Od okupljanja u kojima je zimus po gradovima Srbije demonstriralo protiv Vučića po više desetina hiljada ljudi, sveli su se na par desetina građana.

Ali ono što je dobro za predsednika Srbije i SNS, budući da je kontrolu povratio tako što nije učinio ni jedan neposredni ustupak demonstrantima, istovremeno je loše, jer ima svoju cenu. A ta cena je potezanje Kosova. Jeste da se politička scena opet vrti oko Vučića i toga recimo, šta je rekao o Kosovu vladikama Srpske pravoslavne crkve, i šta su oni rekli njemu. Ali, sve to je ustvari i povatak u prošlo leto, u avgust 2018. kada je izbio na videlo otvoreni Vučićev sukob sa Crkvom. Tada je izgledalo da su iguman Dečana Sava Janjić i vladika Teodosije glavni protivnici Vučiću “na terenu”. To su bili meseci, podsetimo se, kada se mnogo pričalo i pisalo o tome da će konačni dogovor sa kosovskim vlastima biti postignut najkasnije u februaru 2019. te da će po njemu Srbija dobiti autonomnu Zajednicu srpskih opština na Severu, a Priština ili posmatračko mesto u UN, ili predstavljanje preko Tirane, kao i priznanje Srbije.

U to vreme, dva meseca pre izbijanja demonstracija, Saša Janković, Vučićev protivkandidat sa predsedničkih izbora, bezupešno nastojao da ih pokrene, dok Savez za Srbiju još nije postojao.

Šta god da su tada govorili rezulati merenja rejtinga koji su objavljivani, Vučić iz sukoba sa Crkvom tada nije mogao da izađe neoštećen, ali to što je sada opet rizikovao sa vladikama, govori koliko mu je stalo da razbije Savez za Srbiju.

^{Foto: BETA}

Ta grupacija koju je u septembru osnovao Dragan Đilas svakako sada puca, Crkva je bila samo sporedna šteta. Jer, posle susreta sa vladikama SPC i svega što je objavljeno o tome kako je Vučić primljen u Patrijaršiji, njegov potez da se pojavi u parlamentu Srbije i objašnjava šta je radio i šta će raditi u vezi sa Kosova, ne može se doživeti kao ustupak SZS. Jeste jedan od zahteva demonstracija bilo i objavljivanje plana za Kosovo, ali ko se toga seća, nakon što je vladika Grigorije opisao kako je Vučić oštro odgovorio vladici Teodosiju, a mitropolit Amfilohije, kao jedan stari čovek, pokušao da to razreši mudrim pristupom?

Vučić dakle, pod dimnom zavesom da izlazi u susret celom srpskom društvu, čiji je Crkva važan deo, a ne tamo zbog nekih sitnih opozicionih političara, dolazi za govornicu parlamenta Srbije da govori o Kosovu. I time pokazuje da može da savlada i bojkot opozicije.

Đilasov blok već je okrnjen, iako Tatjana Macura i njen klub bivših poslanika Saše Radulovića i DJB, nije u Savezu za Srbiju, nastupali su u protestima zajedno, kao potpisnici Sporazuma sa narodom. Đilasovi su morali da izdaju saopštenje da se smatra da je svako ko dođe na Vučićevu sednicu o Kosovu i tako prekine bojkot “raskinuo Sporazum sa narodom”.

^{Foto: BETA}

Broj od 20-tak poslanika, kako kažu naprednjaci, koji podržavaju proteste i bojkotuju parlament, svakako će biti umanjen za još po nekog, ko će smatrati ličnom obavezom da ne izostane iz parlamentarnog kosovskog boja protiv Vučića. Uostalom, to je i cilj vlasti – da učestvuju. Sva uslovljavanja o vremenu za diskusiju za govornicom su besmislena. Vučićevi će dati vreme poslaniku Đorđu Vukadinoviću i drugima koji to zatraže, bez zadrške.

Jer, nije cilj nije samo lom bojkota i lom Saveza, nego i pokazivanje spolja – zainteresovanim stranim posmatračima, da ako dođe do nekog dogovora o Kosovu, taj dogovor će dobiti potvrdu parlamenta – a to znači demokratsku.

Kada je reč o Macuri i poslaničkom klubu Slobodni poslanici, oni su na ivici prekida bojkota već dugo i to su najavljivali – oni će na sednici predložiti svoj predlog za Kosovo. Ne zna se u čemu će se taj predlog razlikovati od stava LDP-a Čedomira Jovanovića – što više priznanja, to više Evrope.

Pucanje samog Saveza za Srbiju zasad se još nije dogodilo – prekid bojkota nisu najavili Boško Obradović i njegove Dveri, kao i poslanici koji su prešli u Narodnu stranku Vuka Jeremića. Prepreka tom pucanju je to što bi opozicioni birači prekid bojkota mogli da dožive samo na jedan način – kao saradnju sa Vučićem. To bi bio neoprostiv greh i nužnost da se to izbegne, zasad deluje.

Ali samo zasad, nije izvesno da će taj blok preživeti do izbora 2020. odnosno, ne pod tim imenom i u tom sastavu. Njegov stožer – Dragan Đilas koji je preuzeo Stranku slobode i pravde 19. aprila, i najavio kao prvi potez objavljivanje deklaracije o Kosovu, ovaj tekst je odlučio da objavi upravo uoči Vučićeve sednice. Ta deklaracija nije zapravo bila prvi potez, nego osnivanje Saveza za KiM, praktično prve opozicione organizacije na Kosovu nakon ubistva Olivera Ivanovića u januaru 2018.

Deluje da je trenutak za objavljivanje tog teksta Đilasove deklaracije promašen – poslužiće, ako i to uopšte, samo kao meta verovatno ironičnih kritika naprednjačkih poslanika. Međutim, u Srbiji je postalo vrlo važno da svi imaju predlog za Kosovo, od stranaka i nevladinih organizacija, do pojedinaca. Sve skupa to daje atmosferu koja traje već neko vreme – od ljudi na pijaci, ulici, bilo gde možete čuti samo jedno. Ubeđeni su da Vučić može pasti s vlasti isključivo na pitanju Kosova: “ako potpiše priznanje oborićemo ga mi, ako ne potpiše oboriće ga stranci”.