Moralokratija nije nadzor nad moralom nego vladanje moralisanjem. Javni moralizam nije puka politička samohvala nego sračunata upotreba morala. Ako je pravno suveren onaj ko odlučuje o vanrednom stanju (ko donosi transnormativne odluke), moralno je suveren onaj ko odlučuje o raspodeli poštovanja, ko vlada moralizmima. Kontrola i sadržaj javnih moralizama su se menjali. Dobri su pretvarani u zle i obrnuto. Kakvo je stanje danas?

Sa Trampom i usponom ekstremne desnice u Evropi počelo je novo doba izazova neoliberalne hegemonije zdesna. Zaokret udesno u našem veku ne ugrožava samo globalizaciju i bezbednost nego se čita i kao kriza objektivnosti kao postfaktičko doba i nova konjuktura laži, nova pretnja spoju demokratije i istine. I nova faza imperijalnih moralizama. Ilon Mask je bio lobista Trampa koji je udario na Venecuelu, Iran i koji i dalje preti. Nije li zapravo Mask udario na Venecuelu služeći se Trampom, nije li moćni kapital ogoljena poluga SAD imperijalizma? Ako je celina istina onda je razumljiva jednačina: kapitalizam- novac- politika- rat. Moralizovani profit, legalizovano lobiranje i normalizovani imperijalizam su Jedno. U hijerarhijskom svetskom poretku međunarodno pravo je relativizovano. „Samo me moje osećanje morala vodi u spoljnoj politici, nije mi potrebno međunarodno pravo“, izjavio je Tramp 9. januara 2026. za Njujork Tajms. Već time je osuda kršenja prava svedena na moralizam slabijih. Moralno krstaštvo jačih ili nemoralni moralizam je iznenadio samo naivne. Moralizam filtrira vrednosti kroz dogmatske naočare i kroz iluzije o demokratskoj moralnoj nadmoći, a imperijalni moralizam ih gleda kroz moć i oružje. Nosači imperijalnih moralizama su nosači aviona i nuklearna pretnja. Arogantna moralna nadmoć je puka nadgradnja, a potraga za moralom je uzaludna. Doduše uvek su svetske sile manje ili više cinično svodile pravo na golu formu. Mera ove redukcije zavisila je od ravnoteže snaga. Kada je Čerčil u Teheranu predložio da se uključi i Vatikan u odlučivanje kažu da ga je Staljin zapitao: „Koliko divizija ima taj Papa“. Isto ponavlja i Tramp kada pregovara sa Putinom da bi vlastite intervencije opravdao ratom u Ukrajini. Iako je Moskva izgubila tri saveznika (Siriju, Venecuelu i Iran) Trampove intervencije su najbolje pravdanje Putinove specijalne operacije. 

Nove ratove prati ekonomija laži moćnih u čijem središtu su novi moralizmi. Tramp se pravda borbom protiv narkokartela i opasnošću od nuklearne sile Irana. Američki naftni koncerni bili su sponzori njegove izborne kampanje, a „neverovatna akcija“ u Venecueli bila je posledica ovog klasnog saveza. Odmah nakon upada u Venecuelu Tramp je u svom stilu najavio napad na Iran. Udar na Iran u februaru bio je rezultat procene da se može osloniti na opoziciju u Iranu i instalirati proamerički režim. SAD teže kooperativnom Iranu, odvojenom od Kine, a Tramp svoju izmenjenu odluku pravda poluistinom o iranskoj nuklearnoj opasnosti. Bila je to iritacija i imitacija Putinove specijalne operacije u Ukrajini. Nakon Irana se jasno pokazalo da je Trampova podrška Putinu zapravo bila opravdanje vlastitih budućih oružanih intervencija. Trampova pljačkaška hegemona sila ne podnosi ni ujedinjenu EU jer ova ima skoro jednaku snagu kao SAD. Radije sarađuje sa članicama EU pojedinačno.

