Pošteno rečeno, ništa u ovoj kampanji uoči predizborne kampanje niti je bilo niti jeste čudno (barem ne mnogo čudno), niti je bilo velikih iznenađenja. Nije bila mnogo čudna ni odluka o bojkotu, nekako se na to navikavamo, normalizovali smo jedan redak i specifičan odnos prema izborima. U stvari, ima ljudi koji se mnogo čude Naprednjacima zato što do glasova dolaze na nelegitiman i nelegalan način, kada izbore dobijaju i bez kvarnih radnji. Navika? Karakter? Želja da se protivnik dotuče do nogu? Neki drugi ljudi pak tvrde da se ovaj politički kartel približava svom kraju. Malo odugovlači, ali je strmoglav sve očitiji. Kada bi im opozicije u tome samo malo pomogla, bio bi izvesniji i strmoglaviji. Ali, opoziciji kao da nije do vlasti (?!). I tako ulazimo u situaciju u kojoj se i partije vlasti i partije opozicije nadmeću u tome koje će sebi više da naude. Citius, altius, fortius!

Čovek-vlast i partije na vlasti su radili isto onako kako su i do sada činili. U stvari, objektivno rečeno, uoči predstojećih izbora nastupili su pametnije nego uoči prošlih izbora. Umesto da se muče organizovanjem izborne (pobedničke) patologije, poslove na osvajanju izbora prepustili su opoziciji, koja je odmah pristupila poslu i već učinila ključne promene koje osiguravaju vlast onima koji su u njoj i na njoj i juče bili. 

Opozicijski partijski lideri su činili isto ono što poodavno čine. Ne stižu da rade više i bolje i efikasnije zbog zauzetosti međusobnim svađama, trvenjima i drugim sujetama. Njihovi dobri rezultati na Decembarskim izborima pre su rezultat tektonskih promena u temeljima političke scene, kada vlast počinje da se ljulja i kad vlastodršci slute kraj i zbog toga ponašaju se histerično jer ne vide način daljeg opstajanja na vlasti. Upravo tada je deo srpske elite digao GLAS i pokazao na čijoj je strani i kuda treba krenuti. Opozicioni lideri su onda na trenutak zaboravili svoje razmirice i našli kakav-takav dogovor o rangu i raspodeli broja mesta na zajedničkoj listi. Sve to je dovelo do najboljeg rezultata opozicije u poslednjih 12 godina.

A onda se desi ono što se obično dešava kad Srbi rade nešto zajedno i kad Srbljima krene u napredak.  Dođe tako do razlaza ili rastura opozicijskog političkog saveza, posle 190 dana od osnivanja. Tako to u nas biva, „Velikaši, proklete im duše, na komate razdrobiše carstvo, srpske sile grdno satriješe.“ 

Sve u svemu, moglo bi se reći, onako kako se nekada govorilo, opozicija je napravila korak napred uoči prošlog Decembra, a sada uoči očekivanog Juna, učinili su dva koraka nazad! Dakle, Napred u pobedu!

Svedoci smo jedne bitne promene koje je pogodila PROglas. Ova beogradska i srpska elita koja je uoči prošlih izbora bili GLASNO ZAglas sada uoči junskih izbora oni su GLASNO za NEglas. Šta se u međuvremenu desilo što ih je usmerilo na ovu radikalnu promenu izborne strategije. Nisu se valjda promenili izborni uslovi. Kao da su uslovi na svim ranijim izborima, kao i na Decembarskim, bili dobri, pa stoga Svi na izbore! A valjda će od Decembra do Juna i u Junu uslovi biti ološeni, pa zato bojkot izbora! Nije valjda da nisu znali u kakvim se uslovima u Srbiji održavaju izbori još od onog početka pre gotovo 150 godina, u konačno oficijelno nezavisnoj Srbiji, 29. oktobra 1878. godine. Uzgred budi rečeno, tada je Knez imao ustavno pravo da imenuje jedan broj poslanika, pa je u toj prvoj Srpskoj narodnoj skupštini nezavisne Srbije sedela četvrtina onih koje je Knez svojom naredbom odredio za poslanike. Doduše, možda je ta praksa bila bolja, jer danas partijski „kneževi“ svojom voljom i neustavno imenuju celokupni sastav Skupštine! Pa o kojim izbornim uslovima mi danas govorimo?

A šta se dešava i šta čine ili ne čine prave i jedine žrtve višegodišnjih predizbornih, izbornih i posleizbornih igrarija političara i politikanata. Šta radi narod i onaj glasački i onaj apstinentski koji nalazi stotine razloga da ne izađe na izbore, a nikako da nađe onaj jedan zbog kojeg treba izaći na izbore. Možda pitanje šta u ovoj i ovakvim situacijama radi narod i nije pravo pitanje jer retko je taj narod radio za sebe, obično u ovom i ovakvim sistemima taj narod radi i glasa za one koji ga, ovako ili onako, drže na konopcu. 

Razlaz ili rastur šestomesečne koalicije „Srbija protiv nasilja“ (27. oktobar 2023 – 23. april 2024), pored velike štete imao je i jednu dobru stranu i jednu dobru najavu bojkot-partija. 

Dobro je što su odluke o učešću ili bojkotu izbora na gradskom i opštinskom nivou prepuštene lokalnim organizacijama opozicije. Kažem, iznenađujuće i neočekivano jer su u nas sve političke partije hijerarhijski organizovane na boljševičko-komunistički način u kojem se zna ko kosi a ko vodu nosi. Ovoga puta imademo iskorak ka demokratiji unutar partija, ili tačnije, barem pojedinih opozicijskih partija.

Pomenuta dobra najava čula se od lidera Stranke slobode i pravde, Dragana Đilasa kada je rekao: „Nećemo građane pozivati da bojkotuju izbore…“

Odluku opozicionih partija o izlasku na izbore, kao i odluku o bojkotu izbora donose lideri i najuže rukovodstva ovih partija. Tako je to u nas, i ne samo u nas, tako je u političkim partijama danas. Ne znam ni za jedan slučaj da je neka partija oko tako važnih dilema pitanja konsultovala svoje članove i pristalice. Nije bilo nikada, a nije ni sada. Ipak treba pomenuti da u nas postoje najmanje dva istraživanja u kojima je ova tema bila prisutna a koja su realizovana pre nego što je eskalirala tema bojkota. Raspoloživi podaci pokazuju da naklonost prema bojkotu ima između 20 posto i 30 posto pristalica (bivše) koalicije „Srbija protiv nasilja“. Manji postotak potiče iz istraživanja u kojima su podaci prikupljani putem neposrednog ličnog intervjua, a veći postotak iz istraživanja u kojima su intervjui obavljani putem telefona u kombinaciji sa internet-istraživanjem. Prednost dajemo prvonavedenoj proceduri. 

Ne treba zanemariti brojke koje ukazuju na naklonost bojkotu izbora jedne petine pristalica bivše koalicije „Srbija protiv nasilja“, a pogotovu ne treba zanemariti spremnost da se izađe na izbore koju pokazuju četiri petine pristalica bivše koalicije. Pri tom treba napomenuti da istraživači nisu našli statistički značajnu razliku u odnosu na relaciju izborna participacija – bojkot izbora, između pristalica partija koje su pre neki dan odlučile da idu u bojkot-partija i partija koje su najavile izlazak na izbore. U svakom slučaju dobro je ako se liderska nesloga oko bojkota ne proširi na pristalice svih opozicionih partija.

Autor je glavni istraživač Demostata