Na sličan način javljalo se i da će Vučić kandidovati Nikolića za drugi predsednički mandat, što se u foto finišu rapsisivanja tih izbora pokazalo potpuno pogrešnim. Zašto sada postoji politička verovatnoća da ćemo u februaru ili početkom marta birati novi parlament? Zato što je glavni junak Skupštine postao Boško Obradović.

 

Lider Dveri uspeo je da se politički “venča” sa Majom Gojković porazivši čak i Vojislava Šešelja kome za rukom nije pošlo nešto slično lupajući u klupe Federiki Mogerini, kada se na proleće obratila srpskom parlamentu. Obradović je po broju peformansa potukao i “ekspertsku varijantu” Saše Radulovića koji je radikalni naslednik G17 Mlađana Dinkića.

 

Sa takvim “parom” Obradović – Gojković voditi pregovore sa EU i otvarati poglavlja sa odgovarajućim ritmom zatvaranja do 2021. kako bi 2023. sve bilo završeno, poduhvat je visokog rizika. Jer, teško je da bi takav parlament legitimno potvrdio bilo kakvu vrstu sporazuma sa Kosovom, ili bilo kakav jači politički zaokret. Uostalom, u toj Skupštini ne sede oni koji su u medijima označeni kao glavni protivnici vlasti – Vuk Jeremić i Saša Janković. I paradoks je, da im upravo to daje širi manevarski prostor jer nema testa na dnevnoj bazi – šta bi uradili, a šta ne bi zajedno sa Obradovićevim Dverima, pa i sa samim Vučićevim naprednjacima. To Jankoviću i Jeremiću omogućava da šire krug svojih pristalica – koji mogu onda slobodno da zamišljaju kako bi lideri koje podržavaju uradili baš to, što se njima u tom trenutku sviđa.

 

Šta političko iskustvo govori Vučiću? Još od ranih 90-tih glavna politička platforma radikala čiji je generalni sekretar bio bili su Skupština Srbije i mali lokalni mediji. Ovo drugo je prethodnica Interneta i društvenih mreža. Radikali nikada nisu pravili uporne i duge serije mitinga i protesta po ulicama, za razliku od recimo SPO i DS. Jesu išli po terenu, ali po zatvorenim tribinama i da pričaju na lokalnim radio stanicama. A glavna odskočna medijska daska bila im je Skupština – prvi su izmislili ovo što sada Dverjani i ostali rade.

 

Ti uglavnom veštački razrađeni incidenti na spontane povode, vrlo su se razlikovali od pokušaja DS da imitira opstrukciju iz engleskog parlamenta. I u javnom mnjenju su se mnogo jače “primali” koliko god u negativnom kontekstu.

I na osnovu tog iskustva, Vučić zna da bi za Jankovića i Jeremića ulazak u parlament bio mač sa dve oštrice – tu bi morali da pokažu da li su uopšte u stanju da iskoriste nastupe u Skupštini za rast popularnosti. Sa jedne strane, institucionalni okvir kakav ima poslanička grupa, finansiranje iz budžeta, pristup medijima – sve su to prednosti parlamentarne stranke koje je nemoguće ignorisati.

 

Sa druge, to njih smešta u politički establišment i oduzima im, makar deo, oreola boraca protiv totalitarne vlasti. Oštrica kritike da je Vučićeva vlast nedemokratska i da on kontroliše sav politički proces bila bi slomljena. I uz to, omogućila bi uvlačenje u igru podele između patriotske i građanske Srbije kojom se javno mnjenje prevashodno bavi još od početka raspada Jugoslavije. Ali, niko kao Vučić dosad nije na površinu izvukao međusobnu mračnu fascinaciju koju jedni prema drugima gaje pripadnici prve i druge Srbije i za koju ne priznaju da postoji, makar je ponekad bila potpuno očigledna, kao recimo u jednom TV duelu Nikolića sa nekadašnjem predsednicom Jukoma.

 

U parlamentu sa Jankovićem i Jeremićem, Vučić bi mogao da to isteruje do besvesti, insistirajući na tome ko je iskreno za evrointegracije, a ko neiskreno, ko je lažni patriota, a ko ništa od toga. Sad, da li bi Janković i Jeremić našli slabu tačku da ga uzgroze, pitanje je, mada nema mnogo dileme da je ta slaba tačka sam SNS.

 

Ukoliko bi recimo, neko iz vrha naprednjaka, a svi se klade na Zoranu Mihajlović, prešla na stranu opozicije, uzima se da bi to, u datom momentu, bio vrlo ozbiljan potres. Ali, i ta procena je razlog više za nove parlamentarne izbore – ništa kao izlazak na birališta ne drži SNS mobilnom i složnom, budući da se očekuje restart u podeli funkcija i onoga što uz to ide. A da bi parlamentarna lista ojačala naprednjake na izborima u Beogradu, suvišno je i pominjati, kao i to da bi isto tako umirila apetite onih čelnika SNS koji pretenduju na gradonačelničku poziciju u toj meri da se tu može naći i neka kandidatkinja sa liste “od 650 javnih ličnosti” koje su podržale Vučića na predsedničkim izborima.