Pojedini misle da pobednička opcija sada nije Srpska napredna stranka nego Aleksandar Šapić. To uverenje zasnivaju na dubokoj proceni najužeg vrha SNS nedostupnoj širokom članstvu, po kojoj je navodno, nephodna relaksacija političke scene. Ali, svako ko poznaje Vučića zna, da je on najmanje, od svega sklon relaksiranju. Zatezanje i napetost koji stalno traže njegovo prisustvo radi raspleta su jedina politička sredina u kojoj on pliva kao riba u vodi.

I svi koji raspredaju da bi Vučiću odgovaralo da ima nenaprednjačkog gradonačelnika Beograda, varaju se. Niti čistka u sopstvenim redovima, niti pokazivanje pred stranim partnerima da eto deli vlast, nisu dovoljno jaki motivi za tako nešto. Dovoljno je jednom videti na okupu Vučića i ministre u Vladi Srbije i da ste dobije uvid da je to takva grupa da ju je jedino sigurno držati što bliže uz sebe. I tu nema mesta za bilo koga sa strane.

Zato sada u Vučićevoj projekciji postizbornog Beograda, Šapić nije pobednik, čak i po cenu da je spreman da izda Dragana Đilasa. Naprednjaci protiv njega vode oštru kampanju – pojedini portali otvoreni samo u te svrhe najavljuju da će Šapić i njegovi saradnici biti saslušani u policiji. Ako se to obistini, biće to surčinski recept. Videli smo to već na izborima u Surčinu – tamošnji šef DS Vojislav Janošević saslušavan je u toku opštinske kampanje i puštan odmah nakon glasanja. Za Šapića to može biti i povoljan momenat da nastupi iz pozicije žrtve režima, ali svejedno, to mu kod najšireg biračkog tela oštećuje javni profil.

Čak i ako se saslušanje ne obistini, samo dovođenja Šapića u vezu sa zloupotrebama dovoljan je dokaz da SNS ide na to da uzme Beograd odmah zajedno sa socijalistima. Nema tu suptilnosti, jednostavna priča ponekad je sasvim tačna – ne bi kompromitovali Šapića da bilo šta ozbiljno nameravaju sa njim. Niti računaju da će on ili neko drugi biti tas između dva izjedačena bloka, samim tim i pravi izborni pobednik.

Očito je da stoga Vučićevi naprednjaci i socijalisti Ivice Dačića sprovode jaku kampanju u prigradskim opštinama. Te će opštine odlučivati po broju glasova, a ne Vračar i Stari grad. Novi Beograd su prepustili delimično opoziciji da se rve međusobno – od Šapića, preko Patke (Inicijaitve Ne da(vi)mo Beograd) do Šutanovca i ostalih.

Rezultat tog rvanja je da pojedini opozicioni faktori vrlo lako mogu da padnu ispod cenzusa, a zasad su ozbiljni kandidati za to Šutanovac i Tadić. Uostalom, kako spasiti brend DS sa najmanje desetoro aktera svrstanih u pet kolona, proisteklih iz bivše velike Demokratske stranke? Iz tog ugla, ne treba ni zamišljati kako će izgledati obeležavanje 15. godišnjice atentata na Zorana Đinđića. Nema sumnje da bi po sve derivate DS najbolji rasplet bio bi da to 12. marta još uvek traju pregovori o formiranju većine za beogradsku Skupštinu.

Što bi značilo da se projekcija Vučićevog štaba o uzimanju Beograda odmah, ne ostvari u realnosti. A da bi se to dogodilo, mora na strani opozicije da se stvori uverenje da je jedan od kandidata mogući direktni pobednik, a zasad to nikom ne polazi za rukom. Ni Šapiću, ni Đilasu, smešno je i dodati, ni Šutanovcu. To je stara izborna zamka, koju je definisao Vuk Drašković – glasaću za tebe kad pobediš. Nije toliko stvar u velikom broju učesnika izbora, mada i to nije bez uticaja, koliko u preklapanju profila, i ciljanju istog biračkog tela. Samo, to ne da nije ništa novo, nego se ponavlja evo već skoro 30 godina, i bilo je raznih rešenja tog problema. Na primer, ekstremizmom i iracionalošću poput Vojislava Šešelja. Utisak je da se sada u štabu Vučićevih protivnika veruje da je moguće izdići se kampanjom na Tviteru i drugim društvenim mrežama. Dosad su najupešniji momenti i u kampanji Đilasa i u kampanji Šapića bili pojedini njihovi tvitovi. Ako zadrže taj trend, prvi put ćemo uživo moći da vidimo kako u Srbiji radi takva tvit-kampanja. To takođe znači i da se ide na to da se raspoloženje javnosti i birača hiper pokreće neposredno pred glasanje, jer efekat na društvenim mrežama nikada nije dugotrajan. I ne treba unapred odbacivati da će delovati, uostalom to je američki trend – tviter profil Donalda Trampa jači je politički faktor nego sav personal Bele kuće za odnose sa javnošću.