Uživajući u privilegiji vlasti da bira svoje glavne protivnike, predsednik SNS mora da se odluči šta više želi - da ubedljivo pobedi Đilasa, od koga je jednom u prethodnom političkom životu već izgubio Beograd. Ili pak, da ubedljivo pobedi u Beogradu, ali bez Đilasa kao rivala.
Prva opcija nosi određen rizik iz više razloga. Prvo, jaka opozicija u Srbiji ne postoji bez indirektne pomoći vlasti. Vučić to najbolje zna jer mu je Đilas pomagao da napravi SNS. Ali, problem sa tim je sledeći: iako ne može da nastane nezavisno od vlasti, u povoljnom momentu, jaka opozicija joj može okrenuti leđa. Uostalom, to je Boris Tadić uradio Vojislavu Koštunici bez koga ne bi preuzeo DS 2004, pa je to Tadiću 2012. uradio Vučić - toliko najavljivana velika koalicija SNS i DS nije se desila.
Drugo, Vučić najbolje uči na tuđim greškama. Mnoge Tadićeve nije ponovio, a nije ponovio ni grešku Tomislava Nikolića da predsednik bude taj koji izlazi sa nekom platformom za Kosovo. Iako je u prvom trenutku izgledalo kao iznuđen potez da počinje predsednički mandat pričom o otvaranju unutrašnjeg dijaloga o Kosovu, Vučić je uspeo da poentira. Jer, nema ozbiljnog diplomate u Briselu koji neće pitati da li je Vučićeva prava namera sa tim dijalogom da odloži zahteve EU oko Kosova. I nema ozbiljnog diplomate koji je sasvim uveren da unutrašnji dijalog nije alibi Vučiću da odgovori Briselu da on eto hoće da ispuni uslove, ali ne može, jer je većina u Srbiji protiv toga.
Ali, kada je o beogradskim izborima reč, tu Vučić mora da uči na sopstvenim greškama i videćemo kako će to da mu ide. Bio mu Đilas glavni rival ili ne, ti izbori će pokazati da li postoji nova opozicija i koliko je jaka. I to ne toliko zbog građana i birača, već zbog samog SNS.
Ukoliko se pokaže da postoji rastuća politička snaga, politički baroni među naprednjacima, koji nisu tako vidljivi kao što su to bili tadićevci, ali nisu ni manje jaki, počeće da je koriste u međusobnim obračunima. Podsetimo se, sveopštem medijsko-poslovno ratu frakcija DS Vučić duguje takav uspon.
Ako neki iz vrha SNS javno ili tajno pređu na stranu opozicije dajući pare i informacije, vlast se može raspasti kao kula od karata. Zato, a ne stoga što psihički ne može da podnese da neko ima petinu ili 20 odsto mandata, Vučić mora da drži opoziciju prikovanu za cenzus. I to na taj način, da ispod cenzusa ne padnu Dragan Šutanovac, Čedomir Jovanović, itd, a da ga jedva pređe blok Saše Jankovića i Vuka Jeremića.
Cilj je da svi budu otrpilike isti - što i pokazuju nalazi istraživanja javnog mnjenja koji se objavljuju. I tome treba da pogoduje i svrstanje u dva bloka - u jednom nova opozicija odnosno slobodni građani Saše Jankovića i narodnjaci Vuka Jeremića, a u drugom Demokratska stranka sa Šutanovcem na čelu, moguće i sa Jovanovićem, Zoranom Živkovićem i još nekima...
Bilo bi to mazohističko odmeravanje između ličnosti (koliko toliko novih u politici kao što su i Janković i Jeremić) i partijske infrastrukture. Jer, u DS ali i šire, postoji uvrežen stav da izbore dobija partija - a partija su lokalni odbori, ljudi na terenu, kontrolori... To zasad Jeremić i Janković nemaju, a nemaju ni neku organizacionu sposobnost, što je pokazao broj ljudi koji su skupili na svom prvom mitingu 6. oktobra. Ali, kako Jeremić osniva Narodnu stranku umerene desnice (iako je smeštaju u centar) možda za novu opoziciju infrastruktura neće biti tako nerešiv problem.
