„Super vlada“ Ane Brnabić, koja taj naziv zaslužuje jedino time što je za nju glasalo 227 od 250 poslanika Narodne skupštine, uskoro navršava godinu dana od polaganja zakletve. Na političkom planu postigla je dva opipljiva uspeha, mada više iz nehata i sticajem okolnosti, nego smišljeno. Prvi je što je uspela da zadrži dosadašnji odnos Evropske unije prema Srbiji i da ga ne pogorša.

Poslednji izveštaj Evropske komisije, objavljen baš uoči godišnjice Brnabićkinog kabineta, pokazao je da nema drastičnih odstupanja u odnosu na prethodne godine. To znači nema ni nagrade u vidu čvršćeg pristupanja Srbije, ali ni kazne, u vidu uskraćivanja novčanih fondova, ili oštrijih sankcionih mera i prema političarima, i prema građanima.

Drugi je uspeh što je „normalizovano stanje ruske Dume“, odnosno jednostranačka Narodna skupština. To je postignuto i time što je opoziciji dat pristup debatnim emisijama na Javnom servisu RTS-a. U televizijski program se sve preselila kakva takva rasprava koja bi trebalo da se vodi u skupštinskim klupama.

Zvali to fasadnom, iliberalnom (neslobodnom) demokratijom, hibridnim (mešovitim) režimom, ili kako god, dato ustrojstvo se učvrstillo onako kao u leto i jesen 2020. nije izgledalo da će se učvrstiti.

Podsetimo, parlamentarni i lokalni izbori su bili prvobitno zakazani za 26. april pa pomereni za 21. jun zbog uvođenja vanrednog stanja i policijskog časa usled kovid pandemije, koji su ukinuti početkom maja.

Republička izborna komisija prebrojavala je rezultate zbog prigovora i poništavanja glasanja na čak 234 mesta naredne dve nedelje nakon 21. juna. Zvanične rezultate objavila je 5. jula, a zbog mera protiv zaraze, pojavili su se novi vidovi osporavanja izbornog rezultata. Pojedini učesnici izbora koji nisu prešli cenzus, tvrdili su da RIK nema zakonsko pravo da odluke odnosi na „elektronskim sednicama na daljinu“.

Dva dana posle objave zvaničnih rezultata izbile su velike demonstracije u Beogradu, zbog najave vraćanja policijskog časa kao pandemijske mere. Bila je to istovremeno i postizborna kriza, ali u kovid varijanti. Niko iz opozicije međutim, nije uspeo da se nametne mahom mlađim demonstrantima kao predvodnik i organizator, dok su policijske snage koje su suzbijale nemire „položile“ test lojalnosti predsedniku Aleksandru Vučiću.

Ipak, do avgusta nije konstituisana Skupština, kao što je do pred kraj zakonskih rokova i do kraja oktobra „sačekala“ i Vlada. Baš kao da je reč o tesnom rezultatu i napornim međupartijskim pregovorima iza kulisa, a ne o dogovoru unutar jedne uigrane premoćne koalicije naprednjaka i socijalista, uz nekoliko pridruženih malih saveznika.

Bilo je više nepotvrđenih tumačenja šta je suštinski razlog odugovlačenju – od iščekivanja kako će reagovati partneri iz EU, naročito usled pokušaja da se u Belorusiji porazi Aleksandar Lukašenko, do toga da unutar SNS postoje veliki unutrašnji sukobi.

Tvrdilo se da je Vučić odugovlačenjem iskušavao one koje hoće da ostrani iz vlasti. Na prvom mestu to je tadašnji ministar policije Nebojša Stefanović.

Ipak, Stefanoviću je pripao jak resor ministra odbrane. Spekulacije da će Vučić preokrenuti usmerenje spoljne politike tako što će se Srbija okrenuti potpuno Zapadu, zasnovane i na tome što se ime proruskog političara Nenada Popovića nije ponovo našlo na listi ministra, oborene su u samoj završnici. Naime, u poslednjem trenutku ime Popovića našlo se na listi ministra, na dan kada je počelo skupštinsko zasedanje i glasanje.

Spekulacije o potpunom zaokretu Srbije ka Zapadu, temeljile su se na potpisivanju dokumenta 5. septembra u Beloj kući, koji je tadašnji predsednik Donald Tramp zvao mirovnim sporazumom, a njegovi potpisnici Vučić i kosovski premijer Avdulah Hoti, dogovorom o ekonomskoj normalizaciji. Nova američka administracija taj papir nije stavila van snage.

Ana Brnabić je premijerka Srbije četiri i po godine, budući da je na tu funkciju došla u leto 2017. nakon Vučićeve pobede na predsedničkim izborima i seljenja iz Nemanjine na Andrićev venac.

Sudeći po svemu, ona je došla da u vlasti i ostane, da stoluje u Nemanjinoj do daljnjeg, i posle vanredenih parlamentarnih izbora 2022. uprkos svojoj velikoj nepopularnosti među građanima Srbije.

Šanse opozicije da smene vladu Ane Brnabić, kao i Vučića i vlast naprednjaka, zavise u ovom trenutku od najmanje pet činilaca.

Prvi je sposobnost da se preuzme poverenje u izborni proces. Najveći deo opozicije je bojkotom izbora 2020. osporio izborni proces, ali nije uspeo u tome da veže za sebe poverenje koje se očekuje od sprovođenja izbora.

„Prenos“ poverenja očekivao se od evropskih posrednika u takozvanom međustranačkom dijalogu o izbornim uslovima, i jednostavno je izostao. U Evropskoj uniji imaju očito imaju previše svojih izbora i problema u vezi s tim, da bi se trošili posvećivanju srpskim.

Drugi činilac je povezan sa prvim, da bi vezali za sebe poverenje u sprovođenje izbora bez da to neko učini za njih, opozicionari moraju imati neki verodostojan materijal da ga pokažu javnosti. Na primer snimke sa biračkih mesta, kao što su to učinili članovi Narodne stranke na nedavnim lokalnim izborima u Negotinu.

Treći se takođe nadovezuje, za verodostojnost je potrebno da izborna lista opozicije dobije barem dvocifren broj glasova, dakle iznad 10 odsto. Jeremićevi narodnjaci dobili su 12,7 odsto u Negotinu. Boško Obradović u Lučanima 2018. godine nije uspeo da osvoji iznad 10 odsto, nego 9,7. Dvocifren rezultat je psihološka granica.

Četvrti, valjalo bi izbeći presađivanje tuđih rešenja, to samo odbija srpske glasače, jer odaje utisak lutanja i sopstvene nemoći. Na primer, da sada u opoziciji neko ponovo otvori zamornu priču, kako recimo treba primeniti „mađarski model“, budući da je opozicija u Mađarskoj, na Fejsbuku na „predizborima“ našla protivkandidata Viktoru Orbanu. Treba li pominjati da je taj protivkandidat po profilu vrlo sličan sadašnjem mađarskom premijeru, a i premijeru Crne Gore Zdravku Krivokapiću. (Petar Marki Zaj, konzervativan, vernik, otac sedmoro dece…)

Peto, srpskoj opoziciji potrebna je centralna kolona koja bi mogla da veže za sebe izborni proces, a da je neko u tome ne blokira. Na primer, tako što će kao bivši predsednik stranke i države iznositi kompromitijuće detalje iz njihove zajedničke političke prošlosti.

^{Autorka je novinarka i Danasa}