U svakom društvu, postoje teme koje se radije preskaču. Određena pitanja koja otvara isključivo manjina uz rizik anatemisanja zbog razbijanja dominantnog diskursa. U Srbiji jedno od takvih pitanja, bez sumnje je, odnos Srbije i NATO. Iz tog razloga je vest (stručnoj javnosti poznata već neko vreme) da će se u oktobru naredne godine na teritoriji Srbije održati vojna vežba „Regeks 18“ i podigla toliko prašine u domaćoj javnosti. Čak je i ministar odbrane Aleksandar Vulin pokušao da amortizuje situaciju tvrdnjom da to u stvari i nije prva vojna vežba sa NATO koja se održava u Srbiji, već  „regionalna inicijativa“. Međutim, kako je u sezoni proleće- leto 2017 očigledno u modi otvaranje unutrašnjih dijaloga o značajnim državnim pitanjima, možda ne bi bilo loše da se povede „instutucionaliizovana“ diskusija o tome šta bi Srbija dobila ukoliko bi odlučila da se priključi NATO.

Kontra-argument uglavnom je dobro poznat i može se svesti na rečenicu: „oni su nas bombardovali“. S jedne strane, zaista niko ne može da ospori da je NATO intervencija pravno i moralno manjakava u brojnim aspektima. Međutim, koliko god tragično i traumatično iskustvo Srbije iz 1999. godine bilo, ovaj argument ipak pati od logičke nedoslednosti. NATO je vojni savez koji čini, od nedavnog prijema Crne Gore, ukupno 29 zemalja. Dakle NATO ne postoji kao entitet koji odluke donosi nezavisno od volje zemalja članica. Dakle, odluku o bombardovanju SR Jugoslavije nije doneo NATO, donele su je zemlje članice Severnoatlantskog saveza. Takođe, malo je poznato da je svaka od članica, u svakom trenutku tokom 78 dana bombardovanja mogla da okonča interveniciju. Ipak, nisu se čuli slični argumenti prilikom nedavne posete predsednika Aleksandra Vučića Vašingtonu. Integracije u Evropsku uniju nisu upitne za većinu stanovništva, iako je većina članica istovremeno i članica NATO i bila je to i 1999. godine. 

Uprkos logičkom deficitu navedenog argumenta, stav javnog mnjenja o članstvu Srbije u NATO je već godinama okamenjen. Prema poslednjem istraživanju Instituta za evropske poslove od marta ove godine članstvo Srbije u NATO podržava svega 11 odsto građana. Nasuprot njima stoji čak 84 odsto koji se izričito protive ulasku Srbije u ovaj vojni savez. I upravo ovi podaci daju odgovor na pitanje zbog čega se obim saradnje Srbije i NATO prikriva i minimaliizuje.

I dok se u Beogradu o kvalitetu saradnje sa NATO šapuće, u Briselu će vam otvoreno reći da je ta saradnja odlična. Srbija je još 2006. godine pozvana da pristupi programu „Partnerstvo za mir“, a od 2015. godine primenjuje se Individualni akcioni plan saradnje, tzv. IPAP sporazum. IPAP predstavlja najdublji oblik saradnje između NATO i zemlje koja ne želi da postane članica. Pritom je oblik saradnje modelovan u potpunost u skladu sa mogućnostima i potrebama same države. I iako su povremeno vojne vežbe najvidljiviji aspekt saradnje, IPAP pokriva mnogo više oblasti od isključivo vojnih. On se proteže na spoljnju i bezbednosnu politiku, ekonomske reforme, oblast naučne saradnje, sistem upravljanja krizama...Pritom se aktivnosti definisane IPAP-om u značajnoj meri podudaraju sa aktivnostima iz akcionih planova raznih pregovaračkih poglavlja sa EU, čime se ubrzava i proces evrointegracija.Ipak, šta bismo dobili ukoliko bismo odlučili da odemo korak dalje i postanemo članica? Vladimir Radulović, izvršni direktor Atlantskog saveta Srbije, iz glave nabraja listu benefita.

„U prvom redu to je član 5. Severnoatlantskog sporazuma. Pristupanjem NATO bi napad na nas sve ostale članice smatrale napadom na njih same. Postali bismo član najjačeg vojnog saveza na svetu. Zatim, članstvom bi se ubrzao proces osavremenjivanja i profesionalizacije našeg sektora odbrane“, navodi Radulović.

Korist bi se osetila, dodaje Radulović, i u ekonomiji. Prijem bi nam, smatra on, značajno otvorio tržište namenske industrije, a stabilnost koju članstvo implicira, bila bi snažna podsticajna poruka potencijalnim stranim investitorima.

„Članstvom bismo drastično podigli međunarodni ugled Srbije. Pritom, ubeđen sam, da bi prepolovili vreme neophodno da se postane član Evropske unije“, decidan je Radulović.

I stvarno, kada se pogleda lista članova NATO i EU nemoguće je ne povući izvesne paralele. Recimo, onu da su sve post-socijalističke zemlje članice EU, istovremeno i u NATO. A kada bismo se i mi odlučili na taj korak, on bi prema Radulovićevim rečima, trajao znatno kraće nego što se možda misli.

„Ukoliko bismo rešili da uđemo u NATO, moje mišljenje je da bismo postali članica za tri godine. Za tehnički deo posla bi nam bilo potrebno oko godinu dana. Znatno duže bi trajao proces ratifikacije našeg prijema u parlamentima zemalja članica. Za očekivati bi bilo da neke zemlje, poput Albanije ili Hrvatske, prolongiraju taj proces nekim uslovljavanjima, ali sam uveren da bi za tri godine Srbija mogla da postane članica NATO“ kaže Radulović.

Doduše, sve i da javno mnjene nije anti-nato obojeno u meri u kojoj jeste, hipotetički put Srbije ka Severnoatlanskom savezu bi zahtevao i promenu kosovskog statusa. Kako navodi Radulović, još od kiparske krize, NATO gleda sa podozrenjem na prijem zemalja koje nemaju jasno definisane granice.

„Pitanje Kosova u kontekstu prijema je dosta kompleksno. U NATO su i članice koje nisu priznale nezavisnost. Svakako da bi morao da bude pronađen model koji bi uredio ovo pitanje pre konačnog prijema“, kaže Radulović.

Realnost je da ubedljiva većina građana Srbija odbija i samu pomisao na članstvo u NATO. Takođe, izuzetno su retke i politčke partije koje dovode u pitanje doktrinu vojne neutralnosti utemeljene na jednoj rečenici iz skupštinske rezolucije. Ipak, u društvu koje pretenduje da se naziva demokratskim, nijedno pitanje ne sme da bude tabu. Svaka tema, pa i ona o članstvu Srbije u NATO, mora da bude otvorena u javnoj diskusiji.