Teško je, i faktički nemoguće, formulisati odnos Srbije prema (anti)globalizmu, odnos prema Kosovu, celom bivšem jugoslovenskom prostoru, (ne)kulturi sećanja, prema Zapadu, EU i NATO, prema Rusiji, Kini, pluralizmu, medijima, tipu društva i države, bez (ne)prihvatanja i (ne)razumevanja makar i nenamernog, dobrog dela stavova i posledica koje je donela Miloševićeva „antibirokratska revolucija“ iz poznih osamdesetih godina prošlog veka sa njenim ratnim epilozima. U bilansu gotovo mentalnim.

U „Velikom propadanju“ - sociološkoj studiji koja u efektnom naslovu sadrži (kondenzuje) sunovrat epskih razmera - Jovo Komšić traga za uzrocima teško objašnjivog - žilavog i relativno nelinearnog - kontinuiteta srljanja u istorijsko gubitništvo i društveni sunovrat. Ratovima, zločinima i svekolikom propadanju, danas se ipak ne mogu potpuno zatrti tragovi, koji bi mogli da nas upute ka izlazu iz (ne)tranzicionog lavirinta, naglašava Komšić. Jedan od  takvih putokaza su upozorenja Bogdana Bogdanovića na „mentalne zamke staljinizma“ - zavijenog u oblandu „antibirokratske (AB) revolucije“ i nacionalnog „suverenizma“ – napisana uoči i objavljena nakon prelomne Osme sednice Centralnog komiteta Saveza komunista Srbije (23. i 24. septembar 1987).

Velikom erudicijom, naučnom i političko-iskustvenom praksom ali i sociološkom intuicijom, Komšić ne upada olako u zamku da za sve okrivi nekakvo istorijsko nasleđe, mentalitete, istorijske usude (1903-2003, na primer, vek usuda od ubistva Aleksandra i Drage Obrenović do ubistva Zorana Đinđića). Iako svestan istorijskog determinizma, duha i duhova epohe i epoha, te apologije loših, a presudnih istorijskih izbora ili fatamorgana sa krvavim bilansima, Komšić ne upire prstom olako u neke garašanine, moljeviće, pašiće, apise, rankoviće i krcune…, nakon kojih su Milošević i njegovi bili nešto najlogičnije. Ne, Komšić je na pravom tragu da je „AB revolucija“, uz svo pogodno istorijsko nasleđe kao uslova iluminacije, prilično unikatna i još nedovoljno shvaćena. To je ipak autentični političko-kulturološki obrazac, mnogo čak širi od prostora na kojima se zapatio i dokle je dosegao ili pokušao da dosegne.

I Latinka Perović, koju Komšić posebno uvažava, neposredno je, nakon demokratskih promena 2000-te, izdvojila sledeću tvrdnju arhitekte i filozofa Bogdana Bogdanovića: „Koreni rata su u blokadi svesti, zloupotrebi mentaliteta svoga  naroda i da se ne varamo - koreni rata su u ličnostima“. Kulta ličnosti nema bez autoritarnosti, zar ne?

Bez društveno introspektivnog pristupa AB prošlosti ne možemo razumeti ni AB sadašnjost jedne revolucije koja teče, kako su to marksisti voleli da kažu. Da, ona teče evo i u 2025. godini, iako je počela davne 1987. Samo je promenila barjaktara, modifikovala se - da budemo cinični - „modernizovala se“, mimikrijski nastojeći da pronađe svoj održivi model za ovo vreme, da konačno pogodi „istorijski trenutak“, a ne samo da bude njegova „avangarda“ pre istorijskog tajminga. Da konačno bude „na pravoj strani istorije“.

Popularno je i zavodljivo, ali metodološki rizično, prauzroke AB revolucije tražiti pre drame YU socijalizma nakon Titove smrti. Olako se barata tezom da je AB revolucija neka vrsta osvete za Brionski plenum. Njeno organsko povezivanje sa čvornim tačkama srpske istorije uveliko kompromituje tu istoriju. I relativizuje manipulativnu suštinu procesa koja je bitnija od njegovih spontanih momenata, a njih je neosporno bilo. Iza krupnih parola, iracionalnim inatom povlađivalo se niskim pobudama.

Nacionalna mobilizacija u Srbiji jeste bila vulkanski odgovor na odmaklo federiranje federacije (Vladimir Bakarić) i degradiranje Srbije Ustavom iz 1974. Ali, potenciranjem na toj isključivoj kauzalnosti relativizuje se autohtonost jedne revolucije, odnosno unikatnost uspona na vlast beskrupuloznog političara i njegove klike. Čime je prekinuta „srpska šutnja“. Često se kao simbolički događaj početka AB revolucije uzima sahrana Aleksandra Rankovića (avgust 1983), koja se pretvorila u visokooktanski politički protest. Možda je upravo Ranković političar o koga smo se prilično ogrešili. Otkud mi znamo kako bi se on, da je aktivno mogao, odredio u vreme raspada Jugoslavije.

