Glasanje na opštim izborima u junu odigraće se u Srbiji slično kao u Južnoj Koreji. Glasači će morati da glasaju pod zaštitnom maskom, pošto su prethodno oprali ruke dezinfekcionim sredstvom i navukli rukavice.

Biće to izbori u doba pandemije, čije se smirivanje očekuje preko leta, ali nema izvesnosti da će virus kovid 19  tek tako nestati, već se nade polažu u pronalazak vakcine.

Mogućnost da srpski izbori budu pomereni za jesen je isključena zato što je zaraza stavljena pod kontrolu. A izbori nisu posao koji bi vladajuća Srpska napredna stranka i njen lider Aleksandar Vučić ostavili nedovršen, niti bi popustili zahtevima opozicije da budu odloženi za jesen.   

U Južnoj Koreji su vladajuća partija i predsednik, uprkos ranijim korupcionaškim skandalima, ostvarili ubedljivu pobedu.  To je protumačeno podrškom vladinoj borbi protiv pandemije. Odziv građana je bio najveći u poslednje tri decenije.

Iako je reč o dalekoj i različitoj zemlji, i u Srbiji se može očekivati sličan ishod. Plan o bojkotu izbora radikalnih Vučićevih protivnika - Saveza za Srbiju, SDS-a, PSG-a i NDB je uništila korona. Na početku epidemijske krize utisak je bio suprotan.  Izgledalo je da po Vučića ne postoji dobar scenario, već da zaraza na početku izborne kampanje znači da su svi raspleti koji slede, po vlast loši. Međutim, Vučić je svoju makretinšku mašinu, posle početnih greški, vrlo brzo okrenuo, pokazaće se, u po njega dobrom pravcu. Ne oklevajući, rizikovao je i poveo pobedničku kampanju, iako su kasnija stvarnost i broj žrtava od zaraze, mogli da ga pregaze.

Proglasio je odmah i unapred pobedu na „kineski način“, uvodeći stroge mere karantina i snažno se oslonio na zvaničnu i nezvaničnu pomoć Pekinga.  Nije ga međutim Kina spasila, već zdravstveni sistem Srbije koji je izdržao uprkos ruiniranosti. Zahvaljujući decenijama komunističke i socijalističke tradicije zdravsto kao organizovana javna služba je izvršilo zadatak i suzbilo epidemiju. Na taj način preopterećeni i u svetskim okvirima bedno plaćeni zdravstveni radnici su Vučiću rešili izbore. Uspeli su ono što nije uspelo njihovim kolegama u Njujorku, ali to i nije toliko izuzetno kao što deluje. Jer, mnogo što šta u Srbiji ljudi moraju da uspeju da bi iole normalno živeli, što se ne mora na drugim mestima.

Za razliku od Vučića koji je događajima krenuo u susret, vođe opozicije čekale su, i još čekaju, njihov ishod.

Izjave Borisa Tadića, lidera SDS, i Sergeja Trifunovića, koji vodi PSG, da bojkot treba preispitivati su čisti primer politike koja ne pokreće, nego više umara opozicione pristalice. Tadić to svakako dobro zna, jer on kad hoće, ume da povuče pravi potez. Na primer, kada su prvi put došli evropski poslanici Tanja Fajon i Vladimir Bilčik na međustranački razgovor o izborni uslovima. Tada se zavrtela priča hoće li neko iz bojkot bloka prisustvovati, te da li je izdaja proevropske politike ako se izostane. Tadić je došao, zadržao se kratko i izašao, rekavši da je Fajonovu i Bilčika obavestio da u Srbiji Vučić vlada autokratski i da nema uslova ni za normalan politički život, akamoli za izbore. To je potom bila vest dana, a ne da li se razgovori vode u formatima Čatam hauz ili Žan Mone (da li javnost treba da zna šta su pričali ili nisu). 

Tako i sada, nije preispitivanje bojkota tema, nego redosled akcija, koji je već nastao iz tog preispitivanja.  Jasno je odmah da bojkot glasnja previše podseća na karantin i na ostanak kod kuće, da bi iz toga mogla da se razradi dobra kampanja. Opozicione pristalice su upravo ljute zbog zaključavanja, policijskog časa, i karantina, pa sada sedenje kod kuće više nije nikakav čin pobune, naprotiv, to je  povinovanje.

