Njih dvojica su možda okončali svoje političke karijere, ali sporazum koji su potpisali nije okončao sporenja i sve izraženije animozitete između Skoplja i Sofije. I to smo mogli još jednom da potvrdimo prošle nedelje, kada je zvaničnom ceremonijom obeležano 151. godina od rođenja Goce Delčeva, za koga Makedonci tvrde da se borio za nezavisnu Makedoniju, dok ga Bugari smatraju ključnim herojem posvećenim ujedinjenju geografske Makedonije u granicama bugarske države.

Ovogodišnje obeležavanje datuma rođenja Delčeva je zapravo pokazalo koliko su Bugari i Makedonci daleko od bilo kakvog rešenja i koliko je zapravo sve u odnosima ova dva suseda postalo predmet dnevno-političkih prepucavanja. Od koškanja na bugarsko-makedonskoj granici, pa sve do napada na prostorije sedišta makedonskog kluba u Blagoevgradu.

Ali to nije ključan problem u bugarsko-makedonskim odnosima. Tu su sporenja i oko postojanja makedonske nacije, ali i oko makedonskog jezika za koga Bugari smatraju da je samo jedan od dijalekata bugarskog jezika.

I sve bi bilo jednostavno da ova sporenja nisu postala svojevrsna kočnica na makedonskom putu ka Evropskoj uniji, zajednici u kojoj je Bugarska punopravna članica još od 2007. godine. 

I ovde dolazimo do srži problema. I do ključnog pitanja - da li će Bugarska blokirati učlanjenje Severne Makedonije u Uniju ukoliko Skoplje ne prihvati bugarsko tumačenje istorije, ukoliko Skoplje ne uvrsti bugarsku zajednicu u makedonskom Ustavu, zajedno sa drugim zajednicama, ukoliko Skoplje ne udovoli svim uslovima koje ih postavlja zvanična Sofija? Ili je ipak Bugarska samo "tehnička" smetnja na tom putu sve dok ključni igrači u EU ne odluče da je došlo vreme za integraciju Zapadnog Balkana, zajedno sa Severnom Makedonijom?

Posmatrano iz ugla načina odlučivanja u okvirima EU danas, konsenzusom svih država-članica, gotovo je nemoguće da Severna Makedonija postane deo EU ukoliko zvanična Sofija ne da zeleno svetlo za takvu odluku.

Ali takođe je danas gotovo nemoguće da Severna Makedonija postane deo EU imajući u vidu stav evropskih građana po pitanju prijema novih država-članica, ali i apsolutne marginalizacije evropske politike proširenja, u okvirima evropske političke agende, u okvirima evropskih čelnika, u okvirima EU kao celine.

Međutim, u kontekstu evropskih integracija Severne Makedonije i njenih odnosa sa Bugarskom vredno je pomenuti da je u julu prošle godine ova zemlja zvanično otpočela pregovarački proces o pridruživanju. Na insistiranju Pariza, kroz takozvani francuski predlog, čak se i Bugarska složila sa takvom odlukom, prethodno odobravajući francuski predlog kao svojevrstan bajpas koji će spustiti bugarsku blokadu, a istovremeno ostaviti dovoljno prostora i jednima i drugima da rešavaju međusobna sporenja.

Francuskim predlogom zapravo je zvaničan Pariz uspeo da “umiri” Skoplje, navodeći u dokumentu da će makedonski jezik biti jedan od zvaničnih jezika EU kada Severna Makedonija postane članica EU, dok je istovremeno “umirio” Sofiju, te je napomenuto da će suštinski početak pristupnih pregovora sa Skopljem započeti onog trenutka kada bugarska zajednica postane deo makedonskog Ustava zajedno sa ostalim manjinskim zajednicama koji žive u toj zemlji.

I tu je sve opet stalo. Severna Makedonija je formalno država-kandidat u pregovaračkom procesu pristupanja. Bugarska preti vlastima u Skoplju da njihova država nikada neće postati deo EU dok se ne ispune bugarski uslovi, od tumačenja istorije onako kako je Sofija tumači, pa do navođenja bugarske zajednice u makedonski Ustav. Dok Evropska unija sve to “tiho” posmatra, jer smo verovatno još poprilično daleko od konačnog čina i prijema novih država članica.

I možda je zapravo aktuelni stav Evropske unije po pitanju odnosa Bugarske i Severne Makedonije odgovor na sva pitanja. Što smo videli i kroz nametanje francuskog predloga. Činilo se, znajući bugarske uslove i pretnje, da je gotovo nemoguće da će Skoplje započeti formalni pregovarački proces sve dok na to nisu insistirali Emanuel Makron i Olaf Šolc.

Danas, čini se da Severna Makedonija nikada neće suštinski započeti pregovore sa Evropskom unijom, imajući u vidu aktuelne pretnje i uslovljavanja Sofije. Samo što danas nedostaje insistiranje Berlina i Pariza za suštinske pregovore.

A tako će verovatno biti i kada se Unija bude ponovo širila. Ako stignemo do tog poglavlja. Susedska sporenja će ostati ispod površine, dovoljno snažna za dnevno-političke obračune, a istovremeno dovoljno marginalizovana za stratešku politiku.