Širi ugao - Ana Otašević

Džo Bajden želi da okonča američke „ratove bez kraja“ na Bliskom istoku koji im više nije strateški važan. Nakon Avganistana, SAD planiraju da povuku vojsku iz Iraka, koji su okupirale 2003. godine.

Ovu ideju je američki predsednik je nagovestio iračkom premijeru Mustafi al-Kadimiju na sastanku u Beloj kući 26. jula. Ideja nije nova. Barak Obama je u potpunosti povukao trupe 2011. godine, ali je tri godine kasnije odlučio da ih vrati, nakon neuspeha iračkih snaga u borbama protiv Daeša (organizacije koja sebe naziva Islamska država) na severu zemlje. Irak je proglasio pobedu nad Daešom 2017. godine i prisustvo američkih trupa na iračkom tlu je postalo još manje prihvatljivo iračkim političarima, naročito nakon ubistva iranskog generala Kasima Sulejmanija i iračkog političara i vojnog lica iz redova šiita, Abu Mahdi al-Muhandisa, u napadu američkih bespilotnih letelica u Bagradu početkom 2020. godine. 

Napadi na američke objekte u Iraku su od tada učestali i pripisuju se najčešće šiitskim milicijama bliskim Teheranu. Prema podacima američke vojske od aprila je bilo najmanje pet napada na američko osoblje u Iraku. Donald Tramp je 2018. godine odlučio da zadrži trupe u ovoj zemlji, zbog mogućih operacija u Siriji. Američki vojnici u Iraku su se od tada uglavnom bavili obaveštajnim delatnostima, upravljali dronovima i ispaljivali rakete iz američkih vojnih i vazdušnih baza. Bajden, koji je bio Obamin zamenik, nastavio je politiku povlačenja iz Iraka, koja podrazumeva uklanjanje američkih raketnih postrojenja, povlačenje nosača aviona koji krstare regionom od 2001. godine i smanjenje broja bombardera B-52. U Iraku je ostalo oko 2 500 američkih vojnika, a na proleće 2021. godine je dogovoreno da više ne učestvuju u borbenim dejstvima, već da obučavaju i savetuju iračke trupe. To ne znači da su odustali od vadušnih udara na snage u regionu koje podržava Iran; poslednji je bio krajem juna na iračko-sirijskoj granici, a predstavnici američke vojske su tvrdili da je to bio odgovor na napade dronovima na američke ciljeve.

Bajden, međutim, nije rekao kada će da povuče trupe. Njegova poruka sa sastanka sa iračkim premijerom imala je drugi cilj, da pošalje signal dobre volje Iranu, koji Vašington pokušava da vrati u pregovore o iranskom nuklearnom naoružanju. Sporazum koji je sa Iranom postigao Barak Obama 2015. godine, uz evropske saveznike i Rusiju, tri godine kasnije je raskinuo Tramp, a Bajden sada želi da ga obnovi. SAD pokušavaju da kombinacijom sankcija i diplomatije primoraju vlasti u Teheranu da sednu za pregovarački sto, dok iranski zvaničnici poručuju Vašingtonu da neće biti dogovora o nuklearnom naoružanju dok ne povuku sankcije.

Razlog za izlazak iz „beskrajnih ratova“ na Bliskom istoku je njihova cena. Za dvadeset godina SAD su potrošile 6 400 milijardi dolara na njihovo finansiranje,  u njima je poginulo 7 000 američkih vojnika,  a više od 50 000 je ranjeno. Čak 19 miliona Amerikanaca su bivši borci – jedan od sedam punoletnih Amerikanca je ratni veteran.

Ova odluka o povlačenju je u duhu strateške politike SAD da težište svojih vojnih i diplomatskih napora prebaci sa Bliskog istoka na Pacifik i Kinu. Azija i Pacifički ocean su u žiži američkog interesovanja od 2010. godine, kada su predstavnici američke administracije zaključili da je potrebno stati na put daljem jačanju Kine ako žele da SAD i dalje budu vodeća svetska sila. Hilari Klinton, Obamin državni sekretar, govorila je 2011. godine o ovom regionu u kome živi gotovo polovina svetske populacije kao o jednom od pokretača globalne politike i ekonomije.

