Nakon dve godine iznuđenog povremenog razdvajanja učenika usled mera prevencije Korone – što je podrazumevalo i nametanje fizičke distance među njima, odnosno premeštanje nastavnih aktivnosti iz realnog u virtuelni prostor – priča o fizičkom nasilju među vršnjacima poprimila je novu dimenziju. Nasilje prisutno među supružnicima, kao i nasilje odraslih nad decom, ovom prilikom šire ne analiziram, ali verujem da je kao posledica Kovida i ono prisutnije nego što statistički podaci govore. Ograničenja kretanja sa kojima smo se susretali, usmerila su građane u većoj meri jedne na druge u porodičnom krugu, nego što su to možda želeli. Takvo, nepovoljnim okolnostima intenzivirano „upoznavanje“, rezultiralo je povećanim brojem „mračnih kućnih predstava“. A one uključuju demonstriranje fizičke i verbalne moći, i posledično su vrlo važni faktori za razumevanje nasilja prisutnog u školama. 

SUMORNA STATISTIKA

Vratimo se na prethodno vreme neometanih kontakata među đacima, koji su se novim veštinama i znanjima učili prevashodno u školi. Podaci govore da đačko doba pored stvaranja prijateljstava koja nekada traju i ceo život, predstavlja i period kada se veliki broj školske dece nađe u situaciji da posmatra ili čak i na svojoj koži oseti nasilje. Prema podacima UNICEFA-a iz 2019. godine u Srbiji je oko 65 odsto učenika i učenica bar jednom doživelo vršnjačko nasilje, a 22 procenata njih prijavilo je učestalo nasilje te vrste. 

Navodi se i da je 70 posto dečaka i 68 odsto devojčica od šestog do osmog razreda doživelo i rodno zasnovano nasilje u školama. Od 173 državne škole u Beogradu, najmanje 67 je prijavilo teži oblik vršnjačkog nasilja između januara 2019. i marta 2020. godine, pokazuju podaci koje je prikupio Centar za istraživačko novinarstvo (CINS). Međutim, veruje se da je ovaj broj još i veći, pošto u najvećem broju slučajeva škola rešava problem „u svom dvorištu“, ne tražeći pomoć od drugih institucija. 

ANATOMIJA NASILJA

Vreme je da kažemo i šta se podrazume pod vršnjačkim nasiljem, odnosno kako da ga prepoznamo. Nasilno ponašanje se može odrediti kao namerno ispoljavanje fizičkih ili verbalnih oblika agresije koje se ponavlja i za cilj ima nanošenje fizičkih povreda, izazivanje psihološkog bola i patnje ili ostvarivanje kontrole nad drugom osobom. Kada je reč o vršnjačkom nasilju, represiji deteta nad detetom, veoma je teško postaviti granicu između tzv. instrumentalnog nasilja koje se sprovodi sa nekim ciljem u kratkom vremenskom periodu, što može biti i sastavni deo razvojnih faza u odrastanju dece, i represivnog ponašanja pojedinaca koje traje i koje za cilj ima uspostavljanje dominacije zasnovane na strahu po sopstvenu bezbednost. Zbog teškog njihovog prepoznavanja i razdvajanja, škole su usmerene da se bave svakim oblikom agresije, nezavisno od toga da li se ponavlja.

Rezultati istraživanja usmerenih na uzroke nasilja, ističu genetske faktore, sredinu u kojoj dete odrasta, kao i uticaj medija i kulture konkretnog društva. Nasilje koje je prisutno u televizijskim sadržajima emitovanim u terminima kada im deca lako mogu pristupiti, prvenstveno filmovima i TV programima poput rijalitija, ali i nasilni sadržaji na internetu koji nisu kontrolisani od strane roditelja – pogrešno stvaraju predstavu o nasilju kao instrumentu dostizanja popularnosti u društvenoj sredini, čemu svaki čovek po prirodi teži. Uz to čemu su izložena sva deca, pokazalo se da deca koja žive u porodicama gde jedan od roditelja trpi fizičko ili verbalno nasilje od partnera ili samo dete trpi nasilje od starijih (a statistika ukazuje na to da su baš deca najčešće mete porodičnog nasilja), češće ispoljavaju agresivno ponašanje prema vršnjacima. 

U poređenju sa vršnjacima koji odrastaju u funkcionalno očuvanim porodicama, deca iz porodica gde su roditelji razvedeni, dva do tri puta više napuštaju školu, odaju se delikvenciji i povezuju sa problematičnim vršnjacima. Bitan faktor je i onaj koji se odnosi na roditeljsku toplinu. Deca roditelja koja su nisko na tzv. skali topline roditeljskog stava, odnosno roditelja koji su emotivno neosetljivi na detetove potrebe i koji pružaju malo emotivne podrške, pažnje i zanimanja za decu – češće su neposlušna, agresivna i pokazuju probleme u ponašanju. 

S druge strane, kao što su i oni koji vrše nasilje proizvod uticaja porodičnih odnosa i šireg kulturnog i društvenog konteksta u kojem rastu i razvijaju se, to važi i za njihove žrtve. Neretko je reč o deci koja imaju problem u fizičkom i mentalnom razvoju, ali i o deci koja usled problema u porodici (razvoda ili zanemarivanja od strane roditelja), upadaju u neke oblike depresije, što ih čini i veoma lakim metama nasilnika. Ali, praksa i istraživanja su pokazali da žrtve često mogu biti i odlični đaci, koji postaju mete napada dece koja se agresijom bore za dominaciju i kontrolu nad njima.

KO TO TAMO PSUJE?

