Koliko je srpski predsednik izazavao time Brisel i podstakao nadu domaće opozicione javnosti da će uslediti ključni pritisak koji će Vučića naterati da popusti i u dogledno vreme izgubi vlast? Ni jedno niv drugo nije tačno. Brisel nije izazvan više nego inače, a javnost će i naredne izbore – beogradske, predsedničke i možda vanredne parlamentarne dočekati u istoj, dosad uzaludnoj, nadi.

Vučić je briselskom establišmentu bacio rukavicu u lice, na toj pres konferenciji sa komesarom, ali baršunastu i pažljivo ciljajući da ona promaši vitalne evropske interese. Potegao je deo sadašnjeg izveštaja o brutalnosti policije tokom julskih demonstracija u i dalje buktećoj korona pandemiji poredeći ga sa onim iz 2008. kada je DS bila na vlasti. Međutim, na korona planu u svetskoj politici nema nevinih, niti savršeno doslednih. Verovatno je Vučiću takav oštar nastup bio potreban da bi se dvostruko opravadao kod sopstvenih birača. Prvo za to što Srbija nije bila na listi korona bezbednih zemalja EU čijim građanima je dozvoljen ulazak, a drugo za sve češći opis njegove vlasti kao diktature.

Međutim, sve dok u Srbiji ne postoji proevropska opoziciona stranka koja sigurno prolazi i sniženi izborni cenzus od tri odsto, ili je barem u stanju u svakom trenutku da izvede najmanje 10.000 demonstranata na ulice Beograda, Vučić je i dalje glavni i neupitni partner Brisela.

Zato je i najavljeno novo posredovanje Evropskog parlamenta u pregovorima vlasti i opozicije o izbornim uslovima u Srbiji, u isto vreme za Vučića i pomoć i podrška, kao što je i pritisak. Pomoć i podrška zato što se na taj način premošćavaju mane legitimiteta zbog bojkota dela opozicije i “jednostranačkog” parlamenta.

Vlada Ane Brnabić u drugom mandatu možda neće otvarati poglavlja u pregovorima sa EU, ali će zato pregovarati sa srpskom opozicijom i dočekivati evroparlamentarce, što će je i dalje činiti “vladom na evropskom putu”, makar i zabasalom po pitanju slobode i demokratije.

Za Vučića su najvažniji beogradski izbori, zato što tu i on i njegova stranka stoje lošije nego u drugim delovima Srbije, kao i zbog toga što je u prestonici najvažniji privredni poduhvat njegove vlasti – izgradnja Beograda na vodi. I za te izbore zbog liberalnijeg biračkog tela prestonice, on mora da pokaže svoje “evropsko lice”. Obris te kampanje i tog lica se već može nazreti, ukoliko se ne desi nešto nepredviđeno. Čarobna reč glasi – Francuska.

Redovni beogradski izbori sleduju u prvoj polovini 2022. kada bi Francuska trebalo da predsedava Evropskom unijom. Srbija je među prvima, barem je tako zvanično rečeno, prihvatila francusku metodologiju proširenja, čija suština nije u otvaranju i zatvaranju poglavlja, već u političkim ocenama.

^{Varhelji i Vučić/Foto: Printscreen Radio Slobodna Evropa}

“Nova metodologija podrazumeva nagrađivanje zemalja kandidata za sve sprovedene reforme i mislim da je Srbija svesna svih njenih pogodnosti. U Beogradu je osnovana Transportna zajednica čiji je Srbija deo i to sa statusom kao i sve punopravne članice EU, a što joj daje mogućnost da koristi sve povoljnosti transportne politike EU i pre pristupanja", izjavio je nedavno francuski ambasador Žan Luj Falkoni. Otvaranje kancelarije Transportne zajednice u Beogradu sredinom septembra, nije imalo toliki publicitet kao otvaranje Američke razvojne kancelarije i poseta Ričarda Grenela i Trampove biznis ekipe, ali je svakako vrlo važan deo odnosa sa Briselom.

Pariz očekuje da Beograd počne da primenjuje novu metodologiju čim dobije novu vladu. Ali, ono što je za beogradske izbore važnije i od metodologije i od Transportne zajednice jeste mogućnost da francuske kompanije učestvuju u gradnji metroa u Beogradu.

“Francuska je zainteresovana za nabavku šinskih vozila, sve prateće opreme i singalizacije najnovije tehnologije. Dostavili smo ponude Vladi Srbije i trenutno vodimo pregovore da naše kompanije grade metro koji će biti visokog kvaliteta, po najboljim evropskim standardima a obezbedili smo i povoljno finansiranje", kaže Falkoni.

Dakle, metro, Francuska, predsednik Emaunel Makron ponovo na Kalemegdanu i sam u svojoj izbornoj kampanji (izabran je 2017), sve se to može već sada zamisliti kao deo Vučićevog trijumfalnog nastupa u proleće 2022. Ukoliko sve bude teklo glatko, a Falkoni kaže da je Francuska spremna da sarađuje sa bilo kim ko bude izvodio poslove niskogradnje i izgradnje tunela, a za šta je Srbija stavila do znanja da to vrše kompanije iz Kine, Vučić možda proceni da dobitnički treba da spoji predsedničke i beogradske izbore.

Deluje nerealno da bi do tada mogla da nastane jaka proevropska kolona u opoziciji i suprostavi se Vučiću, na način na koji je to pokušavano do sada. A to je preslaganje postojećih političara i njihovih organizacija i udruženja u nastojanju da se pridobije naklonost javnosti. Jer, u to preslaganje se automatski ugrađuje sukob koliko je ko uložio u to pridobijanje i koliko mu pripada. Čak i ako je reč o podeli političke nemoći, a ne moći, udruženja građana za čije osnivanje je potrebno imati tri lične karte, tvrde da unose nova lica i novu energiju (NDB, GDF, PSG, ali i DJB ranije).

Lideri političkih stranaka, čak i kada su “preuzete” kako bi se izbeglo skupo i mukotrpno skupljanje 10.000 overenih potpisa građana (Nova, SSP, SDS, Narodna…) tvrde da unose organizaciju na terenu, kao i svoje prethodno iskustvo i prepoznatljivost. U srpskom zakonodavstvu status “političke organizacije” ima samo politička stranka, sve drugo u strogo formalnom smislu ne bi trebalo tako da se naziva. Dve izvorne proevropske opozicione stranke DS i DSS, svaka na svoj način, potisnute su na ivicu tog stalno novog ali slabog po rejtingu, opozicionog spektra.

Drugi način da se pridobije naklonost javnosti, u čemu se naročito ističu SSP Dragana Đilasa i Narodna stranka Vuka Jeremića, jeste da se javno mnjenje osvaja na iznošenju podataka o aferama i korupcijama vlasti. I na širenju tih podataka preko dostupnih medija, zatim preko portala i društvenih mreža. Tako se nesumnjivo do izvesne mere uzdrmava vlast, ali problem je kad treba da se pretoči u glasanje na izborima ili izlazak na ulicu. A ukoliko ne budu imali zajedničkog predsedničkog kandidata i zajedničkog kandidata za gradonačelnika, Đilas i Jeremić će stalno iznova morati da objašnjavaju zašto su bojkotovali izbore 2020. i time “potopili” proevropsku opciju ispod 3 odsto.