Otprilike Aleksandar Vučić, Miloš Vučević i Ana Brnabić vladaju kao nekad, poznih osamdesetih godina prošlog veka, Slobodan Milošević, Borisav Jović i Bogdan Trifunović. Nije to ni sad, kao ni onda, nikakav trijumvirat čak ni u prividu, jer zna se i sad, kao što se znalo i onda, ko je tu neprikosnoven. Vučević kao premijer i Ana Brnabić kao nešto više od predsednice Skupštine ipak mogu da računaju na status „saradnika“. Ne samo slepih poslušnika. I Miloš Vučević može, kao i Vučićev rizničar Siniša Mali da predloži i progura i nekog svog kadra za ministra. Naravno, uslov je da Vučić sve aminuje.

Možda su Miloš i Ana ne samo „saradnici“ već i „saborci“ što mu dođe kao neka vrsta čina, čime može da se podiči Aleksandar Vulin. I retko ko još.  

Bez radikalske prvoboračke prošlosti Brnabić je prošla inicijaciju i postala naprednjakinja, dok se Vučević po tom pitanju nije morao preterano dokazivati i u ovakvom sistemu vlasti solidno se snašao na mestu premijera. Kao što se nema utisak da je Brnabić oslabila na mestu predsednice Skupštine. Naprotiv. Stiče se utisak da za razliku od prethodnika Vladimira Orlića i uživa u novoj ulozi, unoseći improvizaciju i invenciju kojima je nesklon bio robotizovani i rigidni Orlić.

Sve dok je Vučić neprikosnoveni vođa naprednjaka/zavetnika, teško je spekulisati kako bi se Vučević ponašao da zaista vodi partiju u punom kapacitetu. Da li bi probao da je donekle reformiše – devučićizuje, ili bi bio čuvar dogme. I Brnabić je kao Vučevićeva prethodnica na mestu premijera imala hibridnu vladu, ali čini se sa ipak ne ovako izraženim kontrastima kao što je ima Vučević. Maltene možemo govoriti o dve vlade u jednoj – prozapadnoj i proistočnoj. Bez imalo cinizma, kad je Vlada kompletna na sednici, to mu nekako dođe da Vučević kao premijer predsedava „u plenumu“.

Kad Vučićeva propaganda trubi o „jedinstvu“ to je obično eufemizam za jednoumje, ali paradoksalno u vladi ima jednoumlja samo kad je u pitanju bespogovorna lojalnost vođi – Vučiću, dok na drugim tačkama ima pluralizma mišljenja i njihove čudne koegzistencije. Kad ih ima, sukobi u naprednjačkoj eliti su potmuli, prigušeni stalnim citiranjem vođe, i uglavnom se vode oko „prelivanja dohodka“, a ne oko velikih ideja. 

Naravno da i Tanja Miščević i Milica Đurđević Stamenkovski bespogovorno podržavaju vođu, ali bi bilo besmisleno reći da imaju iste ideološke i geopolitičke svetonazore. Miščević i dalje verovatno veruje u Srbiju u EU, što joj je i resor, dok ministarska za porodicu – Milica Zavetnica više veruje, kao Ljubiša Ristić, bivši predsednik JUL-a, u Srbiju kao „lidera slobodnog sveta“, a te slobode nema dok se ne slome hegomonistički porivi Zapada, pa i sistem EU ka kome Vučevićeva Vlada zvanično ide, što je srpski premijer i potvrdio nedavno na Strateškom forumu na Bledu.

Ostaje i dalje dilema: Koga Vučić više zamajava – manjinsku prozapadnu javnost ili većinsku proistočnu? Da bi se konjuktura u datom trenutku odredila potreban je poseban kantar, na koji prvo treba staviti konkretne poteze, a potom propagandno saniranje terena. 

