Zvanični Beograd jeste baratao ultimativnim rokovima za ZSO nakon što je u martu kosovska policija onako ponižavajuće hapsila Marka Đurića, - prvo april, pa onda 4. avgust uz pomoć EU. Ipak, samoproglašenje ZSO je bio i ostao najgori scenario za srpsku vlast. Najgori iz dva razloga. Prvi je što bi to bilo povampirenje Republike Srpske Krajine u svedenom kosovskom obliku. Drugi je, što zapadni, a posebno nemački mediji, i dalje izveštavaju o Balkanu, u starom ključu. A to će reći, iz ugla problema koje bi Srbi mogli da naprave ili će ih svakako napraviti. I zato bi izvesno njihov fokus baš bio taj – povampirenje RSK bez obzira na drugačiji kontekst. ZSO treba da se dobije u Briselu, ne da se otme od Prištine.
Vučićeva zasluga, barem sve do početka 2017. i “oslikanog voza” je da je ova očekivanja po pravilu izneveravao. Srbija pod njegovom vlašću nije isporučivala nove krize Zapadu. I sarađivala je dobro u rešavanju onih koje su se ticale Zapada, poput migrantske. Da i ovoga leta tako ostane učinio je Tači, primenjujući srpsku politiku na albanski način. Jer, ništa tako nije čvrsto privezalo Srpsku listu i gradonačelnike sa Kosova za Vučića i izbilo im iz glave ideje, ako su ih i imali, o nekom svom političkom rešenju, kao Tačijevo okretanje Preševskoj dolini, odnosno jugu Srbije. Kosovski predsednik je odnedavno učestalo počeo da prima predsednike opština Bujanovac, Preševo i Medveđa i to u Prištini. Krajem jula iznenada za Tačija su oni postali ne baš isto što i Dodik za Srbiju, ali svakako više nego što su crnogorski lideri prosrpske opozicije Andrija Mandić i ostali, sada Vučiću.
Obrt, po kome umesto kosovskih gradonačelnika, ustvari preševski biti taj koji proglašava autonomiju, i da umesto pripajanja Srbiji, bukne pripajanje Preševa Kosovu, potpuno je prekrio ZSO. Potpuno je i potisnuo doživljaj da su Srbi opet ti koji prave nekog svog paradržavnog Frankeštajna, jer su se u ovu veštačku kreaciju uključili punim srcem i Albanci. Zanimljivo je i na kraju kako se “Frankeštajn” po potrebi okreće ka posmatračima i javnom mnjenju. Tako je Šćiprim Arifi, predsednik opštine Preševo, za jednu kosovsku TV stanicu, izjavio da “želimo snažno i jako Kosovo sa severom kao sastavnim delom, po cenu da opštine Preševo, Bujanovac i Medveđa, ostanu u sastavu Srbije”. Zanimljivo je što je početkom ove godine Arifi izabran za predsednika opštine glasovima dvojice srpskih odbornika sa liste koja se kao i kosovska zove “srpska”, mada joj je zvaničan naziv “Aleksandar Vučić – Za Srbiju jedinstveno”. Arifijev zamenik je sa te liste, a kada se birala opštinska vlast, mediji su izveštavali da je sve dogovoreno sa Beogradom. Prethodno, od 2004. godine Srbi nisu imali predstavnike u vlasti Preševa, a od 2012. nisu imali odbornike u Skupštini opštine. Arifijeva stranka je novijeg datuma i zove se Alternativa za promene.
Ovaj raspored snaga, sličan onome u Prištini, gde srpski poslanici drže “zlatni glas” za obaranje vlade, a nisu ga iskoristili zbog hapšenja Marka Đurića i probijanja rokova za ZSO, ukazuje da se na konačnom sporazumu i dalje predano radi. Pravi problemi, ako ih ima, možda nisu toliko vezani za stepen ovlašćenja ZSO – navodni sukob oko toga ko će upravljati Gazivodama, može da se reši mešovitim upravljačkim strukturama. Ti problemi se moguće tiču postistine, odnosno kako će svoju ulogu u tom sporazumu, nakon što se ozvaniči, objasniti oni koji su ga postigli - Vučić i Tači. Širi krugovi oko Vučića, ali i opozicioni u Beogradu, ubeđeni su da predsednik Srbije i lider SNS jako drži do toga kako će biti upamćen u istoriji. I da će mu to biti glavna vodilja za političke odluke, Međutim, oni gube iz vida moć stvaranja postistine. Vučić ima takvu medijsku mašineriju, nikad jaču u istoriji Srbije, da i od Vesića može da napravi izvornog naprednjaka (bez ironije), akamoli da predstavi sebe shodno svom dosadašnjem političkom profilu. Ko sumnja, može da pogleda zahvate u blisku prošlost kakvu sprovode portali poput Antidota, na ubijenom premijeru Zoranu Đinđiću, pa da se uveri da je postistina nešto što se da kreirati u svim maštom dostupnim pravcima.
Tačijev slučaj je nešto složeniji. On promoviše skupu knjigu o sebi, čiji su autori zapadni publicisti, kako je objavio Danas, u nastojanju da se izbori, zajedno sa Vučićem i Federikom Mogerini za nominaciju za Nobelovu nagradu za mir. Nakon što se digne kosovska zastava ispred sedišta UN na Ist Riveru, naravno. Međutim, to možda nije toliko lobiranje za nagradu, koliko za izbegavanje kazne. Jer, liderima u Prištini nad glavom visi Specijalni sud za zločine OVK. I rad tog suda se prevashodno dovodi u vezu sa ustupcima koji će biti dati Beogradu u zamenu za priznanje nezavisnosti. Ali, izgleda da to uopšte ne umiruje vodeće kosovske zvaničnike, među njima vlada otvoreno nepoverenje. Oni ne mogu a da ne primete, da su sve bivše jugoslovenske države imale i velika hapšenja i velike političke procese na putu evrointegracija – u Hrvatskoj je to bio Ivo Sanader, a čak je i u Sloveniji Janez Janša procesuiran za mahinacije u kupovini oklopnih vozila patria. U kosovskom slučaju, ako hoće da budu nezavisna država, velikog suđenja mora biti i to sigurno nije bio proces protiv ubijenog Olivera Ivanovića, kao što nije bio ni haški protiv Ramuša Haradinaja.