Malo je reći da supersile ruše međunarodno pravo. Nije dovoljno ni dodati da će slabiji ako se ne slože biti na meniju najvećih. Treba upozoriti da ova dešavanja teku po zakonima reaktivnih imperijalnih imitacija. Velike sile odmah kompenzuju udar rivala. Putin je upadom u Ukrajinu isprovocirao sličnu nadoknadu američkog poretka velikog prostora. Posle Venecuele Rusima više ne treba Kosovo kao presedan u narušavanju međunarodnog prava. Pre toga je NATO pakt isprovocirao Putina pretnjom instaliranja raketa udaljenih 400 milja od Moskve. Kako se pravdaju ove uzajamno povezane imperijalne dinamike? Da li je uopšte korisno istraživati njihov saznajni kvalitet ili ih treba samo metamoralno posmatrati kao moć koja po sebi ograničava suverenitet činjenične istine?                  

Treba li se radovati smrti iranskog tiranina? Može li se Iran demokratizovati iznutra ili samo spolja kao Nemačka i Japan 1945? Da li je napad na Iran ultima ratio demokratije ili SAD imperijalizma? Sila boga ne moli kada udar spolja počinje hapšenjem ili skidanjem glave državnom vrhu. Cilj opravdava sredstva. Može li se činiti ispravno iz rđavih motiva (Tramp) ili su vojni udari samo pozornice za Trampov ego šou u kome Iran preti SAD pa je moralno eliminisati pretnju. Nije ovo obična imperijalna laž o preventivnom udaru nego gola moć izvan laži i istine, spoj imperijalnog cinizma i decizionizma.

Umesto alternative istinito - lažno treba analizirati promene u odnosu snaga. U sklopu vojnih intervencija i pratećih planski razbuđenih snažnih moralnih emocija na novi način se iskrivljava politička realnost i prilagođava novim imperijalnim narativima. Nama najbliži primer je agresija NATO pakta na SRJ 1999. Uzdižući nemoralnu normu do moralne pravde agresor je ovu operaciju nazvao Plemeniti nakovanj (Noble Anvil), bombe u službi pravde. Klintonu nije bilo nužno dublje pravdanje, a većini analitičara je razlika između farisejstva i moralnog integriteta agresora bila nezanimljiva. Naravno da u suštini agresije nije bila moralna greška nego imperijalni moralizam koji je demonstrirao moć. Njemu je podlegao čak i nedavno preminuli J.Habermas pravdajući 1999. bombardovanje SRJ kao otpor autoritarnoj srpskoj ekspanziji. Rasprave oko (bes)pravnog aspekta bombi u službi pravde s jedne i moralističke osude nasilja iz vazduha s druge zamaglile su metamoralnu bit agresije. Premda su naredbodavci nasilja uvek živi pojedinci manje su važne njihove karakterne osobine od banalne okolnosti da osnova imperijalnih moralizama leži u odnosu snaga. Ljudska prava se kod njih neuverljivo ističu kao moralni orijentiri politike. 

Metamoralno gledano, iza prava, pravde i morala stoje asimetrične moći. Imperijalni moralizmi su drastičan  primer ove neravnopravnosti. Drugim rečima, velike sile kroje globalne političke moralizme i nameću razliku dobra i zla.                       