Vratimo se za trenutak na „oproštajnu sednicu“ Vlade Srbije - 25. maja 2017. - kad je Vučić odlazeći sa funkcije premijera na funkciju predsednika, svakom ministru namenio „oproštajni poklon“ - po knjigu s posebnom posvetom, a što je bila jedna od njegovih uspelijih „igara detekcije“. Vučić je kazao da je knjige delio po „triki kriterijumu“, pa je tako Ivici Dačiću poklonio delo o svim srpskim vladarima, a ministarka državne uprave Ana Brnabić dobila je knjigu o ministru finansija i premijeru Kraljevine Jugoslavije Milanu Stojadinoviću. Jednom od Vučićevih uzora. Što je bio signal da će ona biti nova premijerka. Na neki način Ana i Ivica su tada po tobožnjoj Vučićevoj viziji trebalo da budu „kopremijeri“. Ivica za politički, a Ana za ekonomski deo Vlade. Tačnije kao dve Vučićeve transmisije za dve sfere. Kako je vreme odmicalo,  a uzimao maha proces inicijacije Ane Brnabić od nestranačke ličnosti do naprednjakinje u punom formatu kojom se oduševljava i vrhovni autoritet – Vojisilav Šešelj, ona je sve više istiskivala Ivicu iz njegove političke kopremijerske sfere. Na kraju Aninog trećeg mandata, kad je ona već postala Vučićev Mirko Marjanović, bilo je čak politički nepristojno porediti uticaj Ane i Ivice. Već posle dve godine od kad je Ana Brnabić na čelu Vlade, verovatno bi i Dačić rizikovao da njegovo eventualno podsećanje na „dualizam“ bude shvaćeno kao neprimereno. Čak i kao nepristojno. Kamoli sad da neka neiskusna naprednjakinja zakoluta očima dok sedi iza Ane dok ona govori a kamera snima, kao što se zanela i precenila jednom Zorana Mihajlović. 

Danas nemamo kopremijere, ali imamo koministre spoljnih poslova, zvaničnog – Marka Đurića i nezvaničnog Aleksandra Vulina koji je zvanično potpredsednik Vlade zadužen za nešto što bi teško precizno mogli da navedu na prvu i posvećeni analitičari političkog života u Srbiji da ih probudiš u gluvo doba noći. Dakle, Vulin je u Vučevićevom kabinetu zadužen za „praćenje stanja projekata iz delokruga više ministarstava i posebnih organizacija Vlade u koordinaciji sa predsednikom Republike“. Prosto rečeno, Vulin je od najvišeg Vučićevog poverenja.

I u nekim ranijim kabinetima kad je imao precizniji resor, Vulin je, na primer, bio i neformalni ministar za Hrvatsku i Srbe u Regionu. To je u dobroj meri ostao i danas, s time što je svoje geopolitičke svetonazore, kojih se ni ranije nije libio da saspe u etar, unapredio do neformalnog statusa koministra spoljnih poslova. Ako je Dačić u prethodnoj vladi tokom izborne kampanje kao zvanični ministar spoljnih poslova mogao do starog druga Lavrova (bar u Skoplju), Vulin kao „koministar“ može do samog Putina na marginama Istočnog ekonomskog foruma u Vladivostoku. Tako da je po toj ekskluzivnosti dostigao Milorada Dodika, svog starog saborca za „srpski svet“ i druga za pevanje ispod šatora na narodnom zboru na Manjači. Vulin je  postao neformalni koministar spoljnih poslova „za slobodni svet“, zemlje BRIKS-a, a pre svega Rusiju i Kinu.

Vulin je verovatno najprincipijelniji srpski političar kad se radi o stavovima koji se zastupaju, ali je pitanje koliko stepen ekstenzivne neprincipijelnosti može da izdrži Vučevićeva Vlada kao „izvršno veće“, ili prostije rečeno protočni bojler odluka Aleksandra Vučića. Za sada sve nekako funkcioniše. Nemci, i Šolc i „Mercedes“, neće se odreći srpskog litijuma zato što je Vulin oštro nedavno govorio o Zapadu na sastanku visokih predstavnika za bezbednost BRIKS-a i partnerskih zemalja u Sankt Peterburgu. Vulin je ocenio da je ujedinjenjem Nemačke počela osveta za poraz u Drugom svetskom ratu, odnosno svetski sukob čije su prve žrtve, kako je naglasio bile Jugoslavija i Sovjetski Savez. Zvanična Nemačka nije reagovala, kao kad je reagovala na izjavu Brtatislava Gašića, odnosno kad je odbacila „insinuacije“ tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova Srbije i navela da Nemačka ne zna ko je ubio političara sa Kosova Olivera Ivanovića, kako je Gašić prvobitno tvrdio da bi se posle korigovao da nije tako mislio. Da li nereagovanje na briksovsku izjavu Vulina znači da Nemačka ne shvata ozbiljno Vučevićevog potpredsednika, koga izgleda Putin shvata ozbiljno. Ili se pre Nemačka drži onoga što je interesuje u Srbiji, a za šta Vulin nije zadužen, niti će baš on pozvati Nemačku da ne kopa po Srbiji, odnosno neće baš Vulin u ovom slučaju praviti paralele sa 1914, 1941. i 1999, a što radi antilitujumska patriotska opozicija. Tek Vulin neće postaviti pitanje da li od srpskog litijuma može da se napravi i nešto što bi sutra koristilo „kolektivnom Zapadu“ u borbi protiv Rusije? 

