Ranija pravila su bila jednostavna – pristup programu imale su parlamentarne stranke, u principu srazmerno snazi, odnosno broju poslanika. Srpska opozicija, još od košmarnog raspada udruženja Dosta je bilo u sazivu 2016-2020, i još košmarnije podele Demokratske stranke od 2018. i njenog poraza na beogradskim izborima, nema iole parlamentarnu stranku, akamoli jaku. Opozicija je imala pojedine poslanike i njihova pregrupisavanja sve do junskih izbora 2020. ali stranku kao takvu ne.

Kad nema opozicije potvrđene izbornom voljom birača, merilo izveštavanja može biti bilo šta. Na primer koliko neko može sakupiti pristalica na demonstracijama, koliko jaku aferu protiv vlasti ima da saopšti, koliko pratilaca ima na društvenim mrežama ili recimo, šta sam o sebi tvrdi koristeći medijsku prepoznatljivost iz “prošlog političkog života”, odnosno ono što je bio u politici u prošlosti.

Merilo može biti i to koga sve pozivaju zvaničnici Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država na sastanke prilikom poseta Beogradu, kada se po pravilu sreću i sa predstavnicima nevladinih organizacija.

Može se i formalno gledati šta ko o sebi kaže u opoziciji. I da shodno tome, ukoliko se neko nazove “pokretom” što je imenica koja vuče na masovnost, iako je ustvari građansko udruženje registrovano sa tri lične karte, onda će dobiti pristup programu. Ovde treba napomenuti da po važećim zakonima jedino stranka ima status političke organizacija, i partije su podvedene pod tim registrom dostupnim na sajtu Ministarstva za državnu upravu i lokalnu samoupravu. Sve ostalo nisu političke organizacije nego građanska udruženja, odnosno nevladine organizacije. Iz tih razloga formalno je i nemoguće da na izborima nastupi koalicija stranke i udruženja, takav kentaur nije dosad bio dozvoljen osim ako se to ne promeni. Eventualno stranka na svoju listu može da primi članove udruženja kao pojedince i da ih kandiduje kao svoje kandidate.

Vratimo se na merila kojima će se baviti Bujošević i Stefanović. Oni mogu posegnuti i za utiskom o celokupnoj prisutnosti i aktivnosti na javnoj sceni neke ličnosti ili grupe njih, i pozvati ih u program, poput recimo neformalne i sada zaboravljene Samoodbrane na čelu sa akademikom Dušanom Teodorovićem. Mogu vrednovati i političku težinu pojedinaca u tom smislu i pozivati recimo arhitektu Dragoljuba Bakića kao počasnog člana Inicijative Ne davimo Beograd i bivšeg samostalnog poslanika i politikologa Đorđa Vukadinovića kao formalnog člana Udružene opozicije Srbije.

I najzad, kao najopipljivije merilo mogu da prihvate to da pozivaju one koji traže da budu pozvani, a to su u ovom krugu predstavnici tri stranke SDS Borisa Tadića, DSS Miloša Jovanovića i  Nove stranke i jednog udruženja – Pokreta slobodnih građana. Sada da li treba reći Nova stranka Arisa Movsesijana ili Zorana Živkovića, budući da je u registru još uvek upisan Živković kao zastupnik Nove, trenutno nije jasno. Verovatno je Nova dala podatke za registar političkih organizacija da je na konvenciji izabrala Movsesijana za predsednika, ali to još nije upisano. Uostalom, registar i sadrži još uvek napomenu da je reč o stanju od 1. oktobra ove godine, a to je pet dana pre nego što je Branislav Lečić podneo zahtev da bude upisan kao predsednik Demokratske stranke.

