#Sportska

U prvom poluvremenu više na rivalovoj polovini terena, jer očekivano veći posed lopte u klinču sa ofanzivno limitiranim i kontraški orjentisanim timom iz Jerevana nije doneo dovoljno šansi, čak ni pravih završnih pasova. I ne samo to, protok lopte nije bio dovoljno brz, niti osmišljen kao u vreme kada je dirigentska palica bila u rukama maestra Marka Marina.Veliko je pitanje je kako bi se stvari razvijale da majstorija Aleksandra Kataija i zrnce sreće, neki trenutak pre predaha, nisu stišali Zvezdinu nervozu zbog jalovih pokušaja da se probije blok pred mrežom Nikole Čupića. Iako su svi njeni vezisti u formaciji 4-5-1 imali puno više kreativnih nego razgraditeljskih zaduženja, obzirom da je stručni štab izabrao sastav bez klasičnog zadnjeg veznog u startnoj postavi. Katai je lenjo čekao trenutak da bljesne, Gelor Kanga opet lutao između trenerovih ideja i ličnih zamisli (istina, uz manje siljenja nego protiv Omonije), Ivanić se neretko previše razmišljao ili premalo nudio/borio u važnim momentima... bekovi bili nedovoljno prisutni u gornjem delu igrališta. Jeste Katai pogotkom najavio trijumf, a Ivanić ga namestio kasnijom asistencijom Dijegu Falćineliju, ali su italijanski špic (konstantnim razvlačenjem i iznurivanjem odbrane rivala) i pre svega mladi Veljko Nikolić (pametnim kretanjem i držanjem lopte u oba pravca) predugo sami vukli kola.

^{Ararat - Crvena zvezda/Foto: PrintscreenFoto: Printscreen (Crvena Zvezda)}

U nastavku je pak škripalo u defanzivi, mada ju je trener Dejan Stanković pokušao zategnuti ulascima mladih Njegoša Petrovića i Željka Gavrića. Posle dupliranja vođstva Zvezdini igrači su se toliko (linijski) udaljili jedni od drugih i krenuli da gube „bubamaru“ ili duele da bi ih se neki kvalitetniji rival nakažnjavao kao radar bahatih vozača na otvorenom putu. Takva taktička raspojasanost i nonšalancija bili bi zicer za svakoga ko zna iole više fudbala od Ararata. I biće ako trener-početnik sa klupe našeg šampiona ne ispravi brojne krive Drine u igri svog tima, za šta on sam (po prirodi posla) ima najveću odgovornost. U suprotnom će euforična radost generalnog direktora kluba Zvezdana Terzića posle žreba i javno obećana borba za proleće u LE ostati mrtvo slovo na papiru ili „loženje“ navijača na prazno. A češki Slovan, belgijski Gent i nemački Hofenhajm ogoliti sve te slabosti i mane jedinog srpskog predstavnika u manje jakom i manje isplativom UEFA takmičenju.

Ispred čijih vrata su ostali prvo TSC, a onda i Vojvodina i Partizan. Prvi herojski, drugi hrabro, a poslednji onako kako je jedino bilo logično kada čak i najplaćeniji starosedeoci igraju daleko ispod stare forme, neki drugi nikada nisu ni bili nivo crno-belih, a uprava puca praznim ćorcima u borbi za nužna pojačanja i grozničavo gleda kako da „utopi“ Umara Sadika i (li) Filipa Stevanovića, kada nema „hleba“ od grupne faze Lige Evrope. Tamo gde će ga ubuduće biti samo ako, kao prvak ispadne iz kvalifikacija za Ligu šampiona, jer je slabo kotirano prvenstvo Srbije spalo na niže grane - trećerazrednu Konferencijsku ligu koja kreće sledeće godine.