Ukoliko ne bude popunjen „interregnum“na severu Kosova mogući su novi sukobi Srba i Albanaca, budući da i dalje nema nagoveštaja kada da će biti održani izbori za predsednike opština sa većinskim srpskim stanovništvom, ocenjuju za Demostat izvori iz diplomatskih krugova. Podsetimo, predsednik Srbije Aleksandar Vučić pozvao je u četvrtak Srbe sa severa KiM da izađu sa inicijativom za što skorije izbore. On je u intervjuu za TV Prva rekao:“To je moja molba da se izađe što je moguće pre na izbore, i da tako pokrenemo postupak konsolidacije da vidimo kako i na koji način da osnovne poluge vlasti dođu u ruke onih koji tamo žive, iz ruku onih koji nikad nisu živeli tu“.

Predsednik Srpske liste Goran Rakić, najveće stranke Srba sa KiM, koju podržava zvanični Beograd, izjavio je dan kasnije da je ova partija spremna da učestvuje na vanrednim parlamentarnim izborima u opštinama na Severu.  Kosovska vlada je potom (u večernjim satima) saopštila da podržava raspisivanje tih izbora. Portparol vlade Peparim Krieziju rekao je da „Vlada ne raspisuje i ne organizuje izbore, ali ih podržava“. Te izjave treba sagledati, pre svega, u kontekstu najave da će izaslanici „petorke“ (EU, SAD, Francuske, Nemačke i Italije) 21. oktobra posetiti Prištinu i Beograd. Smatra se da je osnovni cilj njihovog dolaska da se unapredi primena sporazuma o putu ka normalizaciji odnosa Beograda i Prištine.

Ipak, ostaje pitanje da li će izbori u opštinama na severu Kosova biti uistinu raspisani i kada, te kako popuniti svojevrsni „interregnum“ stvoren krajem prošle godine, izlaskom Srba iz svih prištinskih institucija. Najnoviji porast tenzija pokazuje da je odluka o povlačenju srpskih predstavnika iz kosovske vlade, parlamenta, četiri opštine na severu, kao i iz organa pravosuđa i policije, bila pogrešna, iako je predstvavljala reakciju na izjave kosovskog premijera Aljbina Kurtija da Zajednica srpskih opština ne postoji, kao i da će Srbi koji žive na Kosovu morati da prihvate da na automobilima imaju kosovske registracione oznake.

Iz diplomatskih krugova može se čuti nezvanična tvrdnja da ukoliko međunarodna misija EULEX u potpunosti ne preuzme odgovornost za administraciju, a KFOR za bezbednost Severa, ne treba isključiti mogućnost eskalacije nasilja, nalik onome što se odigralo u Banjskoj.

Kako se objašnjava, ta „privremena uprava“, koju bi uspostavili EULEKS i KFOR, bila bi na snazi dok se ne stvore uslovi za normalizaciju odnosa Beograda i Prištine, i dok ne budu održani novi izbori na severu Kosova, jer je i poslednja runda Briselskog dijaloga,organizovana sredinom septembra, u potpunosti razotkrila činjenicu da ni Priština ni Srpska lista nemaju kredibilitet ni autoritet da uspostave normalno stanje na Severu. Istovremeno, diplomate upozoravaju da je pitanje da li bi Vučić mogao da kontroliše novo produbljivanje tenzija, koje bi, smatra se, bilo  „još većeg obima“ od tragičnih događaja zabeleženih 24. septembra.

Pojedini izvori tvrde da bi „geopolitičkim konkurentima Zapada (naročito Rusiji i Kini) išlo u prilog otvaranje novih  žarišta“, kao i da bi sukobi bili „tolikog obima da bi i vojska Srbije bila prinuđena da reaguje“.

Postoje različita gledišta o tome da li je predsednik Srbije bio „unapred informisan“ o onome što se desilo u Banjskoj - uključujući ocene da „nije moguće da je pokušaj oružane pobune organizovan bez „zelenog svetla“ zvaničnog Beograda, do konstatacija da je „Vučić možda samo bio obavešten“, ali da je akcija sprovedena bez njegovog blagoslova.

U svakom slučaju, jasno je da eskalacija nasilja nikako nije išla naruku srpskim vlastima, budući da je Vučić dobijao javne pohvale za konstruktivnost tokom poslednjih rundi Briselskog dijaloga. Podsetimo, šef diplomatije EU Žozep Borelj izjavio je 14. septembra posle razgovora Beograda i Prištine uz posredovanje Unije da kosovski premijer Aljbin Kurti nije prihvatio predlog posrednika, već da je „insistirao na formalizovanju faktičkog priznanja (Kosova)“ kao prvog koraka“, dok je Srbija želela da počne formiranje Zajednice srpskih opština (što je jedan od osnovnih postulata Briselskog spozuma postignutog 2013).

Iako su Vučiću na Zapadu „spočitavali“ izlazak Srba iz institucija na severu Kosova, postojala je i mala doza razumevanja za takav potez, budući da je Kurti tvrdokorno odbijao (a i dalje odbija) da ispuni obavezu koja se odnosi na formiranje ZSO. Takođe, postoji saglasnost na Zapadu da nema normalizacije odnosa na Kosovu bez neke vrste samouprave za Srbe i Srpsku pravoslavnu crkvu, koja je predviđena u svim dokumentima - od čuvenog „Ahtisarijevog plana“ do aktuelnog „Ohridskog sporazuma“. Takva pozicija Beograda umnogome je uzdrmana nakon događaja u Banjskoj, što pokazuju i stavovi pojedinih evroposlanika da je moguće nametanje sankcija Srbiji u nekom obliku, ukoliko se ne rasvetli ceo slučaj.

