1. Na beogradskim izborima borba se odvijala između jedinstvenog delovanja vlasti i nejedinstvene opozicije; između optimizma vlasti i defetizma opozicije; između kompeticije vlasti i opozicije i takmičenja unutar opozicije; i između građana i međunarodnih aktera.

2. Aleksandar Vučić ostvario je još jednu veliku pobedu. Dobio je ubedljivu podršku građana i međunarodnih aktera koji su, očigledno, zadovoljni i misle da nije vreme za promenu vlasti. Verovali su da će opozicija postati malo veći korektivni faktor koji bi mogao da vrši pritisak na vlast. Građani očekuju bolji standard a međunarodni akteri potpisivanje sporazuma sa Prištinom. „Stranci“ hoće stabilnost a građani sigurnost.

Na izbornoj listi i na bilbordima SNS-a, u prvi plan stavljene su nestranačke ličnosti iz nauke, kulture i sporta, čime je amorizovan antiestablišment-efekat. Vučića nije bilo na bilbordima, ali jeste na glasačkom listiću.

Partije na vlasti (uvek) imaju prednost u resursima što im olakšava da obezbede „sigurni” glas, „kapilarni” glas i „klijentelistički” glas. Mašinerija izvođenja svojih sigurnih birača na birališta razrađena je do savršenstva.

SNS i Vučić preuzeli su agendu delu opozicije i na taj način izvukla joj tepih ispod nogu. Sveobuhvatna (catch-all) stranka je širokim targetiranjem usisala birače levog i desnog centra -  i prozapadne i proruske (SRS, DSS,...). 

3. Izbori su, na surov način, pokazali nastavak trenda krize relevantnih partija u Srbiji. Malo ko je očekivao ovakav debakl opozicije. Ispod cenzusa ostale su DS, SRS, DSS, LDP, ali i Dveri i Dosta je bilo. Ovaj trend nije karakterističan (samo) za Srbiju, već i za dobar deo Evrope.

U Francuskoj u drugi krug predsedničkih izbora, po prvi put nisu ušli kandidati Socijalista i konzervativnih Republikanaca, već kandidat nove stranke Francuske u pokretu, Emanuel Makron, i kandidatkinja ekstremno desničarskog Nacionalnog fronta, Marin Le Pen.

U Grčkoj je Siriza pobedila PASOK i Novu Demokratiju.

U Italiji je na upravo održanim izborima najbolji rezultat ostvarila nova (populistička) partija - Pokret pet zvezdica i Luiđi Di Maio osvojivši više glasova (33%) i od Demokratske partije Mateo Rencija (21%) i od Forca Italija, Silvia Berluskonija (oko 14%). Mateo Renci je podneo ostavku.

U Nemačkoj je prvi put posle Drugog svetkog rata u Bundestag je ušla partija krajnje desnice Alternativa za Nemačku (12,6%), prvi put Bundestag ima osam partija, a SPD nastavlja da pada. Promenila je dva lidera za godinu dana. Martin Šulc je podneo ostvku.

4. Sve četiri liste koje su prošle cenzus imaju u nazivu ime i prezime lidera glavne stanke ili kandidata za gradonačelnika. To, kao i način vođenja kampanje, pokazuje izrazitu personalizaciju politike, prezidencijalizaciju partija i amerikanizaciju kampanje.

5. Dragan Đilas pobedio je bivše partijske drugove, ali kada izborni rezultat podeli sa Jankovićem i Jeremićem, njegov uspeh je znatno manji. Razrešenje dileme da li da osniva novu stranku od temelja bez inicijalne infrastrukture, ili da nasledi nešto partijskih odbora, ali i da deli vođstvo sa Jeremićem i/ili Jankovićem pratićemo u narednom periodu. 

6. Aleksandar Šapić je, nesumljivo, postigao izborni uspeh ali i ostvario „pirovu pobedu“. Njegov dalji put političke subjektivizacije je neizvestan a zavisiće o toga da li će moći da nadiđe status političara lokalnih tema.

7. SPS je loše prošla, ali u poređenju sa debaklom drugih stranaka pokazala je umeće da preživi i najveće udarce. I dalje je pojedinačno druga stranka po snazi. U zagrljaju SNS-a ostaju u vlasti, ali ostaju i bez svojih birača.

8. Istraživačima javnog mnjenja u istraživanju i kreiranju, pridružile su se i kladionice. Političari, iako uglavnom ne igraju u ligi šampiona, dobili su svoje „kvote”.

9. Ukupno 14 izbornih lista osvojilo je manje od 1 odsto glasova. Deset lista osvojilo je manje od 3.300 glasova, koliko je potrebno potpisa ako prijavite listu sa svih 110 kandidata za odbornike. Fantomske liste potrošile su 19,15% glasova.

10. Opozicija je pomerila gravitacioni centar od DS-a ka Draganu Đilasu (sa Jeremićem i Jankovićem). Na ovim izborima Đilas i Jeremić, sa Šapićem i DS-om osvojili su zajedno skoro duplo više glasova nego što je DS predvođen Đilasom u kojem su bili i Šapić i Jeremić  osvojio 2014. (Tabela 3).

Potvrđene su predikcije iz mojih tekstova pisanih za ovaj projekat pre izbora (Danas, 27.2.2018):

1. Vučićeva lista osvojiće duplo više od drugoplasirane;

2. Drugoplasirana lista biće ona koju predvodi Dragan Đilas;

3. SPS neće više biti drugoplasirana lista (ali jeste druga partija po snazi).

4. Nijedna opoziciona partija neće pojedinačno osvojiti 10%

5. SNS i SPS osvojiće zajedno manje glasova nego 2014. (osvojili su 27.366 glasova manje ili 3,99%, vidi Tabelu 2).

6. Beli” je na predsedničkim izborima osvojio 9,3%, i izduvao ventil „dovođenja do apsurda” (sada je dobio 3,02%).

7. Oni koji ne pređu cenzus, baciće, uglavnom opozicione glasove, što će najviše ići u prilog SNS-u. (Danas, 22.2.2018.). Zahvaljujući bačenim glasovima (ispod crte) SNS je dobila 13,19% više mandata.

U okolnostima kada imamo 20 (od 24) izborne liste koje nisu prešle izborni prag od 5% (40.706 glasova), što je za posledicu imalo oko 157.000 „bačenih“ glasova,  po Dontovom sistemu ti glasovi preraspodeljeni su najviše najvećoj partiji i manje manjim partijama. To je povećalo broj odbornika svim listama koje su prešle cenzus (Tabela 1) a najviše SNS-u (13,19%). Poređenja radi, na izborima 2014. u Beogradu, SNS je imala blizu 14% mandata više (lista koalicije SNS-a dobila 43,62 odsto glasova i osvojila 57,30 odsto odborničkih mandata). 

Srbija i dalje ostaje duboko podeljeno društvo. Za odluke koje nam predstoje (pregovori sa Prištinom i Ustav) potreban je širi društveni konsenzus vlasti i opozicije. Verovatno će Vučiću, građanima Srbije i međunarodnim akterima više trebati opozicija nego obrnuto. 

Đilas i Šapić postigli su uspeh i stekli ugled, prevashodno na lokalnim temama. Na parlamentarnim i predsedničkim izborima u prvom planu je „visoka“ politika.