Prve pravosnažne presude Legiji za učešće u političkim ubistvima 90-tih, odigrale su se u vreme osamostaljenja Crne Gore, “pokrile” progašenje nezavisnosti Kosova i dobacile do uspostavljanja potpune vlasti Demokratske stranke 2009. godine. I tu ne samo da nije bio kraj medijske i političke eksploatacije osuđenog na doživotnu robiju za dokazane zločine, u uslovima potpune izolacije u Zabeli, nego je ubrzo usledio nov početak. Pred izbore 2012. pokrenut je postupak za pobunu JSO, po Legijinom tumačenju, u svrhu izborne kampanje Borisa Tadića. Pred izbore 2014. Legija je postao specijalni svedok u slučaju ubistva novinara Slavka Ćuruvije – postupak koji je takođe bio vetar u leđa, ali Vučićevoj premijerskoj izbornoj kampanji.

Sada, nisu izbori na vidiku, ali može se slobodno reći, pred potpisivanjem sporazuma o Kosovu, Legijin pravni zastupnik postaje Vojislav Šešelj, koji od svoje posete Zabeli pravi tabloidni spektakl. Za vođu radikala situacija je jasna, on drugu politiku sem sudnice i nema. To jest, ako je već Haški tribunal završio s njim, ako vlast u Srbiji neće da ga uhapsi i time od njega napravi žrtvu režima, i to u tom slučaju prozapadnog režima, što prosečni birači nikako ne vole, dakle, ako sve to ne može, Šešelj će onda sudnicu da izmisli. Prevrćući svoje sudske spise i nezavršene postupke, ali i najveće medijske odjeke svojih intervjua i izjava, njemu se izbor Legije kao novog političkog koalicionog partnera, nametnuo sam od sebe. Za to zaista nisu bili potrebni ni posebni savetnici, ni posebna pamet. Tumačenje, pak zašto se Šešelju toleriše tavko ponašanje je oprečno, to jest u duhu binarnog koda Vučićeve politike. Jedan pol je da se Šešelju pokušavaju nabaviti birači, koje nema. Drugi pol je da je baš zato što Šešelj nema birače i ne može da ih vrati, on zgodna figura za političku scenu. U toj postavci on je lažna, dakle bezopasna desnica, budući da je navodno najuži vrh Srpske napredne stranke ubeđen da naprednjake samo desnica može da pobedi.

Doduše, ako se scena definiše kao hegemon partija SNS nad lažnom opozcijom jer nema birače, nema ko ne bi mogao da potpadne pod taj opis. Dakle, ne samo Šešelj, i ne samo Čedomir Jovanović, kao liberalni antipod radikalnoj desnici, već i svi ostali. Međutim, nije poenta u odsustvu birača, nego u potencijalu ko može da ih dobije. Taj potencijal više nije neki rudnik glasova u koji treba ulagati i u pravilnim razmacima očekivati profit, naprotiv više je nalik buretu baruta. Pod određenim pritiskom, to bure može u vrlo kratkom roku da eksplodira i da veliki broj birača okrene protiv SNS. U štabu naprednjaka se i dalje gleda na svih 52 odsto koji po anketama nisu među onih 48 odsto koji automatski odgovaraju da glasaju SNS, kao na moguće protivnike. I naravno, da još među tih 48 odsto ima verolomnih. Tom snagom se i medijski udara po opoziciji, kao da svakog trenutka može da dosegne do 50 odsto, a ne jedva do 5.

Moguća tačka eksplozije vidljiva na horizontu svakako jeste sporazum o Kosovu, koji će biti i sporazum o Rusiji. To jest, hoće li Beograd napraviti korak po volji Zapadu i može li to učiniti u dogovoru sa Moskvom, tako da sve prođe mirno i da Priština dobije neki posmatrački status u UN. Beograd zasad čvrsto stoji na poziciji, da ništa od toga neće biti ako zauzvrat ne dobije ZSO. Mada premijerka Ana Brnabić pita javnost ko je uopšte lansirao te fiktivne rokove i datume – te kraj 2018. ili sredina 2019. za pomenuti sporazum, uopšte joj se ne mora odgovoriti sa citatima raznih američkih tink-tenk profesora ili navodima političara iz Prištine. Dovoljno je pogledati kada ističe mandat aktuelnom sastavu Evropske komisije i shvatiti da ne toliko Žan Klod Junker i Federika Mogerini, koliko Angela Merkel, moraju taj mandat okončati 2019. sa nekim napretkom na Zapadnom Balkanu. Usled te logike ubrzano se dogovara ime Makedonije, kao i neki pomak za Kosovo, i usled te logike, kako god da Vučić i vlast u Beogradu odigra, parlamentarni izbori bili 2020.godine ili nešto ranije, nose potencijal za promenu vlasti. A taj potencijal uošte ne mora da bude vezan za Kosovo na vidljiv način, što po vlast može biti još opasnije.

Zasad ostaci opozicije pokušavaju da politički potencijal nabave horizontalno – to je Đilasov Savez za Srbiju čije su organizaciono jezgro tri opozicione opštine: Šabac, Paraćin i Čajetina. Procena je izgleda slična kao i kod opozicionih snaga u Rusiji, a to je da vertikala nije rezultirala ni rastom podrške opoziciji, ni pobunom građana protiv vlasti. Vertikala je objavljivanje u javnosti kompromitijućih detalja o najvišim državnim funkcionerima i dokumentovanje zloupotreba, uz organizovanje protesta u prestonici. Sad je pak obrnuti mejn strim, da se po horizontali širi opoziciono delovanje, i da se problemi u gradovima i opštinama Srbije pretvaraju u opozicioni narativ. Zatim, da se aktivizam širi na lokalnom nivou oko tog narativa, kroz lokalne proteste. Ide se i na pojedančne lične priče – o nevoljama proisteklim iz ponašanja lokalnih šerifa iz SNS. Ovakvo delovanje međutim, zahteva prilično strpljenje i široku organizaciju, nesvojstvenu našim političarima, koji više vole velike priče i rezultate odmah i sada. Uostalom, usled te kolektivne osobine, taj ko drži ključ zatvora u kome je Legija, drži i najjače spin obrte.