Dačić nam je preneo to što smo već znali – da je Trampova administracija, za razliku od prethodne, otvorena za kreativna rešenja. Uostalom, tim kreativnim rešenjima na dnevnoj bazi prepušene su diplomate SAD na terenu od januara 2017. kada je Donald Tramp stupio na dužnost. Čak i ovlašni posmatrač mogao je da uoči kolebanje – da li braniti predsednika ili sprovoditi dotadašnju državnu politiku. Uz svo prikrivanje, odgovor je uvek bio isti – braniti predsednika.

Za političku scenu Srbije, odnosno njene zainteresovane posmatrače, ovo je ravno senzaciji, koja se prepričava u pola glasa, iako je reč o banalnim primerima. Poput tih, kako je zvaničnik SAD diskretno napustio salu u Beogradu u kojoj se održavana tribina na kojoj je poznati američki profesor negativno i uvredljivo govorio o Trampu. Istina, ovde se i ranijih godina spekulisalo o dve linije u američkoj administraciji – tvrdoj ali ispod rada vidljivosti koja je potajno podržavala Miloševića, pa Koštunicu, i zvaničnoj sa kojom se mnogo bolje povezuju političari iz bivših jugoslovenskih republika.

Prema tom ranijem iskustvu i inerciji, očekivali bi se mnogo veći zvanični pritisci iz Vašingtona zbog Kosova, svakako jači i nego što su proletošnje izjave Brajana Hojt Jia o čijoj se daljoj karijeri ne zna mnogo, i ubedljiviji od nastupa njegovog naslednika na funkciji Vesa Mičela.

Umesto toga, stigla je nova strategija “obnova starog savezništva iz Velikog rata”. Uglavljujući se u taj okvir Brnabić i Dačić su i napravili svoju američku političko-finansijsku turneju, zanimljivu i po jednom važnom detalju. Na višem nivou od njih, ne u formalnom smislu, već prema moći kreiranja politike i mogućih kreativnih rešenja, primljena je još jedna gošća na ceremoniji – Željka Cvijanović, premijerka Republike Srpske. Za razliku od premijerke Brnabić koja se osim susreta sa svetskom finansijskom moćnicom Kristinom Lagard, uglavnom sretala sa kongresmenima iz srpskog kokusa, znači sa već angažovanim lobistima, Željka Cvijanović je bila ugošćena u Trampovom hotelu. Iako su njeni susreti i fotografije sa zvaničnicama tipa “treća direktorka izborne kampanje” ili “portparolka Bele kuće”, jasno je da je to krug ličnih Trampovih saradnika.

Sad, šta bi kreativno rešenje za Kosovo moglo da bude? Za Vučića bi najpovoljnije bilo i dosad najmanje verovatno – a to je odlaganje kosovske agende. Jer, on samo na prvi pogled ima dobru situaciju da nešto potpiše. Uzgred, svi koji misle da on nikad neće potpisati, da veruje u svoju istorijsku ulogu i da ne želi da ostane tako upamćen ili šta već i slične priče, laički gledaju političku stvarnost. Ovo nije stvar lične odluke nego političkog procesa koji jako dugo teče i u kome ima mnogo zainteresovanih strana. Dakle, pitanje nije šta će Vučić uraditi, nego kakvu će to reakciju proizvesti. I to kod građana Srbije i u širem geopolitičkom smislu. U ovom trenutku sve izgleda savršeno. Opozicija je potpuno razbijena i potučena, a javno mnjenje sem onog koje je za Vučića, ne postoji, budući da je pitanje njegove vladavine uspešno vezano za pitanje rata ili mira za Kosovo. U ostacima građanske javnosti, Vučićev glavni politički protivnik Dragan Đilas i njegovi saveznici tretiraju se kao veća opasnost po mirovni proces vezan za Kosovo od Vučićeve Srpske napredne stranke.

Međutim, niko mirno ne spava iz najmanje dva razloga. Prvi je što je tako stvorenu veštačku javnost lako poraziti, mnogo lakše što se misli, pod određenim uslovima. A ti su uslovi finansijska moć da neko “napravi” novu. Potrebno je kupiti nekoliko televizija, pokrenuti novine i izajmiti takozvane influensere i timove za kampanju na Internetu. Ulog se iz izbora u izbore na tom planu povećava – Vučiću je bilo u njegovo opoziciono vreme potrebno drastično manje para, nego što bi nekom danas za takvu medijsku operaciju. Postoje naznake da se nešto slično dubinski dešava i pomera u medijskom tkivu Srbije, ali neće biti vidljivo dok ne počne da deluje.

Drugi razlog je što se neki dogđaji, a samim tim i reakcija ljudi nikad, ali nikad ne mogu potpuno predvideti. Vučić sve može uraditi kako treba, i sinhronizovano sa tim sa kim treba. Recimo, gotovo istovremeno je ovih dana Hašim Tači “oladio” svoje sunarodnike iz Preševa da će biti podele i razmene teritorija i uputio ih da svoja prava traže u okviru EU, dok je Vučić gotovo istu stvar uradio vladici Teodosiju, samo iz oprečnog stanovišta – da ako Crkva nije za podelu Kosova, nek smisli neki bolji model. Uzged, za sve kojima “kreativna rešenja” u vezi sa podelama deluju bizarno, trebalo da imaju u vidu da do publike dolazi samo njihov suženi kontekst. U širim diplomatskim krugovima se tvrdi da se opcija sever Kosova za Preševo, razmatra u smislu budućeg ujedinjenja (ostatka) Kosova sa Albanijom, i jačih veza RS sa Srbijom, moguće i Srbije sa Crnom Gorom. Takođe, nema mesta za bukvalna tumačenja, jer bi Kosovo moralo da promeni Ustav pre bilo kakvog prekrajanja.

I sad tu smo, Vučić dakle može sve da uradi glatko, i da se desi nešto što niko ne očekuje. Da na budućem referendumu, koji bi glasio “da li ste za ulazak Srbije u Evropsku uniju”, i gde bi po prethodno razrađenoj Vučićevoj šemi za odgovor “da” pozivala na primer, kako Biljana Srbljanović iz premijerkinog Saveta za kreativne industije, tako i Veselin Šljivančanin iz sale u nekom selu sa tribine SNS o haškom zatvoru – stvar pukla. Uostalom, dok kreaciju ne proverite u stvarnosti, ne znate kako radi.