Možda bi verovatno podržao Miloševića, ali možda bi u njemu video manipulaciju principima za koje se borio, pa bi možda čak u nekom raspletu stigao u Centar za kulturnu dekontaminaciju kod Borke Pavićević, kao što su tu stigli neki stari titoisti i stambolićevci, zgroženi nacionalističkim ludilom koje je AB revolucija indukovala ili ga je samo iskoristila. Možda bi Ranković rekao nešto nalik onoj čuvenoj Koče Popovića - „Bašibozluk, bagra i brabonjci ustali da obnove Dušanovo carstvo“. A, možda i ne bi.  Danas gotovo mistično deluje Rankovićeva povezanost za Hrvatsku: Smenjen na Brionima, umro u Dubrovniku.

Kao i svaka revolucija od francuske buržoaske, ruske boljševičke ili iranske islamske, i ova antibirokratska je težila svom izvozu (trijumf u Novom Sadu i Titogradu, debakl u Ljubljani) i tu imaju izvesnog osnova poređenja sa današnjim projektovanim „srpskim svetom“ ili nekom naoko suptilnijom “kulturnom“ hegemonom pozicijom Beograda u takozvanom Regionu.

U AB revoluciji bilo je suzavca (Žuta greda u Crnoj Gori), i jogurta (Novi Sad), da bi leševi stigli tek kad je revolucija pobedila i osetila se ugroženom kao životinja. Izvoz se tada nastavio onim oružanim bitkama koje nisu bile isključene, kako je uostalom najavio Milošević na Gazimestanu. Drugi zloćudni nacionalizmi dobili su reaktivni alibi. Posledice AB revolucije razgradile su tekovine srpskih pobeda i žrtvi u dva svetska rata.

Velika je obmana da je Milošević uveo višepartizam u Srbiju. Formalno jeste, ali pod pritiskom i to zadnji od svih republika SFRJ. Milošević je bio za jednostranački (bespartijski) pluralizam - perfidnu ideju akademika Mihaila Markovića.

AB revolucija je straćila reformsku i nacionaldemokratsku energiju Srbije. Ona je uslovno restaljinizovala partiju i državu, i bila direktna negacija tekovina 1948. Komšić gotovo do aksioma dovodi tezu da je AB revolucija u suštini značila restaljinizaciju partije i društva, i bila je negativna anticipacija sloma lagerskog komunizma i samog Sovjetskog Saveza sa komunističkom ideologijom.

Milošević je na temi Kosova kao pogonskog goriva nacionalne mobilizacije prvi poremetio sve manje senzitivnu ravnotežu republičkih i pokrajinskih partijskih oligarhija i oslobodio se kominternovskog kompleksa srpske hegemonističke krivice. Ali, u vreme pada Berlinskog zida, insistiranje na nedemokratskom nacionalnom socijalizmu je jednostavno bio pogrešan smer sa dalekosežnim posledicama.

Interesantno da je AB revolucija sa svojim binarnim kodovima iznivelisala kao antisrbe (maltene kao ustaše) Antu Markovića, Šuvara, Račana, Tuđmana i Mesića. Ta praksa se nastavlja i danas u 2025. godini. Krah izvoza AB revolucije označio je i kraj ambicijama da Milošević bude novi Tito na nivou Jugoslavije.

Zavodljivom utisku lažne demokratizacije AB revolucije, odnosno “događanju naroda“ kako je te populističke procese okarakterisao književnik Milovan Vitezović, na mitingu na beogradskom Ušću 1988, doprinela je i poseta Gorbačova Beogradu u proleće 1988. i susret s Miloševićem. Srpska “perestrojka“ - AB revolucija, postala je suprotnost. Umesto glasnosti, u njenoj biti bila je medijska manipulacija čije mutirane metode i danas vidimo na delu u Srbiji. Kultura i Crkva radile su svoj deo posla.

Razumevajući procese iz terminalne faze Titolenda (SFRJ), čija je zlokobnost zamagljena u ubrzanju istorije ili prigušena i anulirana u revanšističkoj rehabilitaciji, Komšić potencira ulogu elita u ratno-nacionalističkom amoku i potonjem sunovratu, tezu i inspiraciju „nemogućnosti zajedničkog života“, značaj izgovorenih reči i parola, fenomen političke merodavnosti,  čitav kontekst koji vrluda između pompeznih fraza, prostačkih pokliča, ali i imaginarijuma opskurnog novogovora, kao mešavine - sinteze - zavodljivih narodskih pesničkih bravura, konačno pronađenih istorijskih putokaza i staljinističkog diskursa.

Komšić nas u jednom sociološkom trileru uvodi u dinamiku katastrofe. Ima tu dosta „državnog razloga“ i „decizionizma“ - tih čarobnih štapića Karla Šmita, koji se prelamaju kroz „razistoriju“ Dobrice Ćosića i njene derivate. To je samo jedan od atraktivnijih „spojlera“ ove studije koje Komšić nastoji da pokaže logičnim, čak i ako domaći akteri nisu previše marili za belosvetske modele kao uzore svojim doktrinama.

„Supstancijalna istovrsnost“ političke zajednice (Šmit), ustvari je ona „biološka supstanca“ o kojoj se ovde najviše staralo utoliko što se ona više gubila svodeći - ogoljujući - pompezni nacionalni romantizam na biologiju, na morbidni naturalizam.

Poučna je ovo studija. Može se reći i katarzična. Sumnjamo da će je otkupljivati za biblioteke država koja se vodi načelima AB revolucije, čak i da je Komšić i njegov izdavač objave na ćirilici. Na ćirilici je ustvari najpotrebnija.