Negde je to korišćeno negativno, kao etiketa za, u mnogim članicama EU, sve snažnije suverenističke snage.

U tom smislu uz njih se, sa pežorativnom namerom, po pravilu kače i odrednice: populisti, krajnji desničari, ekstremisti.

U nekim slučajevima, uzgred budi rečeno, to uistinu i stoji, u mnogima ne. Ali nije nam to tema.

Vratimo se već od silne upotrebe izlizanoj kovanici evroskeptizam kao bismo završili priču o njoj. Govorili smo o negativno-propagandnoj strani njene upotrebe.

No, postoji i ona druga. U određenim medijima i političkim krugovima, tako se olako, sa pohvalnim prizvukom, nazivaju protivnici onoga što se smatra nadnacionalnim, antitradicionalnim konceptom Evrope, čiji zagovornici se – opet sa ciljem omalovažavanja – nekada osnovano ali često takođe i te kako neutemeljeno, imenuju mondijalistima.

Ipak, ni to nam sada nije u fokusu. O tome šire drugi put.

Bitna je – na raznim stranama – nepravilna upotreba termina evroskeptik. Jer, baš oni koji tako tretiraju druge to ponekada jesu, a oni koji neretko i sami sebe tako doživljavaju, to uistinu nisu.

U pravu je Marvin Peri – autor knjige „Intelektualna istorija Evrope“ – kada tvrdi da je „zapadna civilizacija spoj dve tradicije, koje su nastale u drevnom svetu: judeo-hrišćanske i grčko-rimske“. A nemali broj eksponenata evropskog političkog mejnstrima – koji u nekoliko kolona nastupa kao branilac EU vrednosti – počesto zapostavlja tu tradiciju. Makar delimično.

Sa tim skopčano omalovažavanje hrišćanskih korena Evrope, zagovaranje modela razvoja koji gura na margine autentično evropsko nasleđe, baš i predstavlja pravi evroskepticizam. Druga strana medalje je to da suverenisti, po pravilu a makar nominalno, veoma drže do višeslojne evropske tradicije, sa akcentom na hrišćanstvu.

Da pređemo u čistu (geo)političku sferu: često nisu čak ni protiv nekog modela zajednice evropskih naroda i država iako su protiv aktuelnog puta za to koji oličava EU u sadašnjem a tim pre od strane EU „unitarista“ priželjkivanom vidu. Zar su onda oni evroskeptici?

Sve u svemu, da skratim priču, vreme je da razbistrimo naš „politički jezik“. Oni koji se nazivaju evroskepticima zapravo su euskeptici.

Opet, oni koji se zaklinju u svoju privrženost evropskim integracijama, ponekada, i to neretko, okoreli su evroskeptici. Evropa i njena tradicija za njih su irelevantni, već na prostorima Evrope stvaraju nekakvu melting pot svetsku zajednicu.

To, kao i naspram toga privrženost nacionalnoj državi i evropskoj tradiciji, sasvim je legitimno. Neka svako bira svoja opredeljenja i za njih se bori na način koji ne izlazi iz zakonskih okvira. Ali nema razloga da se u svemu tome vrši nasilje nad jezikom i logikom! A mešanje euskepticizma i evroskepticizma baš je to.