Na neki način, Srbi i Britanci u isto vreme na velika vrata ulaze u istoriju novovekovnog Balkana. Početkom 19. veka otpočinje obnova srpske državnosti na prostoru današnje Srbije i Srbi više nisu bili narod bez svoje kuće kao što je bio slučaj nekoliko vekova. U isto vreme počinje ubrzano jačanje prisustva i uticaja Britanije u našem delu Evrope. Ubrzo se uspostavljaju i diplomatske veze između Beograda i Londona.

To ne znači da su posle toga stvari uvek bile ružičaste. Nema sumnje da su Srbija i Britanija često bile u koliziji interesa. Doduše, ne toliko direktno koliko indirektno. Suparništvo među velikim silama stvaralo je takav geopolitički kontekst da London, najčešće, nije bio na strani srpskih pretenzija. No, to ne znači da Srbi i Britanci neretko nisu bili saveznici kao tokom oba svetska rata, odnosno da bez obzira na pomenuti širi geopolitički sklop, čak i kada je on bio u prvom planu, relevantni faktori u Britaniji nisu imali pozitivan stav prema Srbima. Dovoljno je setiti se stavova Gledstona (1809-1898) u doba kulminacije „Velike istočne krize“. Da sada ne govorim o pozitivnim civilizacijskim talasima koji su iz Britanije permanentno zapljuskivali Srbiju.

U politici stvari nisu crno-bele, i pogrešno ih je tako tumačiti. U skladu sa tim i srpsko-britanski odnosi su prolazili kroz razne faze, sa promenljivim tonovima. Pri tome sada govorim o „klasičnoj“ geopolitičkoj dimenziji. Ako se u obzir uzme i društvena – od sfere kulture, ekonomije pa do činjenice da je Britanija bila inspiracija ili dom za brojne velike Srbe – onda su stvari još mnogo kompleksnije. I to sa preovlađujućim pozitivnim strujanjima. Sada nemamo prostora da sve to dublje analiziramo, ali bez obzira na to slobodan sam da kažem da su Srbi i Britanci umnogome bili i ostali upućeni jedni na druge. Britanija je velika sila i Srbija je za nju samo jedan element u složenom mozaiku međunarodnih relacija, sa naše strane njen značaj je veći, ali kako god bilo, uzajamnost je postojala i do danas postoji.

Sa izlaskom Britanije iz EU, i njenom nesumnjivom namerom da i u novim okolnostima, možda i sa većom posvećenošću nego što je to činila kao članica Unije, igra značajnu ulogu u našem regionu – otvara se još veći prostor za međusobnu saradnju. A iskustvo nas uči da je to za nas dobro. Srbija, samo ako ume racionalno da se postavi, najbolje prolazi kada se nalazi u orbiti interesovanja niza relevantnih sila. Loše je kada smo prepušteni samo jednoj koja god to bila, i tu je Britanija, sa svojom tradicionalnom sklonošću višekomponentnim međunarodnim kombinacijama i balansiranju, za nas vrlo bitan činilac.

Čak i kada se u mnogo čemu ne slažemo, njen pristup i zainteresovanost za naš region podižu nam težinu i samim time kapacitet da štitimo svoje legitimne nacionalne interese. To, kao i važne personalne spone među našim zemljama na šta treba da nas podseti divna priča o srpskim „Herioterima“, za nas imaju veliki značaj. Samo ga, nažalost, prečesto na adekvatan način ne shvatamo. Vreme je da to menjamo i, pragmatično, bez iluzija ali i predrasuda, uložimo ozbiljnije napore u razvoj srpsko-britanskih spona. To je korisno za Srbiju ali i Britaniju, koja je, uveren sam, takođe zainteresovana za produbljivanje međusobnih odnosa. London je bio i ostao jedan od ključnih orijentira za nas i naše okruženje, a Srbija je centralni faktor na Balkanu. Pametnom dosta!