Prolog

Izjava Aleksandra Vučića objavljena u nedeljniku NIN broj 2373 od 20. juna 1996. godine.

(Uputstvo za čitanje: nazive partija menjati po volji – napomena SM.)

„Nema nijednog sredstva informisanja na koji se možete osloniti. Jedine informacije koje se trenutno plasiraju u javnost su one o uspesima SPS-a i JUL-a. Nas već tri godine nema ni u jednom od državnih medija, osim ako nas ne napadaju ili o nama pišu neistine. Dezinformacije su veoma prisutne u našem informativnom sistemu, a u javnosti nailaze na pogodno tle jer je, u našem slučaju, nemoguće na njih odgovoriti. Lažima se najviše služi vladajuća stranka, koja kontroliše 90 odsto (ostatak kontroliše koalicija SPO, DS, GS) medija u Srbiji ali se slično ponaša i deo opozicije, prvenstveno SPO. Oni se, valjda, ponašaju po sistemu: ’ako laže vlast daj da lažemo i mi’. Mislim da je uzurpacijom medija vlast sebi učinila lošu uslugu, jer njihove programe danas gledaju samo ljudi podobni ili sposobni da primaju takve informacije. Svi ostali odavno su odustali od Dnevnika i sličnih programa.

Ne mislim da su mediji naš ključni problem. Ljudi su za ove četiri godine imali priliku da upoznaju i nas i druge. Mi držimo tribine, štampamo letke, svoje novine i trudimo se da svuda gde je to moguće proturimo neke svoje informacije. Defanziva ne dolazi u obzir. Moramo izaći na izbore i pokazati da li smo, posle šest godina, u stanju da pobedimo socijaliste. Ako nismo onda bi trebalo da razmislimo šta ćemo dalje. Da li da nastavimo borbu ili da menjamo profesiju.“

Radnja

U citiranoj izjavi A. Vučića nalazimo (1) tačne konstatacije o karakteru medija i o njihovoj zatvorenosti prema jednoj političkoj opciji (90 posto) i otvorenosti prema drugoj (10 posto), (2) širenje dezinformacija i laži od strane onih koji drže tih devet desetina medija (što „u javnosti nailaze na pogodno tle jer je … nemoguće na njih odgovoriti“; (3) sve to nije baš tako „strašno“ i faktički je kontraproduktivno jer „njihove programe danas gledaju samo ljudi podobni ili sposobni da primaju takve informacije. Svi ostali odavno su odustali od Dnevnika i sličnih programa.“; (4) sve to nije strašno jer su ljudi imali prilike da vide ko je ko na političkoj sceni; (5) odgovor na uzurpaciju medija od strane partije koju ta uzurpacija pogađa su tribine, leci, sopstvene novine i „proturanje“ svojih informacija gde god je to moguće – defanziva ne dolazi u obzir; (6) mora se izaći na izbore i pobediti; i (7) ključna tvrdnja: ako nismo u stanju da pobedimo „onda bi trebalo da razmislimo šta ćemo dalje. Da li da nastavimo borbu ili da menjamo profesiju“.

Potpisao bih danas gotovo sve tvrdnje koje je Vučić izneo pre gotovo pune 22 godine. Naravno, uz promenu naziva stranaka (janko-marko, kurta-murta) i odbacivanje jedne protivrečnosti u navedenoj izjavi. Naime, nije jasno da li je uzurpacija medija korisna i za koga je korisna. Kao da Vučić misli da je uzurpacija medija kontraproduktivna za uzurpatora, a ipak svojima preporučuje suprotstavljenje uzurpaciji.

Ne znam da li Šutanovac, Đilas, Janković, Jeremić i ini lideri demokratske opozicije misle da je današnja uzurpacija medija kontraproduktivna za uzurpatora, ali je sigurno da se zalažu za poštene medije i poštenu podelu medijske pažnje. To zalaganje, uz ovako nizak stepen opozicijske sinergije,  bilo bi efikasno samo kada bi uzurpator i danas mislio kao juče, da je uzurpacija kontraproduktivna za uzurpatore. Ali ljudi, a političari još češće, menjaju mišljenja shodno svom interesu a ne shodno opštem interesu.

Učiti od Vučića, jakako (a valja i njega i nas podsećati). Dobro, neke opozicijske lider-sveznalice i ne moraju da uče, oni valjda znaju sve. Ali ostali treba da uče od Vučića. I današnji Vučić treba da uči od Vučića iz 1996. godine. Da nauči šta je tu kontraproduktivno.

Inače, posebno mi se sviđa ona dvojba na kraju Vučićeve izjave: ili nastaviti političku borbu ili menjati profesiju. – Znam da nema svrhe, ali bih mnogim „vodećim“ političarma i na vlasti i oko vlasti i raznim šićardžijama, najradije preporučio ovo drugo!

Na kraju da podsetim da je moju sumnju u sopstveni istraživački nalaz o skorom padu Miloševića, ujesen 1999. godine, raspršilo saznanje da su u mom kraju te jeseni ljudi prestalli da veruju i vremenskoj prognozi u Dnevniku.