Briselski paket – potpisani dogovori plus povremeni pregovori u Evropskoj službi za spoljne poslove plus podrška nemačke kancelarke Angele Merkel – bili su srž Vučićeve politike. To je ono što je on nudio kako građanima Srbije tako i Srbima na Kosovu, i šire u regionu bivše Jugoslavije.

Ustupci su bili manje bitni, kao i (ne)dostizanje konačnog cilja u vidu trajnog rešenja kosovskog pitanja. Važno je bilo da se nešto u Briselu događa i da se sprovodi i poštuje. Sada kada je jasno da se kosovski premijer Aljbin Kurti neće zaustaviti dok ne sruši Briselski paket, Vučić je nateran da traži novu kosovsku politiku.

Svaki novi pristup umesto dosadašnjeg „briselskog“ koji je Vučiću i njegovoj SNS omogućio osam i po godina komotne vlasti, rizičan je. I neizvestan usled promena niza okolnosti na spoljnom planu, od kojih je centralna odlazak Merkelove s vlasti.

Neke promene se ispoljavaju naprečac, na primer to što Vašington opoziva ambasadora Entonija Godfrija u Beogradu pre kraja mandata i vraća u službu ratnog „jasteba“ – Kristofera Hila. U beogradskoj čaršiji, političkim i bezbednosnim krugovima, Hil je poznatiji i uvaženiji više i od Metju Palmera, koji je sada na poziciji izaslanika za izbornu reformu u Bosni i Hercegovini.

Kao i za Palmera, i za Hila se najviše vezuje sećanje na ratna zbivanja 90-tih, ali posebno i na svrgavanje Slobodana Miloševića. Na suđenju za pokušaj atentata na Vuka Draškovića u junu 2000. u Budvi, pojedini pripadnici Resora državne bezbednosti, tvrdili su da su kuću u kojoj je boravio ovaj lider opozicije snimali navodno zato što je Drašković trebalo da se sastane sa Nikolasom Hilom. Pominjali su da je to brat diplomate Kristofera Hila i da je obaveštajac CIA.

Tako da se i sama mogućnost dolaska Hila uzima kao slutnja novog Petooktobarskog prevrata koji bi mogao da se dogodi na srpskim predsedničkim izborima u aprilu 2022.

S tim izborima u vezi je i drugi Vučićev problem – Srpska napredna stranka. U osvrtima na događaje iz 2000. i Miloševićevog pada s vlasti često je postavljano pitanje ko je njega uopšte nagovorio da ide na direktne predsedničke izbore zajedno sa (saveznim) parlamentarnim, jer nije morao to na taj način da uradi. Bio je izabran 1997. u parlamentu i moglo je tako i da ostane.

Moglo doduše, samo u teoriji, ali ne i u pravoj politici. Jer, tada su istovremeno morali biti održani, budući da je isticao mandat, i lokalni izbori, isti oni koje je 1996. Miloševićev SPS izgubio u četrdesetak gradova i opština.

Na izborima 4 godine kasnije, samo je Miloševićevo ime na listi moglo da spreči novi poraz. Kada imate partiju koja vlada neko vreme, i čije lokalne čelnike, građani prepoznaju po korupciji i podmitljivosti, jedino što može da spreči odliv glasova, jeste poverenje u lidera. Miloševićev SPS (i JUL) nisu imali drugi način da dobiju parlamentarne i lokalne izbore, sem da isture njega.

Uzgred, ta kampanja iz 2000. sada deluje naivno, kreštavi glas Miloševićevog protivkandidata Vojislava Koštunice, njegove providno lažne poruke da je „Haški tribunal deveta rupa na svirali“, te gotovo smešne rečenice koje počinju sa „zaklinjem se“...

Uprkos tome, ne znači da neke isto tako naivne i providne poruke neće delovati i u sadašnjosti.

Jer, donekle slična situacija je sada i Srpskom naprednom strankom, čiji lokalni čelnici ne bi mogli bez Vučićevog imena da osvoje nikakve glasove. A jedini način da Vučić bude siguran da će lokalni naprednjaci skupljati glasove i za njega samog u kampanji za predsedničke izbore, jeste da i oni budu „na tapetu“ to jest da moraju da skupljaju i za sebe. To znači da se istovremeno održavaju i parlamentarni izbori. Miloševićevom režimu je tehnički došao glave taj nivo – parlament Srbije, budući da je on morao da vuče glasove za lokal i za savezne izbore, dok je partijsko rukovodsto ostalo ušuškano jer je bilo zbrinuto u skupštini i Vladi Srbije.

Zbog toga opcija odvojenih izbora nije prihvatljiva za SNS, a u ovoj fazi vlasti, ni parlamentarni odvojeni od predsedničkih.

Stepen nepoveranja unutar SNS je ogroman, što se vidi i po odlaganju dugo očekivane izborne skupštine stranke, sa obrazloženjem da je to zbog epidemijskih mera usled novog talasa korone. Skoro slično kao što je iz epidemijskih razloga i Zoran Lutovac odlagao skupštinu Demokratske stranke, sve dok nije rešio pitanje isključenja grupe članova na čelu sa Balšom Božovićem. To naprečac odlaganje skupštine SNS, predstavlja važan politički događaj, iako mu javnost nije posvetila veliku pažnju. Odlaganje svedoči i o Vučićevoj nesigurnosti u potezima i odlukama koje treba da donese, pa i u tome kakvu kampanju za novi mandat treba da vodi. Kao da je plan bio da se kampanja vodi na postkovid temama – gasna i ekonomska kriza – i da nije promenjen u skladu sa stvarnošću.

Jer u stvarnosti besni najnoviji talas smrtonosne zaraze koji je doveo u pitanje i osporio dosadašnje uspehe SNS u suzbijanju pandemije. Umesto gašenja pandemije, i Srbija i svet ulaze praktično u treću korona godinu. Ako je korona rat, prema srpskom iskustvu, treća godina svakog rata je pakao nad paklovima. Na početku pandemije je bilo toliko priče, pisanja i ideja o tome kako će se svet promeniti, da bi sada već sve to zlosutno utihnulo. Velika kriza i preraspodela bogatstva, a time i političke moći, koja se očekivala krajem prošle godine kao da je sačekala ovu zimu pred nama da se desi.