Posle prošlogodišnjeg briljantnog uspeha kineske diplomatije u pomirenju vekovima starih etničkih i verskih protivnika — Irana i Saudijske Arabije — svet je bio pun očekivanja da bi Peking mogao da se uhvati u koštac sa još jednim „Gordijevim čvorom“ — ratom Rusije protiv Ukrajine.

Ipak vremenom su se nade pretvorile u razočarenje. Inicijativa „konsenzus u 6 tačaka“, navodno razvijena zajedno sa Brazilom, delovala je previše neodređeno i nejasno. Ponekad je to više ličilo na „inicijativu radi inicijative“, pokušaj Kine da ispuni očekivanja koja su preovladavala u mnogim zemljama globalnog juga. Kritike kineskog plana čule su se sa obe strane fronta.

Izgleda da situacija počinje kardinalno da se menja. Kina pokušava da iskoristi trenutnu predizbornu neizvesnost u SAD i već se ozbiljno bori za okončanje rata u Ukrajini, čak i hipotetički sprečavajući da lovorike mirotvorca padnu u ruke sadašnje ili buduće administracije Bele kuće.

Činilo se da bi Peking mogao da primeni svoju mirotvornu energiju na još jedan sukob, posebno u Africi, gde bezbednosnih problema ima doviljno.

Međutim, u Pekingu su svesni da sami nisu u stanju da reše ove probleme. U Ukrajini postoji nepoverenje prema Pekingu, za koji se s pravom veruje da je sklon tajnoj igri sa Rusijom u ratu. Rusija, koja ima mnogo opravdanja za svoje pokušaje da prekroji granice bivših sovjetskih republika, iritantno doživljava podsećanje Pekinga na principe suvereniteta.

Premda sada kinesko Nebesko carstvo ima pouzdan recept — Globalni jug. Pekingu je dovoljno da sastavi određenu „koaliciju većine“, a da li milom ili silom drugo je pitanje, samo da bi diktirao uslove mira obema stranama sukoba i istovremeno celom svetu.

Izgleda da se upravo sada na govornici 79. zasedanja Generalne skupštine UN odigrava prvi čin kineske predstave pod nazivom „Rešenje rata u Ukrajini“. Na zapadnoj strani, Peking treba da okupi ministre ili visoke predstavnike saveznika BRIKS-a i lojalističkih država sa globalnog juga kako bi formirao „osnovnu grupu“ koja će podržati sada već konkretni kineski plan za zamrzavanje rata.

Ali „jezgro“ još uvek nije ceo Globalni jug, pa čak ni „koalicija većine“. Dalje, prema scenariju kineskih reditelja, predstava predviđa brzu ekspanziju ove grupe na račun drugih država Afrike, Latinske Amerike i Azije ili regionalnih međunarodnih organizacija poput Afričke unije. Opklada će se staviti na svojevrsni „efekat piramide“, kada će se pojedine zemlje grupe BRIKS uključiti u podršku kineskoj inicijativi država koje njima upravljaju.

Ali Kina će, naravno, obaviti najviše posla. Skup „argumenata“ Pekinga može biti veoma širok i pojedinačno se odnositi na različite zemlje Globalnog juga. Ali svi znaju da je ključni argument novac, tačnije ekonomska zavisnost od Kine. Ovaj besprekorni argument dobio je ime još 2017. godine, kada je Brama Čelani objavio članak „China’s Debt-Trap Diplomacy“.

Ali vratimo se našoj „igri“. Ako Kina uspe da prikupi dovoljno podrške, bar na međunarodnom nivou, da potvrdi tvrdnje da je 110 zemalja sveta već podržalo brazilsko-kinesku inicijativu „konsenzus od 6 tačaka“, onda će igra dostići vrhunac. Pripremljena je scenografija za ovo – oktobarski samit lidera BRIKS-a u ruskom Kazanju. Upravo tamo Peking očekuje da jasno ponudi „urbi et orbi“ svoj konkretni plan da primora Ukrajinu da pregovara sa Rusijom, ali, naravno, u ime „većine sa juga“.

Za uspešnu realizaciju ovog plana, bilo bi veoma poželjno da Kina, pored globalnog juga, angažuje podršku bar jednog uglednog evropskog igrača. Ali čini se da je u tom pogledu Peking već naučio da vodi odvojene pregovore sa pojedinačnim evropskim liderima koji se osećaju nesigurno u pogledu svojih pozicija unutar zemlje, uzimaju u obzir interese lokalnog biznisa i prednosti saradnje sa kineskim Nebeskim carstvom.

I da se sve ovo odnosi na afričke zemlje ili druge regione globalnog juga, kao još jedan dobar dogovor sa Kinom, zar ne? Kineski novac (investicije, krediti, tehnologije) u zamenu samo za političku podršku Pekinga u rešavanju rata, koji je desetinama hiljada kilometara udaljen od Južne Afrike ili Latinske Amerike.

Ali u stvari, pretnja leži u neprimetnoj zameni OUN i celokupne globalne arhitekture zasnovane na međunarodnom pravu kineskom arbitražom, pri čemu će se Peking rukovoditi isključivo svojim pragmatičnim interesima. Kineska arbitraža će sutra zanemariti princip nepovredivosti granica u Africi, koji je predviđen posebnom rezolucijom Organizacije afričkog jedinstva 1964. godine, i to samo zato što će to odgovarati interesima još jednog logističkog megaprojekta Pekinga. Pristajanjem na političke inicijative Kine u Evropi danas, globalni jug ne rizikuje sutra samo ekonomsku, već i kinesku političku hegemoniju kod sebe, u svom domu.