Protekle nedelje boravio sam u Briselu, na poziv više poslanika Evropskog parlamenta, povodom Evropskog molitvenog doručka — događaja koji okuplja predstavnike različitih država i političkih grupacija, ali i simbolično slavi upravo ono što je suština Evropske unije: jedinstvo u različitosti.

Ovaj skup, koji svake godine okuplja ljude iz čitave Evrope, podseća da evropski identitet ne znači brisanje razlika, već njihovo poštovanje i nadgradnju kroz zajedničke vrednosti. EU je savez suverenih država koje zadržavaju svoj identitet i dele iste temeljne vrednosti – slobodu, vladavinu prava i solidarnost.

Te se vrednosti najbolje vide kroz primere država poput Poljske, koja je svoj put od postsocijalističke privrede do ekonomije vredne hiljadu milijardi dolara ostvarila upravo zahvaljujući članstvu u Evropskoj uniji, čime je ušla u krug dvadeset najbogatijih država sveta.

Poljska je iskoristila prednosti zajedničkog tržišta, evropskih fondova i slobode kretanja kapitala, dok je istovremeno sačuvala svoj identitet, veru i tradiciju. To je put koji pokazuje da evropske integracije ne znače odricanje od sebe, već ostvarenje sopstvenog potencijala unutar sistema koji podstiče stabilnost, rast i predvidivost.

A ako je nekom Poljska predaleko, dovoljno je pogledati komšije. Hrvatska, sa skoro 50% manje stanovnika od Srbije, danas ima državni budžet koji je za 75% veći od srpskog, stabilniji finansijski sistem i veću privlačnost za investicije. To nije posledica srećnih okolnosti, već pravovremenih odluka – strateškog opredeljenja, ne samo za evropski put, već za EU kao finalnu destinaciju.

Isto važi za Bugarsku, Rumuniju, Mađarsku, Sloveniju – sve države koje su iskoristile istorijski trenutak koji smo mi prokockali. 

U međuvremenu, Srbija se i dalje koleba između iluzije neutralnosti i realnosti geografije. Već četvrt veka svaka vlada u Srbiji – od demokratskih promena 2000. godine do danas – deklarativno vodi politiku evropskih integracija. U praksi, međutim, ta politika je često svedena na retoriku bez odluke, na obećanje bez puta, na stalno „da, ali ne sada“.

Takva neodlučnost ima svoju cenu, i ona danas postaje sve vidljivija. Najnoviji primer su sankcije protiv NIS-a. Ovaj slučaj ne treba posmatrati samo kao ekonomski ili energetski problem, već pre svega kao geopolitički signal. 

Svet se jasno deli, linije su povučene, a prostor za balansiranje ne postoji. Neutralnost koja je pre deset godina možda delovala održivo, iako je već tada bila strateški pogrešna, danas je potpuno nerealna i faktički nemoguća.

U trenutku kada se globalna bezbednosna i ekonomska arhitektura menja, Srbija mora da odluči gde pripada – i s kim deli svoju budućnost. Jer koliko god otrcano zvučalo, Evropska unija nema alternativu. Ne zato što je idealna, već zato što je naša jedina prirodna destinacija – istorijski, kulturno i u krajnjem slučaju geografski.

Granice EU su naše susedstvo, evropsko tržište je naš glavni ekonomski prostor, a vrednosti koje Evropa neguje – sloboda, znanje, pravda i solidarnost – one su koje bi trebalo da oblikuju i našu državu.

Čak i oni koji su napustili Uniju to danas jasno priznaju. Britanski premijer nedavno je javno rekao da je Velika Britanija pretrpela ozbiljnu ekonomsku štetu od izlaska iz EU, a da je proevropsko raspoloženje u toj zemlji ponovo postalo dominantno.  

Naše dileme više nisu ideološke, već civilizacijske. Između integracije i izolacije, između razvoja i stagnacije, između budućnosti i večitog „sutra“

U konačnici, geografija je neumoljiva. Tek kada prihvatimo put koji nam ona već odavno iscrtava, prestaćemo da odlažemo neminovno – i konačno se svrstati na pravu, jedinu održivu stranu budućnosti.