ovde obično dolazi iz opskurnosti. 

Ono što je za Komunističku partiju Jugoslavije bio Šesti kongres (1952), kongres destaljinizacije partije, transformacije KPJ u Savez komunista, a Narodnog fronta u Socijalistički savez radnog naroda, to je za SPS bio Deveti kongres (decembar 2014). Činilo se. Sad je proces obrnut. Nakon 10. i 11. kongresa SPS na kojima je naglašena patriotska pozicija SPS i izvršena pragmatična reslobizacija i putinifikacija partija, „šešeljevci“ u partiji ne da su podigli glavu, već su sad više naprednjaci nego socijalisti: Baki Anđelković, Bane Ivković… Uostalom, barjak Miloševićeve „antibirokratske revolucije“ koja i danas traje sad je u Vučićevim rukama. I on je taj barjak podigao visoko. Na Devetom kongresu niko nije ni slutio koaliciju sa Šešeljem u Mionici. Tada je promenjen  i logopartije  – u retro zvezdu u pokretu koja neodoljivo podseća na estetiku starog Saveza komunista. Ta tada nova SPS petokraka je u stvari četvorokraka zvezda vodilja ka EU, objasnila je Dijana Vukomanović, koja je onda u SPS bila zadužena za idejni misticizam, da bi posle preko Narodne stranke Vuka Jeremića stigla do Srbije Centar Zdravka Ponoša sa kojim je bila u Narodnoj stranci.

Na 10. kongresu SPS 2018, odnosno 11. održanom 2022. kao prioriteti partije naglašeni su nacionalno jedinstvo i politička stabilnost. U EU se može, ali samo pod našim uslovima. To je ono što treba Vučiću, zato i bilduje Dačića nakon lošeg rezultata SPS na prošlim izborima. Socijalisti su sa ta dva poslednja kongresa, čini se, nepovratno ušli u gravitacionu silu svog počasnog gosta na tim kongresima i većinskog koalicionog partnera Aleksandra Vučića. Jesu li već tada prošli „horizont događaja“, kad je gravitaciona sila takva da se više nema nazad. Takav je i lanac ishrane srpskog političkog darvinizma – SNS je zadnja u lancu. Dačić je na poslednja dva kongresa partije naglasio ubeđenost da je SPS donela ispravnu odluku da gradi strateško partnerstvo sa SNS kako bi Srbiju izvukli iz krize i usmerili ka liderstvu u ovom delu Evrope. Na 11. kongresu, decembra 2022. Dačić poručuje da je SPS „čelični stub jedinstva državnih i nacionalnih interesa“, a što je protumačeno i kao čelični stisak naprednjaka iz kojeg će se socijalisti teško izmigoljiti. Na tom kongresu SPS obratio se video linkom i tadašnji lider Sirize bivši premijer Grče Aleksis Cipar, pa je zbog njegovih reči da se rat rasplamsao u Evropi nezakonitom invazijom Rusije na Ukrajinu, ambasador Rusije u Srbiji, Aleksandra Bocan Harčenka bio prinuđen da demonstrativno kao počasni gost napusti kongres socijalista. Ipak, suštinu onoga što je tada govorio Cipras podržao je Vučić potpisom na Deklaraciju Samita Ukrajina-Jugoistočna Evropa održanog 28. februara ove godine u Tirani.

Verovatno u februarau 2016. Dačić i socijalisti nisu bili svesni koliko će biti loš za njih odlazak PUPS-a iz koalicije. Naime, tada je Predsedništvo PUPS-a jednoglasno odlučilo da se obrati premijeru Aleksandru Vučiću kako bi otpočeli razgovore o mogućem predizbornom sporazumom sa njegovom SNS. Dačić je tada izjavio da „svako ima pravo da odlučuje kako želi“, te da njegova stranka ne može da prihvati da neko na izbornoj listi „ima više nego što ima u realnosti“. Vučić je prepoznao specifičnu težinu PUPS-a, preuzeo njihov program, uskladio realnost, penzioineri su mu postali prioritet, dok je SPS smanjila uverljivost svoje levičarske, egalitarne, programske komponente.