Ali, i Bujošević i Stefanović, kao politički novinari, sigurno znaju da ovo nije prvi krug zahteva opozicije. Prethodni se odigrao u oktobru 2018. kada se tadašnja i parlamentarna i vanparlamentarna opozicija, a Pokret slobodnih građana je još uvek vodio Saša Janković, okupila u Narodnoj skupštini i zatražila bolje medijske uslove.
Od tada pa nadalje, među najglasnijima, ako ne i najglasniji u traženju medijskih uslova bio je lider šabačke lokalne stranke Zajedno za Srbiju Nebojša Zelenović. Učestvujući u nizu razgovora o izbornim uslovima, što sa predstavnicima vladajuće Srpske napredne stranke, što sa stručnjacima i čelnicima nevladinih organizacija, što sa zvaničnicima EU, Zelenović je mnogo puta ponovio da je glavni izborni uslov opozicije, što se njega tiče, smena svih devetoro članova Saveta Regulatornog tela za elektronske medije.

Prema njegovim rečima, ukoliko to vlast ne uvaži, opozicija će izbore bojkotovati. Težinu tom uslovu davalo je i održavanje vikend demonstracija, koje su od decembra 2018. do aprila 2019. bile ozbiljne i masovne. Vlast je probala da popušta postepeno, prvo da zameni troje članova REM-a, pa potom nudeći i formulu pet plus četiri, koja je po svemu sudeći, zadovoljila evropske posmatrače izbora. U svim njihovim izveštajima, uključujući i izveštaj Kancelarije za demokratske insituticije i ljudska prava OEBS, čija finalna verzija je objavljena u oktobru, potvrđene su zamerke, ali ispravnost čitavog izbornog postupka nije dovedena u pitanje. Vlasti u Beogradu je preporučeno da nastavi da radi na popravljanju medijskog miljea i izbornih propisa.

Zelenović se međutim sada, nije pridružio zahtevima SDS, DSS, Nove i PSG za više prostora na RTS-u, mada njihovi lideri tvrde da su ga zvali. Umesto toga, deluje da je posvećen stvaranju proevropskog građanskog bloka, u koji bi još sem NDB ušlo otcepljeno krilo PSG – udruženje Građanski demokratski forum. Pretpostavljeni politički cilj je nastup na beogradskim izborima 2022. i verovatno i predsedničkim, gde bi Zelenović kao predsednički kandidat pogurao i NDB preko cenzusa u gradski parlament.

Nedostatak istrajnosti u započetoj priči je problem na oba ova dva politička kraka. Tadiću, Jovanoviću kao i Movsesijanu i novom lideru PSG Pavlu Grboviću pogrešno se spočitava da su se vratili na pozicije Saveza za Srbiju iz 2018. jer lidere ugašenog Saveza nikada, za razliku od njih, nisu primili Bujošević i Stefanović. Oni međutim, nisu istrajni u tome da zahteve zasnuju na tome što su realno dobili neke odbornike na junskim izborima 2020. i što dakle imaju neku lokalnu parlamentarnu snagu, ma kako sićušnu. I dalje nisu u stanju da se odvežu od toga što su poništili sopstvene najave o bojkotu i nastoje da govore u ime opozicije kao takve. Time samo ističu koliko su ranjivi na ocene da su “Vučićeva opozicija” umesto da to puste i usmere se na prikupljanje podrške.
(Situaciju im komplikuje i to što im se prikačilo sada već opskurno udruženje Jedan od pet miliona iz koga se čak povukla i Valentina Reković, a čije postojanje je živi dokaz neuspeha i demonstracija i učestvovanja na izborima).

Isto tako i Zelenović, kada je jednom izgubio izbore u Šapcu, sada više nema alibi da uverljivo govori o izbornim medijskim uslovima, jer će se to pripisivati “vađenju” iz poraza.

U odnosu na oba ta opoziciona kraka, ipak ubedljivo u neistrajnosti vodi Boško Obradović, vođa Dveri, koji se od upadanja i razbijanja stakla na vratima zgrade RTS-a, preko besmislenog štrajka glađu na stepenicama Skupštine, sada bavi teorijskim tribinama o promenama izbornog sistema. Kao da je izazivao te “vibrantne” događaje, samo zato da bi se zaboravili, osim za potrebe propagandnih filmova vlasti, kad joj budu zatrebali.