Spolja će verovatno to tako i izgledati. Ali, isto tako, oni koji ga lično poznaju, ne bi isključili mogućnost da će samo da se prepusti, da će “izaći” iz priče, uz naravno neki prividno duboko dramatičan rasplet po njega lično.

 Spolja će verovatno to tako i izgledati. Ali, isto tako, oni koji ga lično poznaju, ne bi isključili mogućnost da će samo da se prepusti, da će “izaći” iz priče, uz naravno neki prividno duboko dramatičan rasplet po njega lično.

Kako smo došli do “izlaska iz priče” kada je koliko prošlog decembra izgledalo da Vučićeva “igra prestola” nema premca i da on nepogrešivo upravlja svim likovima od Nikolića do Belog i da je opozicija u krhotinama sa kojima ni Đilas ne može mnogo toga da uradi?

Došli smo zahvaljujući preklapanju tri ravni. Prva je međunarodna i na njoj je Vučić najviše izgubio iz razloga koje nije lako protumačiti. Baratali smo izgleda sa više pogrešnih procena. Jedna je precenjivanje moći Evropske unije. Pred takozvanim Zapadnim Balkanom izgleda da više uopšte ne stoji ponuda evrointegracija, već je jedino što je na stolu NATO. Pogledajmo uostalom kako dobro ide Ramuš Haradinaj sa drakonskim carinama na robu iz Srbije bez deklaracije Republike Kosovo i sa drskim ponašanjem prema Federiki Mogerini. Možda će Haradinaj u budućnost biti kažnjen, ali sada izgleda kao da je Briselu isporučio olakšanje za izostanak potvrde vizne liberalizacije EU sa Kosovom. I naša premijerka Ana Brnabić kao da se trudi po uzoru na Haradinaja, da pruži razlog za neučlanjivanje Srbije i sporo otvaranje poglavlja u pregovorima. Jer, zašto bi inače izjavljivala usred Brisela, da ukoliko bi Unija sada i ponudila članstvo - Srbija još nije spremna.

Pogrešna procena je i precenjivanje moći evropskih političara – oni su usled migrantske krize i krize zbog izlaska Velike Britanije iz EU, upali odreda u probleme “kod kuće”. Ta garnitura sa Angelom Merkel na čelu je odlazeća, i verovatno u velikom padu na prolećnim izborima za Evropski parlament. Nade da će političku snagu te odlazeće garniture osvežiti pristup mladog francuskog predsednika Emanuela Makrona propale su u nekoliko nedelja zahvaljujući protestu “žutih prsluka”. I sve to je pomoglo i jačanju opozicije u Srbiji.

I tu smo došli u drugu ravan, gde je Vučić na gubitku. Nije prvi put da on ima proteste na ulicama – imao ih je i 2016. kada ih je organizovala Patkica, odnosno Inicijativa NDB, i 2017. posle predsedničkih izbora, kada ih je vodila anonimna Fejsbuk grupa Protest protiv diktature sa sličnim grupama. I ti protesti imali su “vrhove” - pojedine dane kada su bili masovni, i ponekog opozicionog političara koji je učestvovao i šetao u protestnoj koloni kao građanin. Ali, ti se protesti mnogo razlikuju od sadašnjeg. Njihovi povodi – noćno i nezakonito rušenje u Savamali (2016) i predsednički izbori (2017) - nisu bili dovoljno opšti. Njihovi zahtevi takođe – te ostavka načelnika komunalne policije, te veća plata zdravstvenim radnicima, te svašta nešto, sem najvažnijeg - promena vlasti.

Ali, sva iskustva tih okupljanja ugrađena su u sadašnje demonstracije. Ugrađeno je to da nema oznake stranaka i lidera u pozivima i saopštenjima, niti partijskih zastava i simbola na okupljanjima. Ide se na najširu moguću platformu sa narodom i građanima, kao ikonama protesta, dok su političari gotovo nevidljivi. Ono što su bili bagerista Džo ili Bogoljub Arsenijević Maki recimo u Petooktobarskim demonstracijama, sada je recio Milan Jovanović, penzionisani policajac iz Vrčina...

I glavno što ova okupljanja imaju, a prethodna nisu, jeste čvrsto naslanjanje na političku mitologiju građanskih protesta 96/97. budući da je Savez za Srbiju praktično koalicija DS i njenih izdanaka i Dveri. Ta mitologija je toliko prisutna da se među pojedinim šetačima očekuju i isti detalji – da baka Olga izađe na balkon u nekadašnjoj ulici Ive Lole Ribara i kao nekad pozdravi šetače, iako je to fizički nemoguće. Ili da Đilas ponese karton jaja sa svoje farme organskih jaja u istočnoj Srbiji i prvi hitne jedno na zgradu RTS-a, recimo, kao onda što su demostranti zasuli jajima zgrade RTS-a i Politike.

I u toj mitologiji svi su pametni, nemate nikog iz te političke ekipe koja je 90-tih vodila proteste koji vam neće reći kako ovi sada “pojma nemaju”, kako tek uče da prepoznaju spontane detalje koji se dalje šire kroz narod i slično...

Sad šta se u 2019. očekuje od protesta? Tiho, Vučić je već učinio neke ustupke ako ih je učinio. Moguće je da ih i ljudi iz establišmenta sami čine, predviđajući da dolaze drugačija politička vremena. I to su pre svega ustupci u debatnim emisijama na RTS-u – čini se da ovoliko opozicionih čelnika nije gostovalo na Javnom servisu ni u završnicama izbornih kampanja. Međutim, to što je Zoran Lutovac demonstrativno napustio jednu od takvih emisija, predstavlja znak da to više nije dovoljno. Ima i ozbiljnih posmatrača scene koji smatraju da je Đilasu, Lutovcu i drugima iz opozicije, RTS pogrešna meta, da je prava propagadna tvrđava vlasti TV Pink. Međutim, greše – Radio televiziji Srbije će se verovati kad bude javila da se vlast promenila, a ne Pinku. Naravno, ukoliko i kada se to desi.

Politička snaga protesta umnogome će zavisiti od smirenosti Vučića i njegovih. A oni su dosad reagovali vrlo nervozno – policijska procena broja okupljenih koju je izgovorio ministar Nebojša Stefanović, najbolji je dokaz za to.

I tu dolazimo na treću, presudnu ravan. A to su odnosi unutar samog najužeg vrha Vučićeve vlasti, ali i situacije i raspoloženja po dubini Srpske napredne stranke. Da bi protesti opozicije uspešno vodili događajima u kojima bi Vučić sišao sa vlasti – potrebne su dve povezane stvari. Prva, da on izgubi kontrolu unutar svog najužeg partijskog i saradničkog kruga, i druga, da neko odatle promeni stranu javno. Ne mora baš da se pridruži protestima, ali da podnese ostavku i progovori o svom nezadovoljstvu. Mnogi misle da će Vučić raspisivanjem izbora na proleće pokušati da spreči kolebanje u sopstvenim redovima i da razbije opoziciju dok još može. Ali, gube iz vida da ovoga puta ne odlučuje samo on, odnosno procena se ne tiče samo šta SNS i on mogu i uz čiju međunarodnu podršku. Prvi put na tu odluku utiče i opozicija kako brojnošću na ulici, tako i upornošću da tu brojnost, a ne rejting ili izbore, drži u središtu pažnje. I zato će 2019. biti politički prelomna za Srbiju kao nijedna od 2012.