Nakon dugo najavljivanog istorijskog sastanka o odnosima Kosova i Srbije u Vašingtonu nije baš jasno šta je, ko i u čije ime zaista potpisao. Postoje papiri, penkala i ključevi Bele kuće koji su poklonjeni potpisnicima, postoji "razmena pismena" (ma šta taj termin značio), ali ne postoji potpisan akt koji bi imao karakter pravno obavezujućeg medjunarodnog ugovora. Sudeći po tumačenjima domaćih i inostranih eksperata, pre je reč o nekoj vrsti pisma o namerama nego o ugovoru, a bivši predsednik Genralne skupštine Ujedinjenih nacija (UN) Vuk Jeremić kaže da nikada nije video takav medjunarodni dokument.

 

Ali, to je ipak samo formalna strana cele priče. Suštinski, u Vašingtonu se jesu desile veoma važne stvari koje će, sasvim izvesno, snažno uticati na buduće odnose u regionu. Nakon tog sastanka i potpisivanja dokumenata Beograd je, naročito kada je reč o Kosovu, postao bliži Vašingtonu, a nastavio je da se udaljava od Moskve i Pekinga. U praksi to znači da se približio i rešavanju kosovskog problema na osnovnim principu koji zagovaraju Sjedinjene države i Evropska unije (EU), a to je stav da je Kosovo nezavisno i da sa Srbijom treba da postigne sveobuhvatni sporazum o normalizaciji odnosa. Amerika i EU, naravno, ne gledaju isto na sve aspekte tog procesa, ali krajnji cilj im je isti.  

 

U tom smislu veliki značaj imaju oni delovi sporazuma koji se ne tiču direktno odnosa sa Kosovom, a koji su

možda i najvažniji delovi "pismena" koja su razmenjena. Srbija je, na zahtev SAD, načinila korak ka okončanju energetske zavisnosti (gas i nafta) od Rusije, a obavezala se i na ograničenja u odnosu na kinesku tehnologiju, ali to ne treba svoditi isključivo na američke interese. Jer, Rusija i Kina u Savetu bezbednosti brane Rezoluciju 1244, a nakon najnovijih poteza koje je Srbija povukla njihov entuzijazam u tom pogledu će, u najmanju ruku, splasnuti. Samim tim oslabila je odbranu Rezolucije 1244 koja je, makar formalno, i dalje glavni argument u nastojanju da (opet formalno) Kosovo na medjunarodnom planu ostane deo Srbije.

 

Sasvim je izvesno da su srpske vlasti morale biti potpuno svesne mogućih posledica i u trenutku kada su pristale na deo dogovora koji se odnosi na njene veze sa Kinom i Rusijom. Morale su, takodje, biti svesne da su onim delom dogovora kojim se obavezuju na premeštanje srpske ambasade u Izraelu u Jerusalim narušile jednu drugu rezoluciju UN koja se tome izričito protivi, a morale su znati i da zemlja koja prekrši neku od rezolucija UN umanjuje izglede za poštovanje rezolucije koja je njoj važna. Ukratko, vašingtonski sastanak je direktno potkopao Rezoluciju 1244 UN i to uz saglasnost srpskog vladajućeg vrha.

Sve u svemu, ono što se dogodilo u Vašingtonu navodi na zaključak da srpske vlasti okreću srpski "politički brod" ka Zapadu, polako ga udaljavajući od Rusije, i da je reč o procesu koji je nepovratan, budući da je potpuno jasno da Rusija ipak nema snage da odlučujuće utiče na zbivanja u regionu. Nova pozicija bi, ukoliko bude realizovana, manje sledila nacionalne emocije i bila bi primerenija realnom odnosu snaga u ovom delu sveta i realnim dometima uveliko oslabljene Srbije čiji napredak već godinama visoko zavisi od Vašingtona i Brisela. Ali, tek treba da se vidi da li je ovo početak izvlačenja iz "ruskog zagrljaja" i  formiranja nove medjunarodne pozicije Srbije, ili samo jedna prolazna epizoda.

 

Ni Rusija ni Kina, naravno, neće sedeti skrštenih ruku. Iz Moskve je ekspresno stigao odgovor u vidu posta portparolke ruskog MIP-a Marije Zaharove na društvenim  mrežama. U šaljivom tonu ona se narugala načinu na koji je srpski predsednik Aleksandar Vučić sedeo pred američkim predsednikom Donaldom Trampom, poredeći to sa scenom sa američkom glumicom Šeron Stoun. Kina se još nije oglašavala, ali to ne znači da je zadovoljna. Bez obzira da li je oklevanje Pekinga posledica želje da sačeka dalji razvoj situacije ili naprosto stava da odgovor treba da se "servira hladan", reakciju treba očekivati.

