U tom vakuumu postoji samo Vučić, koji za nepunih 50 dana imao 32 nastupa na televizijama sa nacionalnom frekvencijom. 

Nepristojno duga obraćanja potrošio je da nam objasni koliko para se daje za Zvezdu i Partizan, usput proglašavajući sportske legende za neprijatelje države, da obrazloži da u neverovatnih i za korupciju namenjenih 17 milijardi evra koje planiraju da potroše za organizaciju EXPO-a ulazi i renoviranje porodilišta, da su posmatrači izbora koje su se predstavnici vlasti sami zvali korumpirani nikogovići… 

Pričao je sve i svašta ali nije rekao ništa o tome zašto je Srbija stala i dokle će da stoji zbog izborne prevare koju pokušava da proglasi za svoju pobedu. 

Za to vreme iz Rume i Zrenjanina partijski kadrovi zaposleni u javnim preduzećima se pakuju da krenu put Beograda u kampanju od vrata do vrata, tabloidi intenzivno vređaju domaće i strane neprijatelje koje proglašavaju Kurtijevim saveznicima ugrožavajući im bezbednost, a nasilje na ulicama je postala svakodnevnica. 

I nema tu ništa čudno. Izbori smanjuju tenzije samo u demokratskim društvima. U Srbiji izborno nasilje je društvenu i političku krizu produbilo, a tenzije zaoštrilo.

Režim se pravi da ništa od ovoga ne postoji i nudi kontinuitet. A kontinuitet znači nestanak, što dokazuju dva podatka. Prvi da je u prošloj godini rođeno najmanje beba u modernoj istoriji Srbije i drugi da se za poslednjih deset godina iz naše zemlje iselilo pola miliona ljudi. 

U takvoj relalnosti opozicija se ponaša u skladu sa Kisindžerovom obradom španske poslovice - "putevi ne postoje, oni se stvaraju hodanjem". Za sada taj naš zajednički hod koji traje već devet meseci je do kraja ogolio autokratsku i kleptokratsku prirodu režima koji je srastao sa kriminalom. 

U tom hodu koalicija Srbija protiv nasilja pronašla je tačke dodira sa ideološki ne tako bliskom koalicijom NADA. Tim pristupom zaslužili smo ne samo glas nego i poverenje čak i onih svilenih večito sumnjičavih opoziciono orijentisanih pojedinaca i organizacija spremnih samo na umerene rizike i oprezne korake. 

Ali to nije dovoljno. Da bismo sprečili nestanak,  potrebna je opštedruštvena mobilizacija u kojoj svaki pojedinac mora da bude najbolja verzija sebe, kako bismo politički porazili one koji su vlast oteli da bi se bogatili i bahatili preko naših leđa. U tom procesu snaga vetra promena nema koren u odlukama naših evropskih partnera, koji će, u skladu sa Rezolucijom koju su doneli, poslati ekspertsku misiju koja će potvrditi verodostojnost svih dokaza o izbornoj prevari i ukazati na to ko je odgovoran za rušenje demokratije na tako brutalan način. 

Snagu tog vetra promena moramo pronaći u sebi, svesni izuzetnosti trenutka koji od nas zahteva da odbranimo otadžbinu od države koju je režim privatizovao. I to nije kolektivni već pre svega individualni zadatak za sve koji veruju da zaslužujemo da živimo kao što žive građani Evrope kojoj pripadamo i u čiju slobodu i identitet su ugrađeni životi naših predaka. 

*Autor je narodni poslanik i član Predsedništva  Stranke slobode i pravde