I dalje su u igri dve oprečne procene u vezi srpskih izbora 2022. Jedna, zastupljenija, uzima zdravo za gotovo obećanje vrha Srpske napredne stranke, da je parlament izabran u junu 2020. usled bojkota opozicije oročen na nešto više od godinu dana. I da će se vanredni parlametnarni izbori održati istovremeno kada i redovni predsednički  budući da Aleksandru Vučiću ističe petogodišnji mandat početkom 2022.(ili najranije krajem ove 2021). Smatra se da je to jedini način da Vučić pokrene stranku da pruži sve od sebe, jer će naprednjaci trčeći izbornu trku za sebe, trčati i za njega. O beogradskim izborima, i njihovom odvojenom održavanju, nešto kasnije, može da se pregovara sa opozicijom koja traži razdvajanje različitih izbornih nivoa.

Druga procena kaže da je obećanje o skraćenju mandata parlamenta bilo varka i manevar kojim bi se dočekao pritisak iz Evropske unije na zvanični Beograd zbog “stanja demokratije”. A iz Evropske unije ne samo što nema velikog pritiska, nego su sve oči uperene pretko Atlantika, naročito posle “šestojanuarske” krize u Vašingtonu zbog krvave primopredaje vlasti između Donalda Trampa i Džozefa Bajdena. Lokalni izbori u Beogradu jesu rizični po predsedničke, ali samo uz taj pritisak, kakvog nema. Jeste, da je u prestonici glavna politička pozornica i da tu opozicija tu ima najjače uporište, ali ukoliko je tu iz Evrope neosporena Narodna skupština, ona će “čuva leđa”, odnosno Vučićev rezultat i predstavljati glavni faktor kontinuiteta vlasti.

I pre događaja u Americi, videlo se da su se nastupi u našoj pretkampanji preusmerili na sigurne predsedničke i sigurne beogradske izbore. Vidljive su i konture dvočlanih tandema – predsednik i gradonačelnik – i njihovo probno pokazivanje kako bi se opipao puls javnosti. Za gradonačelnika Beograda je, po klasičnoj teoriji srpske politike, važilo da je to četvrta funkcija po moći u državi – predsednik, premijer, šef službe bezbednosti pa prvi čovek prestonice. Međutim, po obimu sadašnjih poslovnih poduhvata i ekonomskoj moći, gradonačelnik Beograda je već neko vreme u rangu sa premijerom, pa i iznad njega.

Pogledajmo zato kako izgledaju ti mogući kandidatski tandemi - predsednik i gradonačelnik.

Dva Aleksandra

^{Aleksandar Vučić (foto: BETA)/Miodrag Linta, CC BY-SA 4.0, via Wikimedia Commons}

Favoritski tim na predsedničko-beogradskim izborima su Aleksandar Vučić i Aleksandar Šapić, sadašnji predsednik opštine Novi Beograd. Šapić, na prvom mestu donosi glasove, u dve poslednje izborne trke bio je treći, posle SNS i socijalista Ivice Dačića. Na drugom, Šapićev psihološki i politički profil je takav da bi on mogao od Vučića da uzme birače. Prvenstveni cilj lidera SNS-a jeste da sačuva svoje glasače. Dalje, opoziciji će biti teže da protiv Šapića u Beogradu, tamo gde je najjača, vodi kampanju kakvu bi mogla da vodi protiv nekog “čisto” SNS kandidata.  Da li će “dva Aleksandra” zaista i nastupiti u istom timu, možda se vidi na zvaničnom početku pretkampanje – događaju koji je najavljen za 27. januar i pravoslavni praznik Svetog Savu, kada u Beogradu svečano treba da bude otvoren grandiozni spomenik Stefanu Nemanji. Naglasak bi bio na konzrervativno-modernom opredeljenju, očuvanju čvrstih tradicionalnih vrednosti i “zbijanju oko zajedničke zastave” u korona pandemiji.

Zelenović i Dobrica

^{Foto: Medija Centar Beograd}

Opozicioni tim koji je odavno u pretkampanji je Nebojša Zelenović, bivši predsednik opštine Šabac, kao predsednički kandidat, i Dobrica Veselinović, kao kandidat za gradonačelnika iz Inicijative Ne davimo Beograd. Zelenović pokušava ono što bi bilo logično da radi opozicija koja je zadobila neka uporišta na lokalnim izborima. Međutim, umesto takvih uporišta, postoje raštrkane grupe opozicionih aktivista i pojedini odbornici, koje Zelenović nastoji da okupi, pri čemu čak ni saradnja sa NDB iz koje najavljuju kandidaturu Dobrice Veselinovića nije čvrsta. To je više nivo uzajamne podrške, verovatno u NDB poučeni time što od kandidata kome su na predsedničkim izborima 2017. iskazali načelnu podršku (Saši Jankoviću) nisu dobili isto kada je njima trebalo 2018. da preskoče cenzus u Beogradu. Opredeljenje je liberalno i levo, i izrazito za Evropsku uniju, od koje se očekuje barem ohrabrenje, ako ne i jasna podrška, barem od strane organizacija vezanih za EU.

