Ako se stanje ne promeni, a neće, vrlo skoro ćemo postati društvo u kojem niko ni ne razmišlja o tome da bi Srbija mogla da postane deo EU. Krivac za to je i EU, odnosno stanje u njoj u kojem je proširenje odavno na dnu liste zadataka, ali i zvanični Beograd kojem poslednjih godina takvo stanje i više nego odgovara.

Spor, gotovo nikakav tempo u otvaranju pregovaračkih poglavlja za pet godina pregovora, nepoštovanje ali i nepostojanje standarda niti reformi u bilo kojoj oblasti, namerno gubljenje vremena u ispunjavanju evropskih zahteva, ukidanje Kancelarije za evropske integracije, odlazak iz državnih službi svih ljudi koji EU znaju do u detalj, što kulminira odlaskom šefice pregovaračkog tima sa EU Tanjom Miščević i toga da nikog u ovoj zemlji više ni ne zanima ko će je zameniti, govori o tome da je Srbija zaspala pored puta za članstvo u EU i nije joj do buđenja. Ako se probudi, može eventualno u perspektivi da bude u četvrtom spoljnom prstenu članica, nikako punopravna poput Hrvatske. Ali i to je veliko možda.  

Rešavanje pitanja kosovskog problema je zasebna priča. Prošlo je vreme, ako ga je ikad i bilo, u kojem bi se Beogradu za priznanje Kosova, dalo članstvo. Lep san o tome je davno odsanjan.  

Takvom odnosu države prema EU i obavezama iz pregovora prilagođava se sve više i više i opozicija, odnosno najveći opozicioni blok Savez za Srbiju. Ako se zažmurilo na jedno oko kada su u Savez ušle Dveri protivnici članstva u Uniji, ako se začkiljilo na drugo oko kada se u njihov Sporazum s narodom nije kao tačka našlo članstvo u EU već evropske vrednosti i standardi kao zamena, sada kada jedan od lidera SZS i predsednik Dveri Boško Obradović jasno kaže da se Savez ne zalaže za EU, a da pritom niko iz Saveza, kojem je Evropa nekada-ikada bila težnja, prećuti i ne reaguje sam bez da ga novinari pitaju za komentar, onda je jasno da Savez postaje antievropski blok. I to je loše. 

Loše jer govori o tome da je svrha onih koji su u Savezu puk dolazak na vlast. Dolazak na vlast podilaženjem onima, kojih je u Srbiji uvek bilo najviše, a koji su oduvek bili protiv EU ili potpuno za nju nezainteresovani. Ma koliko težnja za smenom ovog režima bila ispravna, način na koji se to radi mogu i smem da dovodem u pitanje makar i pogrešila. Jer da li bavljene rušenjem režima što je trenutno važnija stvar od evropskih integracija daje dovoljno opravdanja da se ne insistira na evropskom putu.

Da li to što integracije nisu na vrhu liste problema građana, i to što podrška integracijama pada, opravdava opoziciju da o EU ne govori. I na kraju da li to što se perspektiva članstva, odnosno godina mogućeg ulaska Srbije u EU, sve više udaljava, daje luksuz opoziciji da većinski bude antievropska i na taj način umesto da zahvata široko umanjuje sebi podršku onih koji i dalje u Evropu veruju. Oni koji su u šetnju i protest zimus pošli su upravo i u većini oni koji u EU veruju. 

Mogu da se složim sa obrazloženjem koje su prilikom potpisivanja Sporazuma s narodom ponudili, a to je da trenutno na stolu nije niti će skoro biti pitanje članstva, ali zanemarivanje onoga na čemu su svoje političko opredeljenje godinama gradili građanski orijentisani ljudi postaje vrlo mučno. I ne mogu da se složim sa tim. 

Kao i što se, isto tako, ne slažem sa stavom onih u DS koji iz mržnje prema SZS, odnosno njegovom tvorcu Draganu Đilasu, potpuno naopako insistiraju samo na EU i ni na čemu više, i tako idu u potpuno drugu krajnost ne shavajući da integracije odavno, a ne zbog SZS, više nisu tema. Njihov glas i prekor se tek sada najviše čuje, nakon što je vlast već dovela do potpunog urušavanja sistema koji je radio na evropskom putu, a koji su najvećim delom upravo gradile demokrate. 

SZS, ako ovako nastavi, može samo da udari poslednji ekser, na sanduku zaborava evropskih integracija.