#Sportska

Kada bi se analiza (ne)očekivanog poraza od Škotske svela na raščlanjivanje tih 120 minuta i penal lutrije na pustom “Rajku Mitiću” onda ne bi bilo potrebno utrošiti previše reči, jer je i fudbalski najnepismenijem posmatraču finala baraža još tokom n-te istorijske bitke za Evropsko prvenstvo bilo jasno da su Ostrvljani mudrom taktikom, pozitivnim stavom i ratničkom željom od nabeđenih “orlova” napravili tragikomično bezopasnu “pilad”, zapetljanu u kučine sopstvenih, ali i mnogih tuđih slabosti, grešaka, iluzija.... Ne samo te kišne beogradske večeri ili poslednjih meseci, čak ni godina, već decenijama unazad, jer ako vajni potomci evropskih Brazilaca od daleke 2000. godine i vremena “male” Jugoslavije pate za EP onda to nije slučajnost ni nesrećan splet okolnosti nego tradicija loših izbora. 

Da je u individualnoj i(li) ekipnoj igri Tadića, Milinkovića-Savića, Milenkovića, Lukića, Kostića... i svakog od više desetina momaka, koliko smo ih se nagledali u izboru selektora Ljubiše Tumbakovića i prethodnika mu Mladena Krstajića, sve ili makar puno toga bilo potaman za vreme redovnih kvalifikacija i tokom prethodnog ciklusa Lige nacija sada bi sića preteklih entuzijasta među navijačima nacionalnog tima kukala na jedan bezvezan dan, zlehudu sreću, sudiju... Tešeći se da će sledeći put biti bolje, ALI... Istina je sa druge strane duge i nije za uši sklonih da se prave slepi pored očiju, onih što su naivno poverovali da su jedna fenomenalna (protiv Norveške) i jedna veoma dobra utakmica (protiv Turske) dovoljne da se ispliva iz debelog mulja nestručnog kadriranja, sujetnog sukobljavanja, sitno-šićardžijskog rukovođenja, politikanstva... na klupskom i svim drugim nivoima.  

^{Srbija - Škotska | Gol Jovića u 90. Minutu za 1:1 Foto: Printscreen Youtube | SPORT KLUB FUDBAL}

Besramno veliki broj povratnih lopti ka štoperima i golmanu, ukopan vezni red bez pravog čoveka-spone sa zadnjom linijom, okean nepovezanih pasova, odsečeni i čuvarima non-stop opkoljeni špic bez ikakve ispomoći... Kukavičko povijanje pod visokim presingom tehnički tankog ali u rabljenju svojih i poništavanju tuđih vrlina sizifovski upornog protivnika, bezglavo trčanje u napad kada bi malčice popustila “kragna” beskompromisno borbenih Škota... Nepostojanje selektorovog plana B u sudaru sa lako predvidljivim rivalom, metiljavo držanje igrača u meču u kom su morali da “iskrvare” (prvo za svoju slavu, pa redom), iritantno bežanje od lične inicijative, rizika i odgovornosti ... samo su vrh velikog ledenog brega. Mitrovićev promašaj sa bele tačke i nijedna odbrana Rajkovića u igri nerava sa 11 metara nisu ništa drugo do najvidljivija refleksija sveukupnog stanja u srpskom fudbalu. A, ono nije od juče katastrofalno i, hajde da ne lažemo jedni druge, teško da će se uskoro i radikalno popraviti. 

A, moralo bi sve da se menja. Juče a ne sutra, iz korena i planski. Od selektiranja i obuke talentovane dece po klupskim školama fudbala, tajminga njihovog bacanja u seniorsku vatru i (još važnije) slanja u sportsko roblje po belom svetu, podučavanja i tretmana trenera, brojnosti stranaca na domaćim terenima... Preko učenja, izbora i statusa sudija, komunikacije među klubovima i njihove vlasničke strukture, odnosa prema huliganskim falangama.. Ustrojstva nacionalnih takmičenja, logičnosti i (još bitnije) doslednosti u njihovim promenama, kriterijuma za postavljanje i otpuštanje selektora, uticaja menadžera, šurovanja sa medijima, felerične nacionalne fikcije da smo baš u svemu naj-naj... Pa, sve do načina kadriranja, raspodele moći i dužnosti u krovnoj organizaciji, jer je zadatak svakog nacionalnog Saveza da inicira dobre i “pegla” svakojake loše stvari u porodici čiji je pater familias. Da bi narod ponovo zavoleo “orlove” i stvarno poverovao da mogu opet da odlete na neki Mundijal kada već ne umeju do kontinentalnog šampionata, a ne vazda i s razlogom ispirao usta njihovim bauljanjima u magli, neophodni su bolni rezovi i sistemska rešenja, “ni po babu ni po stričevima”.

Puštanje “niz vodu” još jednog selektora, odricanje od bilo kog reprezentativca i(li) ostavka nekog nebitnjakovića u lancu krivice, mogu da ugase vatru, ne i požar. Ne onaj čiji je plamen progutao još jednu nadu da ćemo na EURO prvi put od kako smo na istom, pre ravno dve decenije (!?), lomili prste zbog Siniše Mihajlovića, Predraga Mijatovića, Dragana Stojkovića, Dejana Stankovića, Miroslava Đukića, Vladimira Jugovića, Save Miloševića, Ljubinka Drulovića...