Aleksandar Vućić, s druge strane, u Srbiji nema nikoga ko bi i mogao da se usudi na pomisao da pokuša da mu se približi po popularnosti kod građana, a kamoli da takva ličnost i realno postoji i politički deluje.

Navijanje za hrvatsku reprezentaciju, tokom Svetskog prvenstva u fudbalu, vinulo je Kolindu Grabar Kitarović u sam vrh najpopularnijih političara u toj državi. Dok su mnogi posmatrači načina na koji je predsednica Hrvatske podržavala i slavila pobedu reprezentacije države na čijem je čelu, bili šokirani njenom opuštenošću i srčanošću, ocenjujući takvo ponašanje nedostojnim jedne državnice, ona je beležila vrlo temeljan rast rejtinga, te je početkom avgusta dostigla najviši nivo od kada je na čelu Hrvatske – 20,8 odsto. Ostavila je pritom iza tebe premijera Hrvatske Andreja Plenkovića daleko iza sebe, za čak 13 procentnih poeana. Naime, početkom ovog meseca, agencija Promocije plus o društvenim i političkim preferencijama CRO Demoskop, izmerila je popularnost Kolinde Grabar Kitarović na nivou od 20, 8 odsto, a premijera Plenkovića na svega 8,5 odsto.

Da je predsednica Hrvatske na pravi način iskoristila “talas sportskog uspeha” tamošnjih fudbalera govori skok njenog rejtinga za pet procentnih poena u odnosu na period od pre početka Svetskog prvenstva, a tri, tokom trajanja Mondijala. Istovremeno, premijer Hrvatske je čak manje popularan i od takozvanog “Niko”, koji se nalazi vrlo blizu nivoa popularnosti Kolinde Grabar Kitarović – 20,1 odsto ispitanika. Dakle, “Niko” (nijedan od postojećih političara) je bolji od predsednika Vlade za nešto više od 12 procentnih poena.

Zapravo nije novost da je nivo popularnosti premijera Plenković uveliko i konstatno niži od predsednice Grabar Kitarović. Podrška koju uživa u biračkom telu od 8,5 odsto niža je vrlo malo u odnosu na jul mesec, kada je zabeleženo 9,1. Međutim, popularnost premijera Plenkovića beleži vrlo ubedljivo prvo mesto u negativnom kontekstu. Rezultati istraživanja pokazuju da je na vrhu lestvice negativnog doživljaja hrvatskih političara upravo predsednik tamošnje vlade - 25,7 odsto. Na drugom je mestu Davor Bernardić koji beleži negativnu ocenu od strane 14,7 odsto ispitanika, dok su na trećem mestu "svi političari" kao zasebna kategorija odgovora sa izborom od 11,4 odsto. Četvrto mesto drži Milorad Pupovac sa 6,6 odsto, a slijedi Zlatko Hasanbegović sa 5,4 odsto… U kontekstu negativnog doživljaja, predsednica Hrvatske se kreće na nivou statističke greške.

Ako je Kolinda Grabar Kitarović za svoju popularnost iskoristila na pravi način Svetsko prvenstvo u fudbalu, Andreju Plankoviću je, nedugo potom, sudeći po trendovima sticanja popularnosti na ovim prostorima, preostalo obeležavanje akcije “Oluje” da dobije koji poen za rast rejtinga. Stoga, ne čude tonovi koji su propratili, ali i dalje odjekuju na relaciji Hvratska – Srbija, odnosno Andrej Plenković – Aleksandar Vučić. Takođe, imajući u vidu uveliko utvrđene kao istinite pretpostavke o tome da se lideri u regionu međusobno ispomažu kada je reč o podizanju nacionalnih tenzija i netrpeljivosti jer je, pokazalo se u praksi, to najbolji način za opstanak na vlasti i rast podrške u sopstvenom biračkom telu, neizostavno se nameće zaključak da se upravo nacionalne tragedije, obeležavanje zločina, smrti, egzodusa, etničkog čišćenja iskorišćava u te nečasne svrhe. Da li se nacionalistički lideri, čija je ideologija zasnovana na ratnoj, dogovaraju i fingiraju sukobe, dovodeći time obične ljude i narode u stanja koja stopiraju i unazađuju proces normalizacije i pomirenja, međutim, nemoguće je dokazati. Ostaju samo pretpostavke o toj igri, s obzirom na to da se njom sa posebnom slašću koriste.

Međutim, koliko će Andrej Plenković uspeti da slaveći “Oluju”, bez značajnog osvrta na žrtve, osvoji procenata podrške u biračkom telu naspram predsednice Hrvatske koja čak donosi odluku o odlikovanju dva generala “najzaslužnija” za “uspešnost” te akcije koja je proterala toliko ljudi i odnela nekoliko stotina žrtava, ostaje da se vidi. Koliko već početkom septembra, kada izlaze nova merenja rejtinga političara.

Aleksandar Vućić, s druge strane, u Srbiji nema nikoga ko bi i mogao da se usudi na pomisao da pokuša da mu se približi po popularnosti kod građana, a kamoli da takva ličnost i realno postoji i politički deluje. Stoga, izjave u kojima upoređuje akciju “Oluja” sa nacističkom Nemačkom, napšenje Ane Frank i Hitlerovim načinima istrebljenja Jevreja (bez ikakvog tereta zbog toga što je upravo on bio protagonista ratno-zločinačke politike Slobodana Miloševića) idu sve na “njegov račun”. Dok odluke poput one o odlikovanju generala koji su etnički “počistili” delove Hrvatske, moraju da se dele, pri čemu, značajnije više redovno ide predsednici nego premijeru Hrvatske. Da li podjednako dele i Vučićevu naklonost da im svojim nacionalističkim i neodgovornim izjavama daje priliku da mu odgovore pa da tako profitiraju na domaćem terenu, takođe, ne može se sa izvesnošću znati. Čini se da Plenković ima veću “podršku” od Vučića nego što je “uživa” Grabar  Kitarović. Ali, to su samo subjektivni utisci i politička spekulacija.