Ali ni ova razlikovanja nisu statična. U njihovom razvoju mogu se uočiti tri faze. U Hladnom ratu (1946-1989) je na jednoj strani pojmovnog okvira moralisanja bila antiteza demokratija- totalitarizam, a na drugoj socijalizam- kapitalizam. Bile su sukobljene podjednako snažne moralizovane globalne ideologije. Naravno da se sadržaj pomenutih antiteza nije svodio samo na isticanje više i niže moralnosti. Moralizovana poželjna vizija društva bila je aktivni sadržaj unutrašnje društvene integracije, ali i oružanog nasilja ka vani (oružana odbrana demokratije u Vijetnamu i Čileu 1960-ih i 1970-ih i nasilna odbrana socijalizma u Mađarskoj 1956. i u Čehoslovačkoj 1968). Tito je uvek strepeo od SAD akcija zbog moguće sovjetske reakcije, agresije na SFRJ. Druga faza imperijalnog moralizma stigla je sa unipolarizmom 1989- 2022. u kom su SAD suvereno politički moralisale iako je moralno pravdanje najmoćnijoj sili bilo skoro izlišno. Na drugoj strani su islamske države opirući se neoimperijalizmu Zapada kolonizovale moralni kapital antikolonijalizma i nesvrstanosti. Antikolonijalizam više nije bio diskurs svetovnih revolucija nego poluga religijske reakcije. „Antiterorističke intervencije” NATO pakta su fundamentalizovale verski ekstremizam nerazvijenih i bile realna poluga globalno moralizovanog islamskog nasilja. Što odbranu od istog nazivaju antiterorizmom jeste cinični hipermoralizam moćnih. U njemu su dve idejne komponente upadljive: vlastita antiteroristička misija i postuliranje kraja istorije. Negativci su teroristi, a nekapitalistička alternativa je totalitarna prošlost. Poraženi su kolektivizam i totalitarizam, a pobednik je sebe proglasio ne samo moralnim nego i definitivnim pobednikom nad zlom. Neoliberalna teologija oslobođenja sinhrono je moralizovala ekonomiju i imperijalnu politiku. Ogoljeni oslonac moralne arogancije bila je moć NATO pakta.  

A moralna fasada su ljudska prava i pravna država. Iza svečane procedure nije bilo teško otkriti surovost. Zločin je odavno bio spojiv sa pravnom državom, od ranog kolonijalizma, preko Vijetnama do rata u Ukrajini. Krah demokratskog formalno proceduralnog shvatanja politike se iznova osvedočava. Ratuju i pluralističke demokratije među sobom. Novi sudari kapitalističkih super sila smenili su doba kada je M. Olbrajt govorila B. Jeljcinu “Mi smo na istoj strani”. Beskonkurentska vojna moć je oslonac i okvir službenog moralizma SAD koje imaju oko 800 vojnih baza u više od 70 država. Uz ovu silu je moralisanje vlastite demokratske misije izlišno, a ideološki moralizam luksuz. Ali nije tako. U SAD je nastala najučestalija moralistička metafora našeg veka Osovina zla (axis of evil ), rastegljiva sintagma čiji se sadržaj menja: 2002. to su bili Irak, Iran i Severna Koreja, a danas je čine Venecuela, Iran, Kuba i Hamas. U sukobu dobra i zla Bog nije neutralan, kako je 2002. rekao američki ministar pravosuđa Džon Eškroft. Nije to nova upotreba hrišćanskog morala. Još je Reganova ocena SSSR-a 1982. kao imperije zla bila apokaliptični moralizam po kom je pobeda nad zlom zadatak koji su Bog i istorija poverili SAD. I u biblijskom moralizmu digitalnog kapitalizma Bog je važna poluga, izvor i kontrolor vrline. Ultima ratio moći i morala je onostrana instanca. Dramaturgija nije politička nego metafizička: postoji samo jedna dobra i jedna zla strana. Svaki moralizam počiva na priči o sagrešenju. Ako je pravdanje nasilja najmoćnije sile sveta u zadnjoj instanci iracionalno (Bog kao arbitar) onda je reč o najrastegljivijem i najopasnijem moralizmu u kom su dozvoljena sva sredstva. Naneti zlo da bi se služilo dobru bilo je s druge strane ne manje religijsko moralističko pravdanje Bin Ladena. Ali božanski moralizam slabijih manje je opasan od istog kod jačih.

Islamski moralizam je jedini pružao otpor zapadnom imperijalnom moralizmu sve do 2022. i oružanog sukoba velikih sila u Ukrajini kada je nastupila treća faza sukoba globalnih moralizama. U ratu za izmenu odnosa moći unipolarizma trebalo je potkopati i njegovu moralističku nadgradnju. Putin je nastupio sa antiimperijalizmom i antinacizmom, starim rastegljivim moralnim simboličkim kapitalom. Napustio je sovjetski hladnoratovski antikapitalizam i teoriju o ograničenom suverenitetu, ali ne i antifašizam. Antinacizam je oslonac imperijalne ruske superiorne pravednosti. Uz to predstavlja Rusiju kao zaštitnika tradicionalnih vrednosti od Zapada i etnomoralistički pretvara više ruske vrednosti u imperijalni ponos.

