Prolog

„Ah, babo, babo, kupi mi, babo,

pečenja kupi jarećeg...“

                   Đura Jakšić, 1872.

Radnja

Da li metroizovni izbori mogu dovesti do metroizacije Beograda. Mogu, pod uslovom da se ne probudite (daleko bilo) a zaspali ste sanjajući da se vozite u metrou beogradskom!

A kad je reč o obećanjima, pamet se povlači. Ono što ovih dana sa obećanjima čine beogradski političari naliči na ona novogodišnja obećanja koja često dajemo sami sebi: da ćemo od nove godine prestati da pušimo, da ćemo preći na dijetu, da ćemo ovo i ono i da nećemo ni ono a ni ovo. Pa vi sad vidite. I izaberite laž u koju ćete poverovati. No, da ne budemo nepravedni. Zar toliko ljudi veruje u obećani raj, a raj je onostrana stvar, pa zbog toga ljudi ne gube veru u nekog boga. Ako verujemo popovima, a što ne bi i političarima? Uostalom zar se toliko ljudi nije nadalo da će doživeti komunizam. I obistinilo im se, ako ih je sv. Petar u raj propustio.

Šta da radim kad najvolem da mi se obeća ono što želim, ono što mi najviše treba ili ono što mi svi kažu da mi baš to treba. A oni moji znaju šta mi treba, zato i glasam za nji. Dobro, nije da mi je napotrebitiji baš metro. Osim onog od Mladenovca do Terazija (ko misli drukčije nek proba da se ukrca u autobus na pomenutoj relaciji, i obratno).

Moj psihoterapeut mi objašnjava da je tu kvaka u identitetu mojih želja i njihovih obećanja i da ih ja glasanjem nagrađujem što su pogodili ono što želim. Jeste, nije da nije. I psihić je pogodio, svaka čast svima. Ko najviše pogodi taj dobija, ko onomad na vašaru: „Ko nabije taj dobije!“

I Kolumbo je kraljici Izabeli I od Kastilje obećao Indiju, a dobismo Ameriku. Šta ćete, Navigare necesse est, vivere not est necesse. Pa sad kažite „Obećanje ludom radovanje“. A sudeći po toj narodnoj istini na našim izborima samo ludaci uvek nešto dobiju. 

Na naprednjačkom predizbornom poklon-koncertu Ace Lukasa - ne, ne u Sevojnu, nego u Mladenovcu – slušam razgovor dvojice iz publike. Jedan kaže da će da traži da Aco otpeva   „Obećanje ludom radovanje“, drugi mu odgovara kako to o radovanju ludaka ne peva Aco već Safet, neka Niska i još neki čija imena nisam zapamtio. I reče još: „A čak i da Aco zna pesmu znaš li ti kako bi naši to protumačili.“

Za koje obećanje glasati kod ovolike količine velelepnih obećanja. Vidimo da one partije čije su izborne šanse nikakve obećavaju naveliko jer znaju da nikada neće doći u poziciju da ih neko propituje zašto nisu ostvarili ono što su obećali. Ona partija čije su izborne šanse velike, takođe deli obećanja šakom i kapom jer se zna da niko neće smeti da pita zašto nije ostvareno ono što je obećano.

U nas se, obrni osvrni, u obećanjima ne štedi. Pa kome onda dati glas? Predlažem da se glasa za najmanje zlo ma koliko se od njega distanciraju oni mladi pametni ljudi i oni stariji kojima je pamet prošla, hteli ne hteli, podržavaju veliko zlo. Dakle, valja glasati za najmanje obećanje. Zato ću ja svoj glas dati obećivačima metroa od Mladenovca do Terazija, pa nek košta kolko košta!

I na kraju da kažem da Narod Srbski, Narod Nebeski zaslužuje Nebesku Srbiju i Beograd na vodi i po njemu gondole i gondolijere i gondole nad njim od Kalimegdana do Ušća, a možda i do Ratnog ostrva i kanal Dunav-Morava-Vardar-Egejsko more i hleb za tri dinara i gratis doktorate i Kosovo i Metohiju i prijem u Evropu i kneza Grigorija Potemkina za šefa izbornog štaba omiljene partije. Važno je da se narod raduje, pa zašto bi ludost tome bila prepreka!