 

Srpska strana je reagovala na post portparolke MIP-a, najpre kroz izjavu  šefa Kancelarije za Kosovo i Metohiju Marka Djurića, a zatim i Vučića, koji je pomenuo primitivizam i prostakluk Zaharove i onoga ko ju je postavio. Pošto je jasno da Zaharova nije došla na mesto na kome se nalazi bez saglasnosti Vladimira Vladimiroviča Putina i da na tom mestu ne opstaje bez njegove volje, poruka se može opisati kao neprijatna. Njome je srpski vladajući vrh verovatno želeo da stavi Moskvi do znanja da ne može da se meša u unutrašnje stvari Srbije, i to na način jasno vidljiv Vašingtonu. Da nije tako, odnosno da je poruka rezultat nesmotrenosti i brzopletosti, Vučić bi se svakako korigovao.

 

Usledili su izvinjenje Zaharove koja je rekla da je  njena poruka pogrešno protumačena i razgovor Vučića sa ruskim šefom diplomatije Sergejem Lavrovim, nakon čega je saopšteno da se u odnosima Rusije i Srbije ništa ne menja. U Moskvi su, naravno, razumeli šta se dogadja, a oglašavanjem Zaharove hteli su da stave do znanja koliko su nezadovoljni i ljuti. Ali Rusija, kao i druge velike i ozbiljne države, i kada pokazuje ljutnju i nezadovoljstvo, prevashodno gleda svoje interese. Svesna je da ne može na terenu, odnosno u samoj Srbiji, da načini zaokret u svoju korist, a razume i da bi otvoreni sukob sa srpskim vlastima značio dodatno "guranje" Srbije u naručje Zapada. Otuda se zadržava na nastojanju da "kontroliše štetu", čekajući dalji razvoj situacije.

 

Ono što u celoj priči o razgovorima o Kosovu ostaje problem je odnos prema domaćoj javnosti kojoj su, umesto informacija i objašnjenja o samom procesu, u mejn strim medijima servirani "spinovi" o poklonjenim olovkama i ključu Bele kuće, o posebnoj naklonosti Trampa prema Vučiću, a u sve se veoma zgodno uklopio i post Zaharove na društvenim mrežama. Srpska javnost i mediji su se, takodje, intenzivno bavili drugim detaljima koji su pratili potpisivanje. Iz snimka samog dogadjaja se, naime, stekao utisak da je Vučić bio zatečen Trampovom izjavom koja se odnosila na premeštanje srpske ambasade u Jerusalim i priznavanje Kosova od Izraela, što je cinično komentarisano i u nekim medjunarodnim krugovima i svetskim medijima.

 

Vučić je oštro reagovao na takve tvrdnje, označivši švedskog diplomatu Karla Bilta, koji je snimak postavio na svoj nalog na društvenim mrežama, kao nesposobnog lenjivca i pomenuvši pri tome "zamenu fascikli" koja ga je iznenadila. Još nije do kraja jasno da li je Vučić zaista znao da je u papir koji on potpisuje naknadno ubačen i deo sa srpskom ambasadom u Izraelu, ali to u suštini i nije previše bitno. Jer, nije se usprotivio takvom rešenju niti je na bilo koji drugi način stavio do znanja da se smatra obmanutim. Sve je, dakle, prihvaćeno a Srbija će, ukoliko ne želi da ima problema u odnosima sa Amerikom (a to svakako ne želi) morati da ispuni i deo dogovora o premeštanju ambasade.

 

Činjenica je da ni jedno od pomenutih rešenja nije bilo predmet javne rasprave u Srbiji, da nije bilo konsultacija medju različitim političkim akterima niti stručnih rasprava i da tokom samog sastanka u Vašingtonu nije bilo vidljivo prisustvo odgovarajućih službi Ministarstva inostranih poslova. Moguće je da su te službe pažljivo čitale pomenuta dokumenta, uključujući i stavove koji su, navodno, iznenadili Vučića, ali je za javnost ostao utisak da su predsednik i nekolicina njegovih saradnika (od kojih niko nema veliko diplomatsko iskustvo) sve radili sami. To će se, sasvim je izvesno, tumačiti kao znak velike slabosti organa javne  vlasti u Srbiji i nedostatak poštovanja uobičajenih procedura i pravila.

 

Srpska opozicija i drugi oponenti uglavnom su pratili zbivanja na način na koji ih prate mediji i novinari. Reagovali su na "spinove", iznosili ocene o kršenju Ustava, lošoj pripremljenosti i neznanju srpske delegacije i slično, ali nisu nudili svoja rešenja niti su na ubedljiv način pokazali da imaju jasnu i sprovodivu platformu sa kojom bi izašli pred domaću javnost i na medjunarodnu scenu. U ceo proces nisu bili uključeni, što i ne čudi ukoliko se ima u vidu da nije bilo vidljivog učešća čak ni ministra inostranih poslova Ivice Dačića. Takva kakva jeste, rasklimatana i nedovoljno ubedljiva, opozicija ne nalazi dovoljno snage i umeća da, uprkos pritiscima, prevazidje pasivnost u koju su odavno zapali, a vlasti zadržavaju naklonost Zapada, vukući poteze poput dogovora u Vašingtonu.