Prolog

Priča se da je sveti Jovan Zlatousti svojedobno izjavio da „onaj ko o sebi čuje klevetu, ne samo da ne trpi štetu, nego će dobiti najveću nagradu“. Zato nije nimalo čudno ono što je narod ispevao Josipu Brozu „Što je više kleveta i laži, Tito nam je miliji i draži“. S druge strane čudno je što su Naprednjaci u svojoj mržnji prema Titovom socijalizma otišli toliko daleko da poriču navedenu narodnu poslovicu, pokazujući da obilne klevete i laži ne proizvode kod naroda veću ljubav prema oklevetanom, već naprotiv, pogane oklevetanog i prema njemu stvaraju veliku pizmu. Videćemo šta će biti sa Jankovićem, Đilasom, i daleko bilo, još ponekom.

Naravno da ima smisla pitanje o klevetničko-uvlakačkim kapacitetima partija na vlasti i partijama tzv. opozicije (tj. partije koje imaju aspiracije da budu vlast, a neke od njih – u vlasti, bilo kako). Razumljiva je razlika u uvlakačkim kapacitetima - smislenije je ulizivati se onima na vlasti nego onima koji će nekad-nikad doći na vlast. No, kad je reč o klevetničkim kapacitetima, (nažalost) jedina ali baš velika razlika je u raspolaganju alatima za širenje kleveta i laži. Opozicija tu baš mnogo zaostaje.

Radnja

Brojne su prednosti klevetničke izborne kampanje u odnosu na svaku drugu pošteniju. (Neki eksperti, uostalom, dokazuju da je prljava kampanja efikasnija od poštene.)

Prvo, brzina uticaja: Ono što je Mark Tven rekao za laž: „Laž je u stanju da obiđe pola sveta dok istina još uvek navlači svoje cipele“, važi i za klevetu kao specifičnu formu laganja. I upravo ta brzina doprinosi i efikasnosti i efektivnosti klevete.

Drugo, kleveta u određenom agregatnom stanju postaje istina: Ono što je Miloš Vasić, pre skoro tri godine napisao u Autonomiji, a što je posle u svetu otkrivano kao postistina ili tako nešto, pomoglo mi je da dokonam sve tajne u trijadi relacija od klevete preko laži do istine: kleveta je laž, laž je istina a svaka istina je kleveta. Čist postpolitički postmodernizam. No da se vratim Miši Vasiću, odnosno nama i njima: „Obrni-okreni /…/ reč je o bestidnim lažima i oko njih se sve ovo zapravo i vrti. Oni, naime, hoće da se njihove bestidne laži uvažavaju; da se o njima priča kao o nespornim istinama, iako je golim okom vidljivo da su laži, pritom još i zlonamerne, pakosne i odozgo sugerisane.“ Dakle, apsolutni zakon domaće političke gravitacije, glasi: klevetničke laži teže istini! Šta da se radi kad su klevete od strame političkih hegemona po svojoj prirodi – istinoljubive!

Treće, klevetanje je blisko našoj prirodi: Efikasno je klevetanje koje ima dobru komunikaciju sa stereotipima i predrasudama naroda. Stereotipi i predrasude su plodno tle za prihvatanje klevete kao istine za kojom se žudi. Kleveta potvrđuje predrasudu, a predrasuda uzvraća istom merom. Iz tog sučeljavanja i jedna i druga izlaze ojačane i ekspanzivnije.

Četvrto, klevetanje je jeftino i lako primenljivo, a ima, rekli smo to već, samo jednu manu: to je nepoštenja radnja, a nepoštenje kao sredstvo dolaženja do nekog cilja i sam cilj čini nepoštenim. Ali šta da se radi kad je jeftinije napraviti prljavu kampanju, nego se u poštenoj izbornoj igri časno predstaviti građanima.

S druge strane, opozicione stranke mogu da izmere naprednjačku percepciju izbornih opasnosti prema količini emitovanih kleveta: što se neko iz opozicije sagledava kao veća opasnost, češći je objekt klevetanja. Do sada je na udaru klevetnika najčešće bio Janković ali izgleda da će ga Đilas stići i prestići.

Završavajući ovu malu seriju tekstića o klevetničko-ulizivačkom sindromu naših politikanata i političara, ne mogu a da ne podsetim na drugi Njutnov zakon dinamike. Zaključujem da pomenuti zakon  primenjen na domen domaće postsocijalističke polititičke statike, glasi: Efikasnost klevete srazmerna je moralu, ali i sili koja definiše klevetnika i njegovog gazdu, a obrnuto srazmerna slabostima koje definišu oklevetane ciljne pojedince. Operacionalizacija ovog zakona upućuje na klevetu kao predigru za javne pretnje oklevetanom, a potom i preduzimanje „konkretnih mera“ ne protiv klevetnika, već prema oklevetanom.