Vulin je pod američkim sankcijama, ali Amerikanci kao da su aminovali Vučiću ovaj kadrovski kapric, jer Vulinov radijus kretanja i aktivnosti ne remete ono što je Amerikancima ovde bitno. A to što je bitno personifikuje zvanični ministar spoljnih poslova, a suštinski koministar Marko Đurić. Eto, Đurić i pomoćnik sekretara SAD za ekonomski rast, energiju i životnu sredinu Hoze V. Fernandez, potpisaće u sredu u Vašingtonu sporazum o strateškoj saradnji u oblasti energetike, saopštio je Stejt department, a Vulin sigurno neće Đuriću odbrusiti kao što ume „ustašama“ iz Zagreba ili „petooktobarskom šljamu“ u zemlji.

Vulin je za sve ove godine postao neka vrsta institucije, nezavisno u kojoj je instituciji ili pride obavlja neku funkciju neformalno. Ima mišljenja koja tvrde da Vulin govori ono što Vučić politički intimno misli ali ne može javno da kaže zbog prirode posla i interesa Srbije. Mada, možda je najlogičnije objašnjenje da je pored toga što mu je „saborac“, Vulin i neko čiji je Vučić jednostavno fan. Intresantno je za sve ove godine da se Vulinova partija – Pokret socijalista nije omasovila, a objašnjenje je izgleda prosto – kao da Vulin i nema ambiciju da je preterano omasovi. Jer Pokret socijalista je model da Vulin ima formu koalicionog partnera iako je on ustvari one man show. Uostalom, i Vulin i njegova partija su avangarda, kao što su avangarda i Zavetnici, a i jednima i drugima je ideja bitnija od masovnosti. Sa Markom Đurićem je drugačije – on je član Srpske napredne stranke, i iz više obaveštenih izvora sam čuo da je posao ambasadora Srbije u Vašingtonu dobro obavljao. Uslovno se može nazvati Vučićevim prozapadnim kadrom. Jer sve je uslovno: Poslednje kosovske mere i namere koje je saopštio Vučić su takve da okrenute unutra mogu da se pozivaju i na Deklaraciju Svesrpskog sabora (iako je niko ni ovih dana nije pominjao), kao i na Dan srpskog jedinsta, slobode i zastave (praznik koji je mlad pa se još nije, što se kaže, primio u narodu), dok što se tiče ka spolja kosovske mere i namere su takve da strani faktor može da ih protumači ko paket koji ne remeti „nemačko-francuski“ (Ohridski) plan o Kosovu, odnosno njegovo konsekventno sprovođenje. Kad dođeš maltene do ničega, i nekakva Zajednica srpskih opština sa minimalnim ovlašćenjima na koja bi čak i Kurti pristao može se propagandno predstaviti kao velika pobeda.  

E, da, možda Srbija ima i trećeg (neformalnog) ministra spoljnih poslova, tačnije ministarku – Tamaru Vučić, prvu damu Srbije. Nezavisno od toga da li ona sama osmišljava svoje međunarodne aktivnosti ili to radi neki tim, do sada u nastupima u svetu kao da nije pravila grešku. Supruga predsednika Srbije, dobar je utisak ostavila i sad u Kijevu na  Četvrtom samitu prvih dama i gospoda. Istočno orijentisana provučićevska javnost takve poteze potiskuje u podsvest. Međutim, nastupi prve dame su i politička poruka Srbije, kao što je gest i kad Srbija ugosti Makabi da svoje utakmice u Evroligi igra u Beogradu. 

U Kijevu je prva dama Srbije imala priliku da upoznala legendarnog glumca i dvostrukog oskarovca  Majkla Daglasa. Eto i povoda da se setimo „Igre“ (The Game) američkog filmskog trilera iz 1997. godine koji je režirao Dejvid Finčer. Glavne uloge igraju Majkl Daglas i Šon Pen. Radnja filma prati bogatog investicijskog bankara koji kao poklon dobija tajanstveni poziv za učešće u igri koju organizuje jedna kompanija. Igra vremenom postaje sve opasnija, da više ne znamo da li je to zaista samo igra…

Ali što reče Pavle Vuisić kao lažni ministar Jović u „Povratku otpisanih“ negde u Ralji: „Bila je Srbija i u težim situacijama!“