U doba pandemije bojkot ne može da bude uspešan i iz dva druga razloga. Prvi je što je glavni cilj i plan bojkota bio da se 10 odsto birača ostavi kod kuće, plus oni koji i inače ne izlaze na izbore. To bi trebalo izlaznost da spusti ispod 50 odsto i dovede legitimnost vlade u pitanje. U SNS su govorili da je njima merilo izlaznost sa izbora 2016. a to je 53 odsto građana. Posle su malo umekšali taj stav i rekli da će se o tome da li su izbori uspeli pitati posmatrači iz OEBS-a, a te da će i izvestilac Vladimir Bilčik napisati izveštaj. Bilčik je, podsetimo, iz ENP, grupe evropskih narodnjaka, čiji je SNS pridruženi član. E sad, u doba pandemije, izlaznost se više ne vezuje uopšte za bojkot opozicije, nego za to da li su ljudi možda još suzdržani zbog virusa. Takvu odbranu izbora je teško pobiti. A i Evropski parlament i OEBS su obustavili sve aktivnosti na terenu zbog pandemije, što znači da će njihovo nadgledanje biti ograničeno, ili dopunjeno video linkovima i drugom diplomatijom na daljinu.

Drugi razlog je što bojkot blok sastavljen od delova Demokratske stranke, i pojačan desnim i konzervativnim Dverima i levim i liberalnim PSG i NDB, odražava dugogodišnju političku slabost DS. A to je da je DS zaglavljena između toga da bude sistemska opozicija i da bude vaninstitucionalni pokret otpora. Do zaglavljenosti je došlo zato što je DS kao sistemska opozicija stalno gublila podršku glasača, i jedino joj je ostalo oslanjanje na tradiciju iz vremena režima Slobodana Miloševića. Vremenski to izgleda ovako:

1. Od 2012. do 2014. DS je sistemska opozicija koja funkcioniše kao podrška delu vlasti - samom Vučiću - u njegovim nastojanjima da smanji uticaj tadašnjeg predsednika Tomislava Nikolića i tadašnjeg premijera Ivicu Dačića. Otpor ne postoji ni u tragovima, na primer, kada tabloidi objave da je bivšem ministru i članu DS Saši Draginu u pritvoru slomljena ruka, nema ni najstidljivije vesti da su ga posetili kolege (poslanici DS) iz vrlo tihe komisije za pomoć pritvorenim „drugovima“. Dragin je proveo deset meseci u pritvoru zbog optužbi za malverzacija sa mineralnim đubrivom, poslednji trag u medijima je iz 2018. da to suđenje i dalje traje.
2. Od 2014. do 2017. DS i dalje pokušava da bude sistemska opozicija, pod rukovodstvom Bojana Pajtića, premijera Vojvodine. U tom razdoblju se kao antisistemska opozicija pojavljuje pokret Dosta je bilo Saše Radulovića i uspeva da se nametne na sceni. Pajtić pred izbore koje će izgubiti u Vojvodini pokušava sa antisistemskim otporom -  organizuje jedan protest odbornika i poslanika DS ispred Specijalnog suda i na tome staje. DS na izborima 2016. beleži dalji pad podrške i završava jedva iznad cenzusa od 5 odsto. Ali i dalje nastoji da bude sistemska opozicija sa Draganom Šutanovcem na čelu, koji kandiduje Sašu Jankovića na predsedničkim izborima i ne pridružuje se omladinskih uličnim protestima neposredno nakon tih izbora.
3. Od 2018. do 2020. je dvogodišnji period kada je DS i njeni izdanci sa sistemske opozicije  prešla na forsiranu vaninstitucionalnu borbu – na vikend demonstacije i na bojkot parlamenta. Po broju okupljanja kao da se težilo da se nadoknade sve prethodne godine bez protesta. Kao posledica te borbe proglašen je i bojkot opštih izbora, međutim delovi DS su ostali pri tome da budu institucionalna opozicija. Grupa poslanika stalno je osporavala bojkot. Predsednici opština Paraćin i Šabac Saša Paunović i Nebojša Zelenović su odlučili da učestvuju na lokalnim izborima. 

Teško da bi se sada, u doba pandemije, redovna ulična okupljanja mogla ponovo da ožive kao sredstvo pritiska na vlast. Za pretpostaviti je da će se ljudi suzdržavati od masovnih događaja sve dok ne bude pronađena i proverena vakcina za koronu. Jedini preostali put je pokušaj da se spoji i sistemska opozicija i vaninstitucionalni otpor. Po ugledu na iskustvo zemalja slične autoritarne vlasti, moglo bi se izaći samo na lokalne izbore. Skupljanje potpisa i sve izborne radnje, naravno odvijali bi se uz zaštitne maske i druge mere, ali bi taj izlazak iz bojkota bio isto što i oslobađajući izlazak iz karantina.