Da li kampanju u Nikšiću jedan protiv drugog vode Milo Đukanović i Aleksandar Vučić, to je suštinsko pitanje lokalnih izbora u ovom gradu. Na površini je vidljiva bitka povodom koje se svi slažu. A to je da će rezultat u Nikšiću pokazati da li Đukanovićeva partija DPS nepovratno slabi nakon stotinak dana kohabitacije sa vladom nestranačkog premijera Zdravka Krivokapića, ili ne.

Na površini je vidljivo i da se od strane Đukanovića, ali i dela Vučićevog SNS-a i medija u Srbiji, borba vodi u stilu “devedesetih” sa osveženim pojmovima. Umesto projekta “Velika Srbija” Đukanović i njegove pristalice upotrebljavaju reči “srpski svet” i “mešanje u izbore”. U tom duhu je DPS podnela prijave zato što se, navodno, oko 954 glasača koji glasaju u Srbiji, nezakonito nalazi na lokalnom biračkom spisku u Nikšiću. Oko hiljadu glasača nije zanemarljiv broj, ne samo zbog odjeka ove priče kojom se uzvraća na tvrdnje prosrpske opozicije sa avgustovskih parlamentarnih izbora o “uvozu” albanskih glasača, nego i zbog realne snage. Jer, u Nikšiću se šest izbornih lista bori za oko 58.500 hiljada birača. Radi ohrabrivanja srpske bojkot opozicije valja podsetiti da su u Nikšiću na prethodnim izborima 2017. jedini učesnici bili DPS i Socijaldemokrate, ostali su bojkotovali.

^{Foto: SRBIN.info, CC BY 3.0, via Wikimedia Commons}

Uglavnom, Đukanović ironično primećuje da funkcioneri partija iz Srbije i RS „slučajno“ obilaze rodbinu baš u vreme kampanje, te da se najavljuje potvrda sloma njegove partije i “oslobođenje” iako se “ništa značajno neće desiti u životu građana”. Vučić pak u Beogradu uzvraća sa “čekajte, ne smeju da dođu tri-četiri čoveka koji imaju ugovor sa nekim da nešto rade, nama dolaze iz Izraela, Amerike, Rusije koji nam pomažu na različite načine pa nikom to ne predstavlja problem”.

Kao krunski dokaz mešanja uzima se i poseta članova Srpske liste sa Kosova Gorana Rakića i Igora Simića Nikšiću radi podrške prosrpskom Demokratskom frontu. Podgorička štampa na osnovu toga zaključuje da je Vučić apsolutno upregao sve moguće snage da “pobedi” u Nikšiću te da su Rakić i Simić dolazili da prenesu “najnoviji izum” Srpske napredne stranke, a to je grupni odlazak na glasanje. Na parlamentarnim izborima na Kosovu u februaru, podsetimo, Rakić je predvodio u Severnoj Mitrovici veliku grupu ljudi koji su se zajedno uputili na biračka mesta, što je bila glavna slika i poruka dana za glasanje.

Sa druge strane, čini se da se ispod te Nikšićke “bure u čaši vode” izvire užarena geopolitička lava. Već neko vreme, barem od pobede Aljbina Kurtija na Kosovu u jesen 2019. govori se o “dekriminalizaciji regiona” kao o nužnom uslovu da Evropska unija jače prigrli svoje neposredno susedstvo – Zapadni Balkan.

To se naziva “pozitivnim procesima u regionu” koji treba da dovedu do nove generacije balkanskih lidera, a započeti su odlaskom makedonskog premijera Nikole Gruevskog, koji se nakon gubitka vlasti 2017. nalazi u političkom azilu u Mađaraskoj. Deo “započetih procesa” je i ostavka Hašima Tačija 2020. i predaja Sudu za ratne zločine OVK. Prema tim tumačenjima “procesi” sustižu do Mila Đukanovića, moguće i albanskog premijera Edija Rame, ali i bugarskog Bojka Borisova.

^{Foto: NATO}

Gledano iz ugla tih “procesa”, aktulena afera u Srbiji sa hapšenjem kriminalne grupe Veljka Belivuka i smenjivanjem nekoliko nižih policijskih funkcionera, Vučićeva su snažna poruka EU koliko je on spreman da u njima učestvuje, ali pod određenim uslovima. Pojedini bitni detalji u aferi “Belivuk” imaju logiku jedino ako se gledaju u tom kontekstu, kao poruka rešenosti da se moć crnogorskih klanova suzbije. Na primer, to da je i hapšenje Veljka Belivuka usledilo nakon njegovog boravka u Crnoj Gori, gde se navodno susreo sa vođom Kavačkog kriminalnog klana Radojem Zvicerom, te Vučićeva konferencije za novinare strave i užasa na kojoj su pokazane slike unakaženog leša. Beogradska opoziciona javnost komentarisala je to kao namernu asocijaciju na TV seriju “Narkos” i u njoj prikazane obračune južnoameričkih kartela.

Samu završnicu kampanje za Nikšić Vučić je “dočekao” u zvaničnoj radnoj poseti Ujedinjenim Arapskim Emiratima i Bahreinu, nimalo slučajno. Ako se veza sa Nikšićem ne može uspostaviti, vrlo je pak jasna sa Kosovom. Jer, kako piše izraelska štampa, dan posle izbora u Nikšiću, u ponedeljak Kosovo će uz zvaničnu ceremoniju otvoriti ambasadu u Jerusalimu. Biće to treća ambasada pošto su otvorene ambasade SAD i Gvatemale, nakon što je bivši predsednik SAD Donald Tramp 2017. proglasio čitav Jerusalim kao izraelski, a čemu se protivi EU. Treba li podsećati da je to otvaranje posledica izjava potpisanih u Beloj kući 5. septembra 2020. od strane Vučića, premijera Avdulaha Hotija i Trampa. I da su nekoliko nedelja pre toga Izrael i Ujedinjeni Arapski Emirati uspostavili diplomatske odnose, a da je sedam dana posle toga Bahrein objavio da priznaje Izrael.

Sve ovo je nivo priče zbog koga se se spolja ne može tvrditi da li su Vučić i Đukanović nepovratno ušli u sukob, a da će Nikšić pokazati ko izlazi kao pobednik. Ne može se naime, isključiti da je na delu “inteligentna smena vlasti”, odnosno prikriven način da se u Crnoj Gori, članici NATO saveza, na doličan način razvlasti Milo Đukanović, i ustoliči uticaj jedinog ko mu na Balkanu može garantovati koliko toliko mirnu penziju.

Za to bi bilo potrebno da i građani Crne Gore poveruju da poredak koji simbolizuje Đukanović makar delimično “odlazi” sa scene, čemu bi bila namenjena afera “Belivuk”. Uostalom i premijer Zdravko Krivokapić je, na Đukanovićevu zapitanost zašto je pola Vlade bilo na sahrani “otvorenog crnogorskog neprijatelja vladike Atanasija“ odgovorio da je došlo vreme da zvaničnici CG “idu na sahrane vrhunskih intelektualaca a ne vođa narko kartela”. Videćemo uskoro u šta veruje Nikšić.