Kod vršnjačkog nasilja partnerstvo roditelja i škole se prepoznaje kao najvažniji faktor prevencije i rešavanja konflikta među decom. U slučaju da nasilni ispadi ostanu neprimećeni i neobrađeni, sporadični slučajevi „koškanja“ lako prerastaju u sistematske oblike nasilja, a akteri usvajaju taj obrazac kao normalan i poželjan, te stoga ga ponavljaju i kasnije u životu. Nereagovanje na prve psovke deteta (koje su kod nas vrlo često starijim članovima porodice simpatične), na udarce vršnjaka zbog igračke ili „okupacije“ prostora od strane drugih lica – stvara sliku normalnosti ispoljavanja agresije u borbi za sopstvene interese. 

Uvreženost u kulturi jednog društva (ne mogu reći samo balkanskih društava jer ponašanje o kojem će biti reči biva neretko podržano i u nekim zapadnim kulturama), da je za dečake normalno da se guraju i tuku, dokazuju snagu i stiču „pohvale“ zbog potčinjavanja vršnjaka – predstavlja „vetar u leđa“ izgradnji nasilnih odnosa u budućnosti. Takođe, spletkarenja, ogovaranja i socijalna isklјučivanja koja su prema istraživanjima karakteristična za devojčice – predstavlјaju model preuzet iz rijaliti programa i ponašanja u ženskim krugovima sa kojima se u svojoj sredini susreću.

Jedan od najpoznatijih slučajeva nasilјa u Srbiji, koji se tragično završio, jeste vršnjačko nasilјe nad Aleksom Jankovićem, koji se zbog njega i ubio 2011. Na osnovu medijskih sadržava vidimo da ni škola ni nadležne službe, policija pre svega, nisu reagovali na upozorenja roditelјa, niti na Aleksine prijave prebijanja od strane starijih dečaka. Nastavnici i uprave škole su njegove „nelagodnosti“ pripisivali tome što je i sam hiperaktivan i smatrali su da je „koškanje“ koje prijavlјuje sam izazvao. Ali, nije bilo tako. Aleksa je osam puta surovo pretučen, lečen od psihičkih i fizičkih povreda i ponovo vraćan u školu gde se nasilјe nastavlјalo. Adekvatne podrške za njega nije bilo i očajno dete je na kraju sebi oduzelo život.

ŠTA ĆEMO SAD ILI ŠTA NAM JE ČINITI?

Tragedija iz 2011. godine, kada je četrnaestogodišnji Aleksa Janković počinio samoubistvo izrodila je građansku inicijativu za Aleksin zakon, koja se zalaže za uvođenje strožih kazni za počinioce, ali i za sve one koji zataškavaju nasilјe. Aleksin zakon je 2016. ušao u skupštinsku proceduru, ali do danas nije usvojen. Ono što se zaista promenilo, to je da je problem vršnjačkog nasilјa mnogo ozbilјnije shvaćen te je došao pod ingerenciju Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja, koje kao prvu inicijativu prevencije nasilјa sprovodi edukaciju zaposlenih i roditelјa kako da prepoznaju vršnjačko nasilјe. Stoga roditelјi, znam to i iz iskustva, svake godine dobijaju spisak aktivnosti koje se karakterišu kao vršnjačko nasilјe – fizičko, verbalno, nasilјe isklјučivanjem ili internet nasilјe. Istina je da tu ima puno manjkavosti i nejasnoća, ali je pozitivno što se i tako roditelјima sistematski skreće pažnja na nasilјe u školama, kao i na njihovu odgovornost u tom kontekstu za svoju decu. 

Što se tiče uloge škola, trebalo bi da se vode parolom „bolјe sprečiti, nego lečiti“. Kada do nasilјa dođe, vrlo često eskalira i dovede do ozbilјnog povređivanja dece, pa „lečenje“ takvih oblika vršnjačkih odnosa može da bude dugotrajno i mučno. Preventivna uloga škole sastoji se u konkretnim vaspitnim akcijama usmerenim na sprečavanje i otklanjanje negativnih pojava vršnjačkog nasilјa u školi. Da bi škola uspešno ostvarila svoju preventivnu ulogu, nužno je celovito ostvarivanje i vaspitne i obrazovne funkcije. Potrebno je više pažnje posvetiti praćenju i posmatranju ponašanja i aktivnosti učenika, donošenju jasnih pravila i propisa ponašanja, kao i njihovoj primeni, savetodavnom radu sa učenicima, organizovanju slobodnih aktivnosti, saradnji porodice i škole.

Edukacija o psihološkim posledicama nasilјa koja stručna lica sprovode kroz razne radionice, pokazalo se, takođe imaju efekta na prevenciju nasilјa. Stoga su sprovedeni razni programi i projekti u saradnji sa Ministarstvom prosvete, koji za cilј imaju pružanje podrške školama u rešavanju ovih problema. Jedan od programa koji je trenutno aktuelan i sprovodi se (za sada) u beogradskim školama – primera radi u OŠ „Radojka Lakić“ – jeste projekat „Centra za život – da nas bude više“ pod nazivom „Kroz igru do obrazovanja bez nasilјa“. On ima za cilј da kroz psihološke radionice koje podrazumevaju uživlјavanje učenika u različite uloge, pomogne u prevenciji nasilјa. Namera je da u njegovu realizaciju budu uklјučeni i nastavnici i školski saradnici, te da tako budu pripremlјeni za uspešnije sprečavanje i otklanjanje vršnjačkog nasilјa. Buđenje empatije dece i odraslih, koja nažalost nije na odgovarajućem nivou u društvima naše epohe, najbolјi je način za prevenciju nasilјa.