Marinika i Grigorije

^{Grigorije Durić (Foto: Saint-Petersburg Theological Academy, CC BY 2.0, via Wikimedia Commons)/ Marinika Tepić (Foto: Printscreen Youtube Nova S)}

Marinika Tepić iz Stranke slobode i pravde Dragana Đilasa vidljivo je preusmerila svoje nastup sa podataka o članovima Vlade Srbije, ka nelegalnoj gradnji i sumnjivim poslovima u Beogradu. U isto vreme vladika Grigorije Durić ponovo je poslao dvosmislenu poruku da bi mogao da učestvuje u političkoj kampanji u Srbiji, ne izjašnjavajući se da li bi mogao biti i predsednički kandidat. Već i po broju i sadržaju negativnih napisa o Tepićevoj i Duriću koji su brzometno usledili u glasilima bliskih vlasti, jasno je da bi ovakav tim imao određene šanse za dobar rezultat. U tim napisima posebno je besmisleno traganje za odgovorom da li bi vladika mogao da se kandiduje za predsednika Srbije i šta mu piše u ličnoj karti. Po Ustavu Srbije, svaki njen punoletni državljanin, može da bira i da bude biran. Za problem lične karte i imena u njoj, postoji iskustvo iz 2018. kada je rođak Luke Maksimovića promenio ime u Beli Preletačević po neverovatnoj brzoj proceduri, kako bi mogao da bude nosilac liste na lokalnim izborima. Luka Maksimović je bio trećeplasirani na predsedničkim izborima 2017. a na beogradskim nije prošao cenzus.

Tadić i Aris

^{Boris Tadić (Foto: Democratic Party, CC BY-SA 3.0, via Wikimedia Commons) Aris Movsesijan (Foto: SRBIN.info, CC BY 3.0, via Wikimedia Commons)}

Boris Tadić, lider SDS, iako je bio predsednik Srbije osam godina, praktično u dva mandata, i dalje po važećem Ustavu ima pravo da se kandiduje, jer mu je jedan mandat po starom Ustavu “poništen”. Pre nego što se razbuktala korona pandemija, i na podsticaj činjenice da je u Hrvatskoj na predsedničkim izborima uspeo da pobedi kandidat socijaldemokrata i bivši premijer Zoran Milanović, i Boris Tadić je testirao nastup. Njegova obraćanja, prenošena preko društvenih mreža, imaju tu manu da su ponavljanje istog. Tu nema razvoja, niti postizanja nove zrelosti, Tadić je pokušavao da zvuči energično kao pre 15 godina kada je bio mladi lider protiv tadašnjeg konkurenta Vojislava Koštunice. Koalicioni partner za begoradske izbore mogla bi kao i 2018. neko iz kruga bivše DS, najverovatnije Aris Movsesijan, koji je na mestu predsednika Nove stranke, zamenio Zorana Živkovića. Nije isključeno da bi se tom timu pridružio vođa otcepljenog krila DS-a glumac Branislav Lečić.

Vuk i Ponoš

^{Vuk Jeremić (Foto: Medija centar Beograd) / Zdravko Ponoš (Foto: Printscreen Youtube)}

Vuk Jeremić, bivši predsednik Generalne skupštine UN, kandidat sa predsedničkih izbora 2017. i lider Narodne stranke, i dalje je premlad, da ne bi imao velikih ambicija. On bi mogao ponovo da okuša sreću na predsedničkim izborima, i popravi rezultat od 5 odsto iz 2017. Šef beogradskog odbora njegove stranke Zdravko Ponoš u tom slučaju ne bi zaista trčao svoju gradonačelničku trku, već bi bio stavljen u ulogu da za Jeremića nakupi što više glasova u Beogradu, i operativno iznese kampanju.

Miloš i nepoznati kandidat

 ^{Miloš Jovanović/Foto: Medija centar Beograd}

Predsednik nekadašnje Koštuničine stranke Miloš Jovanović, kao mladi političar besprekorne lične biografije (Sorbona, profesor na Pravnom fakultetu, služba u specijalnim jedinicama Vojske Srbije, ostavka na poslanički mandat u jednom od bivših saziva) koji je i rado viđen gost na gledanim provladinim televizijama, mogao bi biti kandidat iznenađenja. To bi bilo moguće uz odgovarajući nastup, udružen sa novim političkim talasom koji donosi korona pandemija. To bi značilo da svoj nastup udruži bilo sa lekarima koji svoje razbarušeno tumačenje politike i društva nude publici preko raznih Internet kanala i portala poput Dejana Žujovića ili Branimira Nestorovića, stičući ličnu popularnost i prepoznatljivost. Rizik je naravno da li takva popularnost može da se pretoči u stvarnu politiku, odnosno da li ljudi vole da čuju i vide šta doktori pričaju, ali ne i da ih glasaju.