Na prvom mestu dokument od 30-tak zahteva upućenih Vučiću za fer izbore, gde su potpis stavili i drugi koji nisu u Savezu. Na drugom verovatno i budući proglas, koji se još dogovara.
Proglas, jer će biti pročitan na demonstracijama u gradovima Srbije, iako se ne zove tako, već „sporazum sa narodom“, mada ga zovu i „ugovorom sa narodom“. A to je isti naziv koji je koristila grupa oko Mlađana Dinkića, početkom 2000. za svoj tadašnji dokument.
Međutim, bitka da Trifunović svojim potpisom ne unese u Đilasov Savez i najtvrđe građansko jezgro srpske politike se nastavlja. I u toj borbi je sve dozvoljeno uprkos tome tome što birači koje Trifunović može da privuče, nisu toliko građanisti. Jer, kod Trifunovića bi pre mogli da podrže oni koji su na predsedničkim izborima 2017. glasali za trećeplasiranog - mladića Luku Maksimović. Maksimovićev izmišljeni lik Beli Preletačević nije se ustručavao da govori sve o svima. Trifunović radi to isto, s tom razlikom što za razliku od mladića iz Mladenovca ima i ozbiljnu glumačku karijeru, pa ne bi mogao tek tako da se odjavi iz političkog polja i pravi da se ništa nije desilo.
Međutim, kao da baš u tome vide svoju novu šansu, borci za političko nasleđe Saše Jankovića. To su ustvari borci za kontrolu nad osam odborničkih madanta u parlamentu Beograda, koje je po dogovoru sa Đilasom, posle beogradskih izbora 2018. godine dobio Janković. Predvodi ih u javnosti Zoran Vuletić, bivši lider odbora LDP na Zvezdari, a verovatno je da će mu se priključiti i Rade Veljanovski, koji je dosad istupao kao šef odborničke grupe. Vuletić je već najavio da izvorni „psž-ovci“ osnivaju novi pokret, kome valjda treba da pristupe svi, a Sergej da ostane sam.
A kada se osnuju, najverovatnije će ponašati slično kao LDP u parlamentu Srbije. To znači malo će se ponašati kao Đilasov Savez, a malo neće, nastojeći da prikažu da postoji nekakva opoziciona opcija i van tog Saveza. Kako Savez pristupa bojkotu skupština na svim nivoima, to znači da neće samo 11 odbornika Aleksandra Šapića davati legitimet vlasti zamenika gradonačelnika Gorana Vesića u Beogradu, već da će i budući izvorni „jankovićevci“ povremeno to činiti.
Svi logički problemi u objašnjavanju takve pozicije ostaće samo to – logički, bez političke suštine. Na primer, stranke koje su odbile deo „ugovora sa narodom“ poput DSS i DJB, kao i Inicijativa Ne da(vi)mo Beograd pravdaju to stavkom u kojoj se navodi „jedinstvena izborna lista“. Logično, šta će zajednička lista, ako će biti bojkot. Politički, pa zato što će se na taj način lakše garantovati i bojkot, to bi trebalo da smanji mogućnost da neko u minut do 12 dotrči u izbornu komisiju sa potpisima da preda listu. I najvažnije, ako se može šetati u istoj koloni na demonstracijama, šta smeta ista lista? Lakše je bilo isticati svoju posebnost dok demonstracije nisu krenule i pokazale se masovnijim i od Protesta protiv diktature 2017. i skupova Ne davimo Beograd 2016.
Sada se preveliko isticanje posebnosti jedino može doživeti kao sabotaža ili saradnja sa Vučićevom vlasti.
Od masovnosti je tu vlast teže pogodila podrška demonstracijama od strane javnih ličnosti i profesora pojedinih fakulteta. Ovde uopšte nije reč toliko o njihovom broju, kao ni u njihovim pismima i podršci na rečima. Već o tome, što je ispoljavanje te podrške došlo u vrlo nezgodno vreme za Vučića. Pokazalo je naime, da on nema podršku dela elite i društva pred ono što bi možda moglo vrlo brzo da se desi – potpisivanje sporazuma sa Prištinom. To naravno, ukoliko su tačne spekulacije, da sada kada je zatvoreno pitanje Makedonije, kada već sredinom feburara Skoplje zvanično dobija protokol o učlanjenju u NATO, sledi čin između Beograda i Prištine.
U slučaju vrlo brzog potpisivanja, već u feburaru, kako su to tokom jeseni najavljivali američki tink-tenk profesori, mora se pretpostaviti da je papir već spreman, detalji dogovoreni i da sledi prihvatanje. To jest, da dolazi medijska proizvodnja pristanka. U Srbiji bi to značilo da Vučić treba da taj pristanak i prihvatanje zadobije u situaciji pobune. Umesto nekog završnog unutrašnjeg kompromisa u dijalogu o Kosovu koji je otvorio nakon osvajanja predsedničkog mandata, Vučić ima sve suprotno od toga. Od postavke da ima najveću podršku u novijoj istoriji i da zato treba da „završi“ to sa Kosovom, Vučić je došao u tačku, kada sve što misli da završi može da eksplodira zbog unutrašnjeg otpora.
Uostalom, o tome svedoči i očit raskorak koji je izazvao još jedan novi lik na opozicionoj sceni Srbije – Marko Jakšić. Mladi naslednik, ne u formalnom smislu, partije ubijenog Olivera Ivanovića, usudio se da zakaže opozicioni protest u Severnoj Mitrovici i time iznenadio naprednjaka i Srpsku listu. Prvo je Jakšić objavio poziv na opozicioni skup, pa onda Marko Đurić u ime vlasti otišao na Kosovo. Đurić je uspeo da dodatno skrene pažnju na negativan način, a još negativniji je povod za okupljanje Srpske liste, budući da je to odluka albanskih odbornika Južne Mitrovica o ujedinjenju sa Severnom usvojena još 30. novembra. I da je Vlada u Prištini saopštila da je smatra nevažećom.
Više nego išta drugo, to je udarac Vučićevoj vlasti, jer je njegova Srpska napredna stranka ustrojena tako da je glavni „lepak“ koji je drži na okupu - profil predsednika. A glavni deo tog profila su pregovori o Kosovu koje je Vučić vodio u Briselu od 2014. do 2018. Ukoliko mu se na Kosovu ospori liderstvo, Vučić ne može spokojno i smireno da te pregovore privodi kraju, koliko god da u Severnoj Mitrovici na demonstracije izađe ljudi – 50, 10 ili manje.
