Prolog

Molim Svevišnjeg da mi oprosti zbog skarednog poređenja koje sledi. Čudu što ga učini Isusus na svadbi u Kani Galilejskoj, ravno je ovo naše vladino ovozemaljsko čudo. Naša vlast udeli „sektoru bezbednosti“ (jednokratno) deset hiljada dinara i tako im, počujte sada, poveća životni standard. Baš tako rekoše. A neka mi oprosti i sektor bezbednosti, i molim sektor da ovaj nikoldanjski ili novogodišnji poklon ne shvati kao mito, i ne daj bože, započne istragu.

Radnja

(Molim lektora da ne ispravlja sledeću rečenicu.) Zbog velikog broja našeg naroda koji misli da su od ovih na vlasti jedino gori oni u opoziciji, opozicijske partije onima na vlasti mogu da stave soli na rep. 

Da bi bilo drukčije potreban je neki drukčiji sklop političkih i socijalnih okolnosti, drukčiji u odnosu na ovaj koji nas sada pritiska sa svih strana. Imade četiri mogućnosti, više ili još više nemoguće.

Prvo, potrebno je da opozicija ili glavna stranka opozicije postane toliko drukčija da može da utiče na progledavanje naroda. Što će reći, stara je istina, da narod (pro)gleda svojim očima i počne da misli svojom glavom. Da se narod mane televizora i drugih medija (i medijuma, ali u značenju koji ovaj pojam ima u političkom spiritizmu). No da bi se ovo čudo dogodilo valja prvo da se promene opozicijske partije, ili barem ona glavna među njima.

Druga je mogućnost da narod nekako počne brojnije da progledava. To jest, da narod (pro)gleda svojim očima i počne da misli svojom glavom – ali podstaknut svojom mukom ili neki čudom (čudo se u nas definiše kao veliko dobro koje nam se dešava samo od sebe, a da mi ni repom ne mrdnemo). Ja više verujem u muku nego u čudo (uveren sam da se ovoj civilizaciji poslednje čudo desilo pre dve hiljade godina, a da bi se desilo novo, treba da nestane prethodno). Muka je trajniji izvor motiva i interesa za promenu stanja stvari. Muka u odnosu na čudo je efikasnija, iako je čudo efektnije.

Treća je mogućnost da „mangupi iz njihovih redova“ počnu više da rade. I vidljivije. Uostalom zar se mnogo toga u nas nije dešavalo i „rešavalo“ urušavanjem. Pa zar tako nije bilo sa socijalizmom, sa Miloševićem, sa DOS-om, sa onim Dosovim patrljcima… Veliki „politički organizmi“ teško su pronalazili način da se obračunaju sa svojim „mangupima“. Poznate su procedure smenjivanja pa i hapšenja „mangupa“, naročito uoči izbora jer tada se to bolje čuje u dolini odjeka i suza. No, tu je i pitanje brojanja, koliko „mangupa“ treba odstraniti a da se ne promeni sama priroda velikog „političkog organizma“. Mora da postoji neko mnogo vešt koji je u stanju da obavi pomenuto brojanje, ali i da izvaga do kad mangupi koriste, a kad počinju da štete „velikom organizmu“.

Najzad, četvrta je mogućnost da se prethodne tri mogućnosti dešavaju istovremeno. Ova mogućnost je najpoželjnija kod onih koji bi da menjaju, radikalno. Optimisti tvrde da je najmanje verovatna, a pesimisti sumnjaju u njeno postojanje ili je jednače sa biblijskim čudom.