Ali, patrijarh to nije učinio, nego je pozvao na smirivanje i slogu na početku Božićnog posta. Time je izrekao posredni ukor i antirežimskim aktivistima koji demonstiraju, kao i vladajućim naprednjacima spremnim na svaku bitku sa njima.

U prvoj svojoj godini na čelu SPC, patrijarh je u obraćanju javnosti uneo ogroman „šer“ i „hajp“ na društvenim mrežama, kao znak podmlađivanja i jačanja uticaja Crkve. A to znači da je njegova poruka doprla baš do onih od čijeg prisustva zavisi masovnost blokada protiv litijuma i kompanije Rio Tinto.

To su pre svega mladi ljudi, koji su se, prema uvidima sa lica mesta, u upadljivo značajnom broju odazvali pozivu ekoloških i NVO aktivista Aleksandra Jovanovića Ćute i Save Manojlovića, te političara Nebojše Zelenovića i Dobrice Veselinovića, da iz protesta zaustavljaju saobraćaj na ulicama i putevima.

Na prethodnom, isto tako u mesecu novembru izniklom protestu 2018. koji je bio masovan oko dva i po meseca, nije bilo toliko mladih.

Kako se tada procenjivalo, među vikend šetačima preovlađivali su srednovečni ljudi, bez potencijala da se fizički sukobe sa policijom, što znači i bez sposobnosti da zaista iznesu pobunu.

Iz sadašnjeg gledišta, to je bio odjavni protest jedne epohe, u kojoj je demokratija predstavljala opšte merilo, pred dolazak novog doba u kome se prvenstvo daje očuvanju prirode i zdravlja.

Tokom nekoliko dana julskih nemira 2020. u više gradova Srbije, zbog protivljenja obaveznom karantinu usled korona pandemije, mlađi demonstranti su iskoračili na društvenu pozornicu.

Sa njima je umarširalo i to novo razdoblje, koje se u Crnoj Gori ukazalo u obliku predizbornih crkvenih litija.

Ako su te litije bile usmerene protiv crnogorskog predsednika Mila Đukanovića, dovevši do njegovog delimičnog razvlašćivanja na parlamentarnim izborima 2020, pitanje je da li se sada blokadama u Srbiji može postići sličan cilj.

Na primer da Vučić 3. aprila 2022. izgubi većinu makar u Skupštini Beograda, ako već ne u Narodnoj skupštini. Ili do toga da ne pobedi u prvom krugu predsedničkih izbora, što bi otvorilo mogućnost da izgubi svu vlast.

Postoje ispekulacije koje zagovaraju suprotno. Po jednoj, blokade idu na ruku Vučiću jer onima koji su politički zagovornici kompanije Rio Tinto, poput američkog zvaničnika Metju Palmera, stavljaju do znanja da je stanje na terenu takvo da je neophodno da se nastavi sa podrškom predsedniku Srbije. Sve drugo je haotično i neizvesno, i iziskuje mnogo ozbiljnija ulaganja.

^{Foto: Printscreen Youtube (Nova.rs)}

Hipotetički, Vučić i vrh SNS su tako osigurani od mogućnosti uvođenja američkih i EU sankcija i stavljanja na crne liste. Poznato je da se sankcije sve češće pominju u stranoj štampi i diplomatskim krugovima, uključujući i nagađanja da se pripremaju za određene ličnosti u Srbiji, na Kosovu i u Republici Srpskoj.

Spekuliše se zatim i da bi pred spojene izbore 2022. moglo doći do „odustajanja od Rio Tinta“, u smislu da bi ovoj kompaniji mogla da se pridruži još jedna sa pravima na litijum u Srbiji.

Za ovakve spekulacije nema potvrda. Međutim, ono što je jasno različito u pogledu litija protiv Đukanovića i litijumskih blokada protiv Vučića, jeste čije poverenje je dovedeno u pitanje.

U Đukanovićevom slučaju, u brojnim analizama, ostalo je neobjašnjeno zašto je on na svoju štetu neodustajno ostao pri spornom verskom zakonu koji je izazvao protest vernika i građana.

Ali, ako se pogleda širi kontekst, gde se redovno na samitima NATO, čija je Crna Gora članica od 2017. pominje curenje podataka, te da li treba sa svim članicama ove vojne alijanse, deliti ostetljive informacije, onda deluje da je Đukanović koristio verski zakon da dokaže na koliku je lojalnost zapadnim saveznicima spreman. A nije da nisu imali razloga da sumnjaju, imajući u vidu poslovnu saradnju sa poznatim ruskim oligarsima, poput Olega Deripaske (kombinat Nikšić) i slično.

U Vučića pak zapadni saveznici, a ni istočni, nikad nisu imali tu vrstu poverenja kao u Đukanovića. Važno je bilo da se dogovoreno isporuči i on je isporučivao. Očekivanja u delu beogradske opozicione javnosti da je Vučić obećao i da nije ispunio, dosad se nisu ispunila – uvek je uspevao da „isporuči“.

U Vučićevom slučaju, pitanje poverenja otvara se iznutra – deo njegovih sopstvenih birača, protivi se iskopavanju litijuma u Srbiji, iako možda prihvata stav predsednika i Vlade da promene Zakona o eksproprijaciji i Zakona o referendumu nisu priprema da to tog iskopavanja dođe.

Prihvata, ali kao i da oseća uznemirenje zbog referenduma raspisanog za 16. januar o ustavnim promenama, koje iako vezane za pravosuđe, ipak slute na velika preoblikovanja. A takva su u bliskoj prošlosti skoro sva odreda bila traumatična.

Prema nalazu Demostata, oko 14 odsto onih koji su za Vučićevu SNS, podržava i protest protiv Rio Tinta, što samo po sebi nije revolucionarni broj. Na primer i glasači SNS protivili su se obaveznoj vakcinaciji, iako ju je sprovodila Vučićeva vlast. Zatim, reč je o podatku izmerenom pre blokada, tako da više ne važi. Međutim, sama spremnost 14 odsto da se ne složi sa odlukama vlasti za koju glasa, ukazuje da taj potencijal neslaganja unutar biračkog tela Vučićeve SNS postoji, i da nije mali, niti zanemarljiv. A na izborima i nakon njih, može biti presudan.

^{Autorka je novinarka i Danasa}