Razlog za pisanje ovog teksta je kriza levice i , kada je reč o Srbiji , saznanje, recimo,  da sam se od formiranja SPSa (neuspešno) suprostavljao onome što je on bio - etatistička, socijal-nacionalistička nakazna   deformacija koja je vodila u ratove i onoga što danas jeste – prirepak  neoliberalne i nacionalpopulističke vlasti. U ime onoga čiji bi i on partijski  obilik trebao biti a što Piketi zove federalizovani, participativni i ekološki socijalizam.

Ima već više od decenije kako je u jednoj raspravi Slobodan Antonić konstatovao da sam  starinski socijalist koji klasnu i društvenu borbu za socijalnu pravdu nije zamenio za dozvoljeni i pomodni prostor  njenog svođenja na rodne i manjinske (seksualne) identitete.   Po mome sudu,  nemoguće je biti levičar a ne biti protiv svakog oblika diskriminacije i zlostavljanja. Ali to ne znači i biti za, unutar ekstremnih formi vouk ideologije i kulture kanselovanja,  stava da je rodni identitet dnevno promenljiva etiketa a muškarci, belci i heteroseksualci (potencijalna) konzervativna opasnost. 

Kao pripadnik Balaševićeve generacije iz pedeset i neke studirao sam u vreme oficijelno vladajućeg socijalističkog režima i marksističke doktrine.  No ni tada nisam mogao da progutam priču o ukidanju privatne svojine, porodice i države. Sem za njih same, to je pokrivalica za elite socijalističkog totalitarizma juče a usrećitelje iz Davosa i Internacionalu superbogatih danas. 

Sasvim druga stvar je sa njihovom socijalizacijom i demokratizacijom,  skidanjem tega patrijarhata i  pohlepnog kapitalizma čija se logika širi na naše privatne živote.

Šta znači biti levičar a ništa praktično ne činiti za siromašne, obespravljene i izgnane iz prostora politike i odlučivanja ? Levica, ona demokratska je  zalaganje za „revolucionarno sveto trojstvo“- sloboda, jednakost, bratstvo, za to da predstavnička demokratija ima participativan i deliberativan osnov, odnosno temelj u aktivnom i rasudnom građanstvu, da u socijalno-tržišnoj privredi i socijalnjom dijalogu  ima svoje ekonomsko i socijalno utemeljenje,  da princip  jednakosti i nediskriminacije važi i za sve manjinske identitete.  

Logično se postavlja ključno pitanje: Ima li takva levica danas odgovore na “ mega pretnje” - pitanja klimatskih promena, migracija, robotizacije i onoga što Varufakis naziva tehnofeudalizmom?  I to usred ratova i neoimperijalnih borbi za moć ?   

U tom okviru mislim,  , na osnovu analiza ali i decenijskog aktivizma u UGS Nezavisnost,  da je kriza sindikata rezultat,  pre svega, činjenice da je u vremenima radikalnog gubitka kontrole radnika nad procesom rada, njegove sveopšte fleksibilizacije, marginalizovan ali  relativno siguran teren uređenog tržišta rada i dostojanstvenog rada zamenjen  močvarnim tlom  prekarnih poslova i prividne samouposlenosti.

Umesto organizovanog radništva na terenu je danas -  sa svom  svojom fluidnošću i  podelama , svojom nesigurnom i nestabilnom pozicijom  čitav  prekarijat za koji sindikat mora biti platforma za angažovanje .  

Prekarijat za koji Ričard Sejmur  konstatuje da mu pripada svako ko nije  financijski kapitalist, nije državni ministar ili stariji javni službenik, nije visokorangirani policajac, ni sudija i medijski magnat - drugim rečima, nije član "bloka moći" - kapitalističke klase te vela buržujskih akademika i profesionalaca koji je okružuju. Svi smo mi prekarijat. I ako smo opasni, to je zato što se spremamo zatresti iluzornu sigurnost naših vladara. No šta je most koji spaja obrazovane i  progresivne, ali neretko  i socijalno neosetljive mlade sa uskog tržišta dobrih poslova sa masom loše plaćenih, bez adekvatne profesionalne obuke  sa tržišta usluga, koji su često kulturno konzervativni?

Parafrazirajući Marksa, da bismo promenili svet nije dovoljno samo apstraktno zamisliti bolju budućnost - moramo prepoznati i kako kontradikcije našeg društva stvaraju prilike za emancipaciju. Pitanje  kriznih izbora  zahteva ono što je  Rols, kao “suzdržani socijalist “ nazivao „političkom sociologijom“- odgovore na pitanja : Kada tržišta mogu biti ukroćena u interesu pravde i demokratije, a kada ih treba zameniti nečim drugim? Koja sredstva treba staviti pod kolektivnu kontrolu da bi se predupredila tendencija liberalne demokratije ka postkapitalističkoj klasnoj dominaciji? I možda najbitnije od svega, koje vrste strategija i kolektivne akcije mogu dovesti do radikalne društvene promene?

Levica danas, slaba i podeljena na svoje neoliberalno, nacionalprotekcionističko i zeleno levo krilo, mora voditi istovremenu borbu na tri fronta – protiv plutokratskih, postkapitalističkih režima, njihove  populističke, desne kvazialternative, kao i novih despotija poput Rusije i Kine.

Na organizacijskoj ravni, u Srbiji danas,  teško je i zamisliti, kada je reč o samoproklamovanoj levici,  (post)izbornu koaliciju  koju čine na centro-levici stranke naslednice negdašnje Demokratske stranke, Zeleno Levi front i ekologisti, kao i u paralelnom iskoraku autonomizovani i reformisani SPS, Ljajićeve socijaldemokrate i stranka penzionera ? Njihovo taktičko ali i bar oko demokratskih reformi uspostavljeno šire političko jedinstvo sa ukrupnjenom nacionaldemokratskom pozicijom? Kojoj onda, svojom prirodnom težnjom da budu u ili bar  pri ( građanskoj) vlasti, pristupaju i stranke nacionalnih manjina. Da poverujemo u višefazni proces koji konačno rezultira promenom koja za efekat ima i politički predvidljiv i od koruptivnom, pa i kriminalizovanom, opijenošću vlašću ,  lečen i normalizovan desnocentični SNS?

Na planetarnom nivou, rečnikom sekularnih političkih religija rečeno, kao da već živimo vreme Apokalipse ali da da do otkrovenja i objave volje i puta nade , kao ni do  konačnog sukoba dobra i zla - bitke kod Armagedona, još nije došlo. Ili ih samo nismo svesni 

Iza svega stoji lična dilema da li sam, kao i oni poput mene, tek relikt prošlosti, dinosaurus ili zombi, ili možda, ako se borimo,  vreme za nas još nije izgubljeno?