Tog 27. aprila 1986. godine, napunio sam tačno 14 godina i stajao sam sa ocem i ujakom na balkonu u centru Kijeva. Prolećno sunce prži, neobično je toplo, moj ujak puši cigaretu za cigaretom i priča glasine da se nešto dogodilo u Černobiljskoj nuklearnoj elektrani. Tako sam saznao za katastrofu u Černobilju, koja se desila 100 kilometara od mog rodnog grada. U to vreme niko nije znao da je to najveća nuklearna katastrofa u istoriji čovečanstva koja je pogodila celu Evropu.

Prošlo je četrdeset godina od tada. Odrasla je generacija koja o tome zna samo iz priča starijih ljudi, iz knjiga, filmova, medija ili školskih lekcija o modernoj istoriji. Vreme je da se podsetimo.

Teško je obuhvatiti razmere katastrofe. Ukupno je u Ukrajini pogođeno više od tri miliona ljudi, od kojih je, prema različitim procenama, do 40 hiljada ljudi poginulo. Samo troškovi konzervacije četvrtog energetskog bloka i izgradnje objekta „Sklonište“ iznosili su šest milijardi američkih dolara. Direktni i indirektni gubici za Ukrajinu i troškovi prevazilaženja posledica Černobilja procenjuju se na više od 160 milijardi američkih dolara. A ko je u stanju da utvrdi i proceni ne samo direktne, već i indirektne gubitke koje je naš narod pretrpeo i još uvek trpi od ove katastrofe?

Razorne posledice katastrofe nisu pogodile samo Ukrajinu. Radioaktivni talas zahvatio je Belorusiju, Rusiju, Poljsku, Nemačku, Austriju, Švedsku, Norvešku, Finsku i druge zemlje. Čak i ovde, na Balkanu, posebno u Vojvodini i na severu centralne Srbije, zabeležene su radioaktivne padavine. Upravo nakon Černobilja, mnoge države, uključujući i tadašnju Jugoslaviju, odustale su od gradnje nuklearnih elektrana. 

Černobiljska katastrofa nije pokazala samo ekstremnu opasnost sovjetskih nuklearnih tehnologija, već i opasnost od sistema koji njima upravlja. Nesreća je bila direktna posledica loše osmišljenog eksperimenta na četvrtom energetskom bloku, kada je nuklearni reaktor značajno uništen pogrešnim postupcima osoblja u kombinaciji sa konstruktivnim manama samog projekta.

Nakon katastrofe sovjetske vlasti umanjile su razmere tragedije i otvoreno lagale sopstveno društvo. U nastojanju da sakriju posledice Černobiljske katastrofe, sovjetski režim je održao prvomajske demonstracije u Kijevu 5 dana nakon 26. aprila. Nesreća izazvana ljudskim delovanjem pretvorila se u krizu legitimiteta, a potom i na duboku političku krizu za komunistički režim, od koje se nikada nije oporavio. Za pet godina, Ukrajina je stekla nezavisnost, nasledivši ceo kompleks černobiljskih problema. U prvoj polovini devedesetih, tokom najdublje transformacione krize, Ukrajina je bila primorana da izdvoji do 15% budžeta za stavke vezane za otklanjanje posledica katastrofe.

Za 30 godina Černobilj je ponovo postao izvor pretnji jer se 2022. godine našao pred pretnjom ofanzive ruskih oružanih snaga na Kijev. Zauzimanjem Černobiljske nuklearne elektrane i pripremom odbrambenih linija za borbe u zoni isključenja, agresor je izuzetno opasan objekat doveo u opasnost od daljeg uništenja. Ruski vojnici koji su poginuli ili postali invalidi kao rezultat kriminalnih postupaka njihove komande direktna su posledica ruskih političkih i vojnih odluka.

Zanemarivanje mogućih posledica po nuklearnu bezbednost je jasno prepoznatljiva osobina Putinove vojske. Rusi su okupirali Energodar i Zaporošku nuklearnu elektranu, najveću nuklearnu elektranu na evropskom kontinentu i treću u svetu po ukupnom kapacitetu 4. marta 2022. godine. Ona je proizvodila 40-45% električne energije u Ukrajini dobijene iz nuklearnih izvora.

Nakon okupacije, bez odgovarajućeg nadgledanja, infrastruktura se postepeno urušavala, a na susednoj teritoriji stanice, agresor je postavio vojnu bazu, rasporedivši teški samohodni višecevni raketni sistem „Smerč“. Odatle su napadali Zaporožje, Nikopolj, Marganec i druge ukrajinske gradove i sela. Još jedna zabrinjavajuća činjenica jeste da su 26. aprila 2022. godine, na dan godišnjice nesreće u Černobilju, dve ruske krstareće rakete preletele iznad Zaporoške elektrane.

U noći 14. februara 2025. godine, bespilotna letelica „Šahed“, koju su lansirali okupatori, udarila je u sklonište iznad Četvrtog energetskog bloka Černobiljske nuklearne elektrane. Kada sam stajao ispred ove ogromne strukture u proleće te godine, višemetarski trag oštećenja delovao je gotovo neprimetno. Opasnost je bila strašna, a samo zahvaljujući naporima ukrajinskih službi izbegnute su posledice po celu Evropu. 

Nuklearna ucena je sastavni deo agresivnog rata koji Rusija vodi protiv Ukrajine. Ruska Federacija ne preti samo nuklearnim udarima, već pokušava da predstavi Ukrajinu kao izvor opasnosti. Agresori „traže“ dokaze o postojanju ukrajinskog nuklearnog programa; zastrašuju svet ukrajinskim „teroristima“ spremnim da aktiviraju takozvanu „prljavu bombu“; optužuju Odbrambene snage da namerno granatiraju okupiranu Zaporošku nuklearnu elektranu i druge nuklearne objekte.

Ovako Rusi pokušavaju da opravdaju svoje napade na trafostanice ukrajinskih nuklearnih elektrana prošle zime. Ovi napadi nisu samo naneli okrutne patnje civilnom stanovništvu, već su pretili i nuklearnim katastrofama sa nepredviđenim posledicama.

Neodgovornost u projektovanju nuklearnih postrojenja, zanemarivanje pravila njihovog puštanja u rad, nemar u planiranju vojnih operacija koje bi mogle da naštete takvim objektima, pravni nihilizam - sve to je lice sovjetske i Putinove Rusije. Pouka Černobilja je na kraju jednostavna - opasnost od tehnologija određuju oni koji njima upravljaju. Zapamtimo to.