Makron u De Golovom šinjelu? Poseta francuskog predsednika Emanuela Makrona Rusiji prošle nedelje ipak nije ličila na jun 1966. godine, kada je Šarl de Gol proveo jedanaest dana u Sovjetskom savezu. De Gol je tada odao počast sovjetskim snagama koje su se borile u Drugom svetskom ratu, što je učinio i Makron u Sankt Peterburgu, gde se obreo na Međunarodnom ekonomskom forumu kao gost Vladimira Putina.

Nedelju dana ranije ruski predsednik je u Sočiju dočekao nemačku kancelarku Angelu Merkel.

Osmesi i cveće, kao da pre samo nekoliko nedelja nije izgledalo da je Zapad na rubu sukoba sa Rusijom u Siriji, nakon vojnih udara Sjedinjenih država, Velike Britanije i Francuske na ovu zemlju koje je podržala i Nemačka.

^{foto: printscreen}

Šta je to otoplilo odnose evropskih vođa koji ne prestaju da sa Putinom igraju paso doble, u kome su čas u ulozi bika, čas izigravaju plašt?

Pariz, Berlin i Moskva - De Golova formula evropske stabilnosti - daleko su od toplih odnosa, ali se njihovi pogledi ukrštaju kada je reč o Bliskom istoku i ekonomskoj saradnji.

„Dragi Vladimire ”, obratio se Makron Putinu u severnoj prestonici Rusije, nastavljajući istim, prisnim tonom: „Odazvao sam se na tvoj poziv”.

Ruski predsednik ga je pogledao nepromenjenog izraza lica.

Evropljani znaju da bez Putina ne može da se zaustavi spirala sukoba na Bliskom istoku. Makron je došao da mu izloži ideju o pokretanju međunarodnih pregovora o stabilnosti u ovom regionu i razgovora sa Iranom o njegovoj mogućoj ulozi u smirivanju situacije.

Francuski predsednik, ali i nemačka kancelarka, nude Putinu mogućnost da se politički i ekonomski približi Evropskoj uniji. To je način da pokažu da su  nezavisni od Vašingtona.

Jedna od tema razgovora Putina i Merkelove u Sočiju je bio gasovod Severni tok 2, koji preko Baltičkog mora treba da snabdeva Evropu ruskim gasom od 2019. godine, uprkos pretnjama koje su Briselu stizale od Sjedinjenih Američkih Država i protivljenju baltičkih zemalja.

Makron je u Sankt Peterburgu zagovarao snažniju ekonomsku saradnju sa Rusijom u ime „ekonomskog suvereniteta Evrope”.

Francuski i ruski predsednik su se dogovorili i da će zajedno raditi na rešavanju krize u Siriji, i tako pokazali da ne mogu jedan bez drugog.

^{foto: printscreen}

Putin sa svoje strane nije odbio mogućnost da pregovara sa Iranom, od čijeg uticaja u regionu Evropljani zaziru.

Kremlj, koji igra glavnu ulogu u Siriji, želi da uspostavi neku vrstu ravnoteže između aktera koji imaju direktan uticaj na razvoj situacije – između Irana, Turske, Saudijske Arabije i Zapada.

Veliki deo napora ruske diplomatije proteklih meseci bio je usmeren na to da se Ankara, Teheran i Rijad uvere da je saradnja sa njima važna za Moskvu.

Bliski istok je za ruskog predsednika primer uspešne spoljne politike Rusije, suočene sa sankcijama Zapada i zamrznutim sukobom u Ukrajini. Pitanje je sada kako da Sirija ne postane drugi Avganistan za Ruse. Makronov adut u Sankt Peterburgu je bio da bi, ukoliko se postigne međunarodni sporazum, Rusija izašla iz ovog sukoba kao sila koja je u stanju da stabilizuje region.

U promenjenoj situaciji na međunarodnoj sceni moguće je da Teheran, čiji je uticaj snažan ne samo u Siriji, već i u Iraku i Libanu, pristane na ustupke.

Kako je došlo do ovog preokreta?

Počelo je 8. maja, kada je američki predsednik Donald Tramp najavio da se povlači iz sporazuma o nuklearnom programu koje su velike sile potpisale sa Iranom.

Francuska, Velika Britanija i Nemačka, koje su pokušale da spreče ovu odluku, bile su ponižene.

Unutar Atlantskog saveza usledile su lančane reakcije, koje su dovele do toga da se evropski saveznici nađu na istoj strani sa Rusijom i Kinom, koje nisu želele da izađu iz sporazuma sa Iranom.

Evropske zemlje su se i ranije suprotstavljale odlukama Sjedinjenih Američkih Država – najglasovitiji primer je protivljenje Francuske i Nemačke odluci Džordža Buša da krene u rat sa Irakom 2003. godine – ali nikada nisu nastupale ovako jedinstveno.

Iran, kome je američka administracija stavila nož pod grlo napuštanjem sporazuma i nametanjem novih sankcija, strahuje da ne bude izbačen iz svetske trgovine. To bi moglo da uzdrma zemlju i na scenu vrati konzervativne snage koje su protiv saradnje sa Zapadom. Teheranu će zato biti teško da odbije pregovore o regionalnim krizama u kojima bi Rusija bila posrednik.

Evroazijska osovina kao odgovor na „politiku diktata i ultimatuma”?

Bivši francuski šef  Vlade i ministar spoljnih poslova, Dominik de Vilpen, koji se proslavio govorom u Ujedinjenim nacijama protiv rata u Iraku, misli da je dobar trenutak da se postigne dogovor sa Rusijom.

„Suviše smo zavisni od Atlantskog sveta, potrebna je ravnoteža”, rekao je povodom Makronovog susreta sa Putinom gostujući na francuskoj televiziji.

Vilpen, veran degolovskoj ideji evropske nezavisnosti od Vašingtona, zalaže se za ponovno uspostavljanje evroazijske osovine, kao brane američkoj „politici diktata i ultimatuma”.

Slično je govorila i Angela Merkel pre tačno godinu dana.

„Ne možemo više potpuno da se oslonimo na naše britanske i američke saveznike”, rekla je tada nakon skupa NATO-a i G7.

Nemačka kancelarka je stavila do znanja da je atlantski savez ozbiljno narušen nakon Bregzita i dolaska Trampa na vlast i da EU mora da preuzme stvari u svoje ruke.