U Veroni Jugosloveni su predvođeni s klupe Ivicom Osimom 26. juna 1990. pobedili Španiju, Piksi je dao dva gola. U vreme dok je trajao Mundijal, intenzivno su tekle i pripreme za formiranje SPS. Partija je nastala ujedinjenjem Socijalističkog saveza radnog naroda Srbije (SSRNS) i Saveza komunista Srbije (SKS). Kako istorija kaže, ujedinjenje je ozvaničeno na vanrednom kongresu SKS četiri dana uoči osnivačkog kongresa SPS koji je trajao od 16. do 18. jula 1990. godine. Za sve ove svoje mandate na čelu SPS, Dačić je propustio da se vrati na „nultu tačku“ – na kongres ujedinjenja SKS i SSRNS. Da SPS promeni ime u SSS - Socijalistički savez Srbije. Sad bez onog „radnog naroda“, a što je možda i zaista anahrono. Tako su socijalisti mogli da iskoriste prednosti imena koje asocira na „krovnu organizaciju“, da se jasnije distanciraju od Miloševića, pa da u njega (savez) uvuku partnerski i sindikate, mnoge nevladine organizacije levičarske orijentacije. I poneku partiju. SSS  je mogao biti danas i optimalan i realan „treći put“ Srbije. Povratak na kongres ujedinjenja, značio bi još veći zahvat: Povratak u 1987. i pravljenje simboličke kontra Osme sednice, gde bi SPS pronašla lice evropske levice.

Pošto sve to Dačić nije napravio, sad će Vučić napraviti svoju verziju ujedinjenja Socijalističkog saveza radnog naroda i Saveza komunista. U nekakvom pokretu za narod i državu (zajedničkoj izbornoj listi) gde će SPS biti samo jedna od zavetničkih partija. 

Pre jačeg Vučićevog zatezanja političkih prilika u Srbiji, nije bilo dovoljno svesti i imaginacije za koncepcijske izazove opozicije. Sad je kasno, ali da li se u Srbiji nekad moglo „pametno glasati“? Na lokalnim izborima u Rusiji 2019, opozicioni lider Aleksej Navaljni, danas pokojni, preporučio je „pametno glasanje“, što znači  – glasaj za svakog kandidata koji ima izglede da prođe – osim za kandidate Putinove Jedinstvene Rusije. Dobro, u Rusiji se pravim opozicionarima zabranjuje da se kandiduju, čega ipak još nema u Srbiji. „Pametno glasanje“ bilo bi donekle modifikovano prema srpskim uslovima. I kao što su tamo najviše profitirali komunisti Zjuganova, možda bi i ovde najviše profitirali Dačićevi socijalisti. Doduše, komunisti u Rusiji samo formalno važe za opoziciju, već su snaga koja podržava Kremlj. SPS je u vlasti, ali se ranije više puta sumnjičila u naprednjačkom monitoringu da šuruje s opozicijom ili da je nedovoljno lojalna. U smislu famozne Vučićeve usamljenosti kao političke kategorije. Pa je SPS primala i packe, da bi posle njih pokunjila glavu ne bi li i dalje bila Vučićeva primadona. Dvocifren rezultat SPS je uvek bio psihološka granica za Vučića.

E sad, zamislite opozicionu imaginaciju koja bi nekad ranije pozvala da se glasa „pametno“ – za SPS gde god možeš. To znači da bi SPS na nekim ranijim izborima mogla da osvoji oko trideset i nešto procenata. Možda bi „pametno glasanje“ motivisalo i mnoge apstinente ili pasivizirane birače opozicije jer bi to shvatili kao dobru foru. Fora je fora, ali rezultati su rezultati, a Dačić bi sa takvim rezultatom valjda pokazao malo više kuraži SPS i sa ne malim cinizmom mogao da kaže – znam ko je predsednik, ali znamo ko je i premijer.

Malo šaljive fikcije nije na odmet