Milan Radoičić, doskorašni potpredsednik Srpske liste, javno je preuzeo odgovornost za ono što se dogodilo u Banjskoj, a Vučić je  razapet između pritisaka sa Zapada da procesuira osumnjičene i želje da to izbegne, kako u Srbiji, na „domaćem terenu“, naročito tokom predstojeće izborne kampanje, ne bi ugrozio svoj rejting zbog suđenja ljudima koje deo javnosti smatra „srpskim herojima“, „osvetnicima“, „novim Obilićima“... Srpski predsednik se od početka ograđuje od oružanih sukoba na severu Kosova ali ne krije da ima razumevanje za Radoičića. Kako je izjavio:“Ne bih da ga branim, jer odgovara pred pravosudnim organima, predstoji optužnica kada se istraga sprovede i ustanove sve činjenice“, ali je i dodao da je „Radoičić sve ulagao u svoju kuću“.

Milan Radoičić je, podsetimo, pušten da se brani sa slobode, a pojedine zapadne diplomate za Demostat nezvanično tvrde da je, uprkos nesumnjivim pritiscima na Vučića da se sprovede sveobuhvatna istraga o pucnjavi na severu Kosova, realnija opcija da „sve zaluta u lavirintima pravosuđa, pod izgovorom da nema svedoka, da su neki osumnjičeni nedostupni, ili ne priznaju krivicu“, odnosno da suđenje potraje, poput  procesa za paljenje američke ambasade ili slučaja ubistva braće Bitići. Kao jedan od mogućih scenarija, pominje se i pretpostavka da „neko bude osuđen, poput policajca u slučaju Savamala“.

Nije slučajnost što se predsednik Srbije  obratio inostranoj javnosti, pre svega američkoj, baš putem CNN, i to u udarnom terminu, budući da je taj uticajni medij naklonjen aktuelnoj administraciji u SAD, što ga čini dobrim “kanalom” za upućivanja poruka koje će dopreti i do Bele kuće. Intervju, koji je vodila čuvena novinarka Kristijan Amanpur, predstavlja nastavak Vučićeve medijske kontraofanzive na Zapad započete nekoliko dana nakon tragičnih događaja u na severu Kosova, što je, između ostalog, podrazumevalo izjave za britanski Fajnenšel tajms i špansku TVE. 

Osnovni cilj navedenih nastupa jeste “saniranje štete” koja je nastala eskalacijom tenzija na severu Kosova 24. septembra, odnosno objašnjenje da sa napadom grupe naoružanih Srba na kosovsku policiju predsednik Srbije nema veze, i da će počinioci biti kažnjeni.  U svemu tome, Vučiću je najvažnije da ne izgubi podršku Vašingtona i Brisela, jer ako bi SAD i EU krenuli otvoreno na njega, to bi mu, bez sumnje, ugrozilo opstanak na vlasti. Predsednik Srbije je svoju unutrašnju politiku do sada umnogome temeljio na populizmu, što je podrazumevalo  podilaženje većinskom antizapadnom javnom mnjenju, koje je “dograđivao”, ali to ne znači da je isti pravac sledio u spoljnoj politici. Naprotiv. Na prijemu kod američkog predsednika Džozefa Bajdena, organizovanom tokom zasedanja Generalne skupštine UN, Vučić je potvrdio privrženost daljem unapređenju odnosa sa SAD, a gostujući na RTS-u posle oružanih sukoba na KiM, poručio je da Beograd u dijalogu s Prištinom može više postići u razgovoru sa SAD, nego sa EU. Takođe, srpski predsednik se ove godine triput zastao sa ukrajinskim liderom Volodimirom Zelenskim (u okviru samita u Kišinjevu, Atini i Granadi), što je, takođe, u skladu sa politikom približavanja Zapadu, koji podržava Ukrajince u ratu za oslobođenje države od ruske invazije, a postojale su i tvrdnje da Srbija izvozi oružje Ukrajini, koje je Vučić demantovao.

S druge strane, Vučić se nakon tragičnih zbivanja u Banjskoj sastao sa ruskim ambasadorom Aleksandrom Bocan-Harčenkom, i taj susret bio je, u najvećoj meri, namenjen domaćoj javnosti. Ubrzo se desio i sastanak sa ambasadorima “kvinte” (SAD, Velike Britanije, Nemačke, Francuske i Velike Britanije) koji je, zapravo, imao mnogo veću “praktičnu težinu”, što pokazuje  činjenica da je NATO odlučio da rasporedi dodatne trupe KFOR-a na Kosovu. Postavlja se, dakle, pitanje, da li je Vučićeva politika suštinske saradnje sa Zapadom na spoljnom planu i politika podsticanja proruskog raspoloženja na unutrašnjem postala neodrživa u uslovima ruske agresije na Ukrajinu.

Bez sumnje, nemiri na Kosovu savršeno su poslužili Kurtiju da označi Beograd kao glavnog krivca za situaciju koju je kosovski premijer nazvao “terorizmom”. Pored velike štete koja je događajima u Banjskoj naneta Srbima na KiM i samom Vučiću, ono što se desilo deluje traumatično i frustrira ne samo glasače SNS i desnice, već i pristalice proevropske opozicije.  Teško je proceniti i da li za novonastale okolnosti ima  krivice “stranog faktora”, ali je očigledno da nerasplitanje kosovskog čvora predstavlja jednu od poluga moći Rusije u odnosima sa  Srbijom. Istovremeno, produbljivanje tenzija na Kosovu dobrodošla je okolnost da Moskva, makar na trenutak, skrene pažnju svetske javnosti, sa rata u Ukrajini. Stoga, ako bismo pričali o “dobitnicima”, to bi, svakako bili Kurti i Rusija.