Rat ispada opravdani pokretač novog sudara političkog dobra i zla, nove polarizacije imperijalnih moralizama, nove strateške bezbednosne koalicije, nove podele na javnog prijatelja i neprijatelja. Važno je dodati da je na delu nova kulturna, a ne socijalna polarizacija. Novi globalni sudar moralizama je lišen antikapitalizma. Sukobljeni su ekonomski interesi razvijenih kapitalizama sa kapitalizmima u usponu, različite političke vizije dobra i zla i razne vizije kapitalizma. Zaraćene vojne koalicije velikih sila pravdaju se različitim civilizacijskim, nacionalnim i verskim sadržajima. Ne više socijalnim. Oslabila je osa sukoba iz 20. veka između levice i desnice. Snižen je prag moralnosti milijardera. Dejvid Rokfeler je 1970-ih bio simbol bogatstva, ali manje ugledan od Če Gevare. Danas Ilon Mask nema moralnog konkurenta na levici. Različito kulturno kostimirani desničari hipermoralistički se nadmeću između sebe. Ideološko nadgornjavanje oko pravednosti vlastitih dronova i tenkova je moralizovana nadgradnja sukobljenih interesa kapitalističkih imperija.

Međutim sa ponovnim dolaskom Trampa na vlast 2025. počelo je da se ljulja dugo transatlantsko vojno partnerstvo, ključna osovina evropske bezbednosti od kraja 2. svetskog rata. Obznanjena su ultimativna upozorenja SAD da će prestati da bude zaštitni vojni patron evropske bezbednosti. Koliko iza toga stoji ekonomija, a koliko strateško preusmeravanje SAD zbog suzbijanja rastućeg rivala Kine i bojazni da se Rusija i Kina ne ujedine? Tramp oko Ukrajine ne posreduje iz altruizma nego zbog utilitarizma. Nastoji da smanji troškove SAD u Evropi, da povrati dosadašnja ulaganja SAD u u Ukrajinu i da ispadne mirotvorac koji interveniše iz demokratskih razloga. Verovatno mu je sporazum Moskve i Kijeva finansijski isplativiji nego dalja duga nepredvidiva pomoć Ukrajini. Morališe i kalkuliše. Na delu je osobeni Trampov kult: spoj nadčoveka i ogromne bebe (S.Flaspeler).

Od ove benjaminovske ocene je važnije metamoralno se zapitati koje će frakcije pobediti u novim geopolitičkim lančanim iritacijama koje je rat u Ukrajini samo provocirao, a Trampovim intervencijama dobro došao kao pravdanje vlastitih?  Ukoliko SAD glavni front borbe oko hegemonije otvore protiv Kine da li će EU morati sama da preuzme brigu oko vlastite bezbednosti svojim slabijim armijama lišenih moćnog američkog patrona? Da li se time menja arhitektonika svetske bezbednosti, da li slabi globalizacija i neoliberalizam? Ili je na delu prolazno bombardovanje dronovima bez pešadije? 

Ako se stvari malo primire da li će pored dronova jedina tekovina sukoba ostati novi imperijalni moralizmi? U dubini se ipak skriva nešto važnije. Rat u Ukrajini označio je kraj trideset godina moralizovanog kraja istorije. Srušen je mit o bespovratnoj globalizaciji i uzdrmana večnost neoliberalizma. Aktuelni rat između kapitalističkih imperija i sudar imperijalnih moralizama pokazuju da istorija nije zatvorena knjiga. Moralizme kroje moćni, a imperijalni su najvidljiviji u ratu. Ratni moralizmi su destruktivni jer su ogoljena prinuda koja goni ljude da neopravdano shvataju vlastite dužnosti kao legitimne. Čuvati se njihove prinude znači uključiti metamoralnu analizu. Proniknuti u ekonomsku raspodelu moći kao osnovu raspodele poštovanja. Sve dok milijarderi ne osete da je rat smetnja profitu biće Tramp ogromna beba, a Putin cinični kagebeovac.

* Odlomak iz neobjavljene knjige MORALIZAM (u štampi kod IP Clio).