^{Američka patrola u Avganistanu/foto: DVIDSHUB, CC BY 2.0, via Wikimedia Commons}

U duhu ove strategije je i odluka o povlačenju iz Avganistana do kraja avgusta. Amerikanci se povlače iz ove zemlje nakon 20 godina i hiljadu milijardi dolara koje su potrošili u ovoj zemlji na vojsku i podršku vladama koje su postavljali, a da nisu uspeli da poraze Talibane koji samo čekaju da poslednje američke trupe napuste teritoriju pa da uđu u gradove. Avganistanska vlada je vojnu strategiju usmerila na odbranu gradova i strateških područja, ali Talibani tvrde da kontrolišu 85 odsto teritorije i opšte je uverenje da će vlada pasti čim Amerikanci odu.

Kina i Talibani

To će dovesti do promena snaga u regionu. Većina suseda Avganistana, uključujući i Kinu, koja sa Avganistanom ima granicu na Himalajima, dugu samo 76 kilometara, zadovoljna je zbog odlaska američkih trupa, ali se u isto vreme plaši političke nestabilnosti i bezbednosnih rizika koji će uslediti. Peking strahuje da bi Avganistan mogao da se pretvori u bazu za Ujgure, muslimanski narod iz zapadne provincije Sinđang, gde Kina pokušava da ih kontroliše koristeći silu.

Diplomatski teren za promenu vlasti u Avganistanu se uveliko priprema i čitav region je uključen. Zemlje koje se graniče sa Avganistanom žele da smanje mogućnost da se dolazak Talibana za njih pretvori u bezbednosnu pretnju. Šangajska organizacija za saradnju, evroazijska politička, ekonomska i bezbednosna organizacija koja obuhvata šezdeset odsto teritorije Evroazije, čiji članovi su Kina, Rusija, Indija i Pakistan kao i Kazahstan, Tadžikistan, Kirgistan i Uzbegistan, a posmatrači Avganistan, Iran, Belorusija i Mongolija, sastala se sredinom jula sa ciljem da razmotri bezbednosnu situaciju u Avganistanu.

Vakum koji ostavljaju američke trupe bi mogla da ispuni Kina. Kineski ministar spoljnih poslova Vang Ji, srdačno je dočekala krajem jula delegaciju Talibana. Ji je povlačenje američkih trupa iz ove zemlje nazvao „neuspehom američke politike prema Avganistanu“, a Talibane je nazvao „važnom vojnom i političkom snagom".

Kina ima razloge da održava dobre odnose sa Talibanima zbog ekonomskih interesa u Avganistanu. Ova zemlja se nalazi na važnom trgovačkom putu i Kina bi htela da bude deo njene strategije „Pojas i put“, da tamo izgradi autoput i poveže je sa mrežom puteva koje je izgradila u Aziji i tako još više osnaži trgovinske veze sa regionom. Avganistan je zanimljiv i zbog prirodnih resursa koje poseduje, mineralnih rezervi koje privlače kineske investicije, kao i retkih ruda u njenim planinama.

Amerikanci u „ruskom dvorištu“

I Rusija vidi mogućnost da poveća svoj uticaj u regionu. Sa neodobravanjem gleda na pokušaje američke diplomatije da vojne baze prebaci u bivše sovjetske republike koje se graniče sa Avganistanom. Američki vojni stratezi žele da nakon povlačenja iz Avganistana zadrže vojsku u susednim zemljama, zbog čega se državni sekretar Antoni Blinken sastao sa predstavnicima Tadžikistana i Uzbekistana u Stejt departmentu početkom jula. Obe zemlje se graniče sa Avganistanom i omogućile bi američkoj vojsci brži pristup od trupa koje se nalaze u Persijskom zalivu. Nakon napada na SAD 11. septembra 2001, američka vojska je koristila dve baze za operacije u Avganistanu, u Uzbekistanu i Kirgistanu. Obe su kasnije zatvorene zbog nestabilne političke situacije u ovim zemljama i pritiska Kremlja. Rusija vidi Centralnu Aziju kao svoju zonu uticaja i ne želi SAD u svom „dvorištu“. Izgledi da SAD postignu sporazum sa jednom od šest bivših sovjetskih republika u Centralnoj Aziji nisu veliki. U ekonomskom i vojnom smislu ove zemlje zavise od Rusije i delimično od Kine. Bivše sovjetske republike ne bi mogle da odluče o američkim bazama na svom tlu bez prećutnog odobrenja Moskve, a do toga je malo verovatno da će da dođe, jer odnosi Vašingtona i Moskve nisu bili tako loši još od kraja Hladnog rata. Centralna Azija nije prioritet SAD, potrebna joj je za kratkoročne interese, a zemlje koje obuhvata ne žele da uđu u sukob sa Rusijom i Kinom.