Prema istraživanju međutim, šansa koja se daje Đilasu ili Jankoviću protiv Vučića je jedan odsto. Ali, kako sad pa to kada je koncept Jankovića, a donekle i Đilasa, upravo priča o novim opozicionim ljudima?
Kako to, kada prvi projekat nove opozicije – Saša Radulović, upravo doživljava još jedan poraz. Jer, Radulovića napušta njegov prijatelj i idejni tvorac poketa Dosta je bilo Dušan Pavlović.
Vratimo se malo u blisku prošlost – upravo je pojava Saše Radulovića u politici Srbije 2014. uvela na velika vrata priču o novim liderima i novim ljudima. Dotadašnje, klasične partije – DSS i LDP - Radulovićevom pojavom pale su ispod cenzusa, ali su nekako uspele da se vrate 2016. doduše, potpuno oslabljene. Od Radulovićevog ulaska u parlament te iste 2016. očekivalo se dosta. Ali, već na samom početku, kada su se Radulović i Pavlović snimali selfije po holu Skupštine, postojali su znaci, da nije dovoljno imati nalog i pratioce na društvenim mrežama, za politički uspeh.
Međutim, ono što je bilo vrlo neozbiljno, i što je doprinelo mrvljenju ne samo Radulovićeve grupacije DJB, nego i cele opozicije, to su neuspela prikazivanja manipulacija vlasti. Posebno štetno je svakako bilo to kako su Radulovićevi na sva zvona objavili izbornu krađu iz 2016. godine. Tvrdili su da se krađa vidi u razlici u broju glasova koje je mlada politička zvezda Luka Maksimović dobio u Mladenovcu kao kandidat na lokalnim izborima, i rasporedu ostalih glasova za Skupštinu Srbije. Dušan Pavlović je svojim autoritetom ozbiljnog politikloga stao iza te nadri analize, objavljene skoro godinu dana nakon parlamentarnih izbora, u osvit predsedničke kampanje 2017. Zašto nadri? Zato što i studenti na Političkim naukama uče da birači različito glasaju na lokalnim i na državnim izborima. Te da to što je jedan broj ljudi u Mladenovcu glasao za Maksimovićev pokret “Sarbu probo nisi”, a nije na tim biračkim mestima, glasao za opozicionu parlamentarnu listu, nije čvrst dokaz da su njihovi glasovi ukradeni. Niti se samo taj zaključak može projektovati na celu Srbiju i tvrditi da su Vučićevi naprednjaci, zajedno sa SPS i SRS ukrali 300.000 glasova.
Da li je sam Saša Radulović ikada pomislio da je ta priča uticala i na to da on na predsedničkim izborima dobije samo 1,2 odsto glasova i da se od tada njegov DJB cepa sve do sada i Pavlovićevog odlaska? Početkom 2017. napustilo ga je troje poslanika, a ove godine, posle debakla na beogradskim izborima i neuspele koalicije sa Boškom Obradovićem i Dverima, još šestoro, da bi sada otišao i Pavlović. Deo opozicione javnosti ostao je zatečen i blago šokiran Pavlovićevim objašnjenjem – da Radulovića napušta zbog skretanja udesno.
U opozicionoj javnosti, kao da niko, čak ni visoko profilisani novinari sa opozicionim stavom, nisu pročitali nedavno opštirno saopštenje DJB, sa čijeg se čela Radulović formalno povukao i sada vodi samo Politički savet. A u tom saopštenju se traži zaustavljanje evrointegracija Srbije, zato što Brisel podržava Vučića. Traži se i donošenje Ustavnog zakona o Kosovu i Metohiji, u skladu sa Ustavom Srbije.
Ostalo je neprimećeno i to da je delegacije DJB, u više navrata poslednjih nedelja, učestvovala na skupovima britanskih konezrvativaca, koji sprovode Bregzit. I to uključujući i događaj sa koga su svet obišli snimci britanske premijerke Tereze Mej kako plešući dolazi za govornicu.Tek sa Pavlovićevim odlaskom, opoziciona javnost je uvidela daje Srbija dobila još jednu parlamentarnu stranku koja se protivi evrointegraciji.
Donekle sličan put kao i Saša Radulović, prošao je i Saša Janković. Treba li podsećati koliko ga je saradnika napustilo posle predsedničkih izbora? Koliko se javnih ličnost ogradilo od podrške njegovoj predsedničkoj kampanji? Skoro istovetno kao i Radulović, i Saša Janković je imao jednu promašenu priču u osvit izborne kampanje, ali beogradske. To su bile tvrdnje o velikom broju novoupisanih birača u Beogradu, koji su fiktivno primenili prebivalište da bi glasali za Vučićevu listu. Međutim, ministar policije Nebojša Stefanović je predočio kontrapodatke, o porastu broja birača u Beogradu od 2001. po godinama i mesecima. I ne da nije bilo jasnog porasta uoči izbora 2018., nego je trend novoupisanih bio najveći pre 10 godina - 2008. u vreme vlasti Demokratske stranke.
I sami novi ljudi – Saša Radulović i Saša Janković, u ovo vreme pre godinu dana, bili su u teškom sukobu, pošto je prvi objavio kako mu je drugi navodno ispričao da Demokratrska stranka ima neku svoju paralelnu obaveštajnu službu i plan za rušenje vlasti.
Sad, kako to, da uprkos ovim traumatičnim opozicionim iskustvima, ljudi i dalje očekuju i procenjuju da će doći neko novi ko će uspeti da sruši vlast? Tom očekivanju morao je da se prilagodi i Đilas. Jer, ako niste novi, treba stvoriti taj utisak, povratkom nakon privremenog povlačenja sa scene. Međutim, nije utisak toliko bitan, kao ni to da li je neko nov sam po sebi.
Ljudi ustvari očekuju da ih neko na nov način ubedi da je pošteniji od vlasti. Ako je Vučiću bilo dovoljno da 2012. prospe džak sa navodno ukradenim glasovima iz Pančeva na stepenicama Skupštine – onda 2017. i 2018. nije dovoljno to imitirati na malo višem nivou sa pričama o Mladenovcu i biračkom spisku u Beogradu. Lestvica je podignuta. I zato budući novi lider nove opozicine partije može da bude i neko iz Vučićevog okruženja, pod uslovom da nije tako nepopularan kao Aleksandar Vulin ili tako marginalan kao vlasnik lokalnih medija u Zaječaru Saša Mirković.
Za razliku od Radulovića i Jankovića, taj neko bi mogao da pokaže verodostojan materijal protiv Vučićeve vlasti, i to je ono što, možda i nesveno, očekuje tvrdo opoziciono jezgro od 16 procenata. I sasvim izvesno, to zna i sam Vučić. Javno pokoravanje koje on u poslednje vreme traži od rukovodstva i članova svoje Srpske napredne stranke, ima i taj efekat, da urušava mogući opozicioni potencijal naprednjaka. Jer, kad su tako i toliko hvalili lidera, ko bi